Хало, Косово

Пише Никола Врзић

Ако је заиста свеједно какву ће владу Србија добити докле год ће та влада „брзо“ (цитат: Хилари Клинтон) испунити косовске захтеве Вашингтона и Брисела, значи ли то да је прави победник ђурђевданских избора у Србији, заправо, Хашим Тачи?

 

Ево шта нас чека. Не проричемо, не погађамо, само сабирамо два и два: Србија и Косово склапају међудржавне споразуме, од којих ће први бити о енергетској заједници. Косово добија сопствени позивни број, као и свака независна држава. Србија укида своје институције на Косову и Метохији; најпре административне и правосудне, а потом и све остале. Састају се председници и/или премијери Србије и Косова. Косово и Србија, отварањем канцеларија у Београду и Приштини, успостављају дипломатске односе.
У остатку Србије, замрзавају се плате, а самим тим и пензије. Повећава се ПДВ. Евро наставља да расте. Струја поскупљује на јесен. Поскупљује, самим тим, и све остало. Све сем нашег живота, и тако док не поцркамо. Уз једину дилему хоћемо ли поцркати од глади или од хладноће.

[restrictedarea]

УНАПРЕЂЕНИ ДИЈАЛОГ
Докази овакве рачунице? Ево и њих. Међудржавни споразуми Србије и Косова, позивни број за Косово (потврдио га је јавно и лидер СПС-а Ивица Дачић: „Како ће се наша влада понашати за неколико месеци, када кажу да мора Косово да добије посебан телефонски број?“) и укидање српских институција на КиМ побројани су у условима Савета ЕУ за одређивање датума почетка преговора о српској ЕУ кандидатури; услова поводом којих је, током посете Бриселу, Томислав Николић, председник Србије, „истакао да је убеђен да се захтеви Европе у вези са Косовом могу испунити“. О предстојећем састанку на врху, што је једна од заповести ЕУ изасланика Мирослава Лајчаку Београду (о чему је „Печат“ недавно писао) имамо неколико сведочанстава; Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, изјављује да је „председник Србије Томислав Николић спреман на дијалог са председницом Косова Атифете Јахјагом“, прецизирајући да је током посете Бриселу он „изразио спремност да разговара са сваким са Косова осим са премијером Хашимом Тачијем“, додајући и да је тиме „иницијатива за сусрет на врху између Београда и Приштине практично потекла из Београда“. Приштинска „Коха диторе“, тим поводом, пише да је ЕУ „оптимиста поводом могућности сусрета председника Косова и Србије, Атифете Јахјаге и Томислава Николића. Високи међународни званичници рекли су листу да је у Бриселу у току планирање организације оваквог састанка, како би дијалог између Косова и Србије са техничког био унапређен на виши ниво. Могућност састанка на нивоу премијера такође није одбачена, али се састанак Јахјага-Николић сматра вероватнијим.“ А Борко Стефановић, српски преговарач с Косовом, каже: „Наставак дијалога с Приштином водиће се на вишем државном нивоу, односно водиће их будући премијер или председник државе.“ Најзад, реципрочно отварање канцеларија у Београду и Приштини још једна је од Лајчакових заповести које су сви покушали да сакрију. Док је није потврдио Ивица Дачић, упитавши ових дана с наивношћу француске собарице: „Како ће се наша влада понашати за два месеца, када ЕУ буде рекла да морамо да отворимо канцеларију у Приштини?“
При чему је услов свих услова да Србија, понајпре, примени све споразуме које је Б. Стефановић досад постигао у Бриселу. Без примене споразума нема наставка преговора, поручује косовски вицепремијер Хајредин Кучи, коме узвраћа Жан Франсоа Фиту, француски министар на Косову. Каже, „захтев Приштине је нормалан“ и додаје, „Косово има подршку за такав свој став“. А споразуми, како смо писали прошле недеље, између осталог предвиђају формализацију државне границе између Србије и Косова, и документа независног Косова за косметске Србе. Но, рекао је председник Николић у Бриселу, у тим договорима није видео „ништа што би било у супротности са српским уставом и српским интересима“. Вероватно да још није прочитао последњи број „Печата“ када је то изговорио, иначе не би.
Док би мрачну и хладну економску будућност могао да ублажи само велики новац из Русије (пошто га у ЕУ и САД нема. Ето, и Кипар, чланица ЕУ, позајмиће од Москве, а не од Брисела или Вашингтона), новац уз то и мудро и поштено употребљен. Али какве везе имају цена струје и повећање ПДВ-а, па и употреба евентуалног руског новца, са одбраном Косова и Метохије? Имају везе и те како. Претходне четири године владавине ДС-а, наиме, показале су нам једно: што је Космет постајао удаљенији од Србије, то смо и сви ми постајали сиромашнији. Не мислимо, при том, на духовно осиромашење, нити на отимачину косовских рудних богатстава, иако је и то несумњиво, већ на наше новчанике. Објашњење је једноставно; коме није стало до одбране наше земље и њене територије, још мање му је стало до одбране нашег животног стандарда. За разлику, је л’, од сопственог стандарда. Тако да, све и ако ДС-а не буде у наредној Влади Србије, али у њој остане дух ДС-ове проевропске косовске политике, очекујмо и наставак сличног пропадања у којем је једина извесна промена, промена имена државних функционера који се богате на нашем сиромашењу.

(НЕ)ПОЖЕЉНИ ПАРТНЕРИ
Што нас још једном доводи до формирања нове српске владе. Само једно је ту извесно: Демократске странке Србије у њој бити неће. Нико их, уосталом, у преговоре није ни звао, иако сви (остали) преговарају са свима осталима, све и ако су се у протеклих неколико дана ућутали. Зашто нико не зове ДСС? Зато што пристајање на ДСС у владајућој коалицији означава меру српског непристајања на онакве налоге ЕУ. И обрнуто, наравно. А „Брисел је преко европског комесара Штефана Филеа, али и билатералним каналима из земаља ЕУ попут Немачке и Француске, поручио да (…) је Европљанима најважније да у ту владу не уђе ДСС“, известио нас је „Блиц“, медијски јавни сервис ЕУ интереса у Србији. И „Данас“ оцењује да је „заједнички именитељ западних фактора да би српска влада требало да буде ‘кооперативна’ око Косова“, и цитира Александру Јоксимовић, некадашњу сарадницу Горана Свилановића, данас директорку НВО Центра за спољну политику, која каже да је „сигурно да је Западу ДСС потпуно непожељан за сарадњу“.
И зато је, изгледа, једино што би требало да нас занима хоће ли – а неће – у наредној влади бити и ДСС-а (то јест, осим ако се евентуално размонтиравање жутог картела не покаже значајнијим него што би западни креатори кооперативне српске владе желели). Пошто су сви остали пожељни, јер их – тумачи даље Александра Јоксимовић – „доживљавају као флексибилније и прихватају сваку њихову комбинацију у влади“. „Западу је“, пише „Данас“, „важно да се ‘ради посао’, дакле да влада нормализује односе с Косовом и спроводи економске реформе, а ко ће је конкретно предводити, ДС или СНС, од споредног је значаја.“ Или, како „Танјугу“ рече неименовани функционер америчког Стејт департмента, „Србија би требало да одлучи ко ће водити будућу владу, ДС или СНС, и ту се САД не мешају“.
Па, ко ће је водити, пошто смо већ утврдили где би требало да је поведе? Борис Тадић и ДС? У већ виђеној, шизофреној комбинацији са ЛДП-ом, коалицијом око СПС-а и УРС-ом. Тадић на УРС мора да пристане јер без УРС-а нема ни СПС-а, и на то је, иако није желео, већ пристао и сад му још само преостаје да се до краја понизи и да пристане чак и на Млађана Динкића лично у својој влади, као и на све нарасле захтеве које има новоформирани савез Дачића и Динкића да не би прешао у супарнички табор који предводи СНС. И спреман је Тадић да се (и) пред Динкићем понизи до краја, па је зато у уторак и путовао у Брисел, да моли ЕУ да му помогне у састављању овакве владе.
Али питање је да ли ће му овога пута ЕУ помоћи, јер Немачка јесте незадовољна Тадићем и његовим неиспуњеним косовским обећањима; не зато што је одбијао да их испуни, већ зато што их није испуњавао довољном брзином, а времена за отезање проевропској Србији Запад више не даје (баш то је и била постизборна порука америчког државног секретара Хилари Клинтон, открио је Ивица Дачић у још једном од излива искрености, али су то овдашњи медији пропустили да пренесу). С друге стране, тврде сада медији („Данас“), в.д. председника СНС-а Александар Вучић је, током недавне посете Берлину, на Кристофа Хојзгена, првог саветника Ангеле Меркел за спољну политику и безбедност, „оставио ‘веома позитиван утисак’, и Немачка не би имала ништа против да се у Београду формира влада чија би окосница били напредњаци“. При том, СНС више и не спомиње да ће о формирању владе најпре разговарати с јединим који је подржао Николићеву председничку кандидатуру (Војислав Коштуница), већ позивају оне који су позивали да се гласа за Николићевог противкандидата, нудећи Дачићу чак и премијерску позицију, а Динкићу – ако је веровати гласинама које се пуштају – све што се усудио да пожели чак и у својим најраскошнијим сновима.
Или ће, пак, Дачићу успети оно што, можда, потајно и жели; да се измакне из владе која ће морати да испуни све страшне косовске услове, односно да макар у њу увуче и ДС и СНС? Могућност велике коалиције реанимирао је ових дана Расим Љајић, председник Социјалдемократске партије Србије: „Да се ја питам и одлучујем, уколико не би брзо успело формирање владе са СПС-ом, ЛДП-ом и УРС-ом, отпочео бих преговоре са СНС-ом око формирања велике коалиције. Јер, све је боље од нових избора.“ Или је та претња СНС-ом, само, била упућена новоформираном савезу Дачића и Динкића, не би ли их натерала да смање своје прохтеве?

ЕВРОПСКИ ПУТ НИКУДА
Тек, изузимајући минималну могућност понављања избора, и још мању да у владу уђе непослушни ДСС, сва је прилика да ћемо добити владу која ће слушати све што јој Европска унија каже. Да бисмо брже ушли у Унију, иако можда нећемо ући чак и да учинимо све што нам се одатле нареди. То јест, ако испунимо све услове, како се то каже да не би звучало као да испуњавамо наређења. Чита ли ико, забога, оно што нам ЕУ обећава у својим званичним документима, у мишљењима о чланству Србије у ЕУ? Тамо се наводи да, уз три критеријума из Копенхагена који од кандидата за чланство у ЕУ захтевају стабилност институција, функционисање тржишне економије и „способност да се преузму обавезе чланства“, стоји и четврти: „Капацитет Уније да прихвати нове чланове, а у исто време очува постигнуте успехе у европским интеграцијама, такође представља важну компоненту процеса, у заједничком интересу и Уније и земаља кандидата.“ Па се томе додаје, да не буде никакве забуне, и ова констатација: „Децембра 2006. године, Европски савет сложио се да ‘стратегија проширења која се заснива на консолидацији, испуњењу услова и комуникацији, у комбинацији са капацитетом ЕУ да интегрише нове чланове, представља основ за обновљени консензус о проширењу ЕУ.“ Што све заједно значи да можемо да учинимо ама баш све што Бриселу падне на памет да од нас затражи, од Косова до Војводине и Рашке области приде, па да нам и поред тога поруче да им је жао, али не могу да нас приме јер ЕУ нема „капацитета да интегрише нове чланове“. А упркос томе, у Скупштини Србије данас имамо 229 посланика који верују да је европски пут Србије најпаметније што можемо да учинимо…
Све ово, наравно, тек да не буде да нисмо знали шта нас чека. Као да од тога имамо икакве вајде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *