Почетна / Уводник / „Хахаизација“ Србије

„Хахаизација“ Србије

Пише Милорад Вучелић

Да ли ће председник Србије Томислав Николић у Бриселу добити пацке које би га могле поправити, питају се неки медији, припадници бизнис заједнице и политичари одлазећег режима. У самом питању о могућим пацкама већ је садржано довољно понижавања Србије да није потребно одговарати на питање да ли ће их или неће бити.
Прочитах недавно у књизи о Иву Андрићу и његовој дипломатској каријери како је монументалност грађевина у Берлину пре Другог светског рата обављала функцију застрашивања малих вазалних властодржаца који би требало „да дрхте пред геометријском величанственошћу новог фараона“. Међу њима је био и тадашњи чешки председник Емил Хаха на „кога је Хитлер извршио вишечасовни притисак током његове посете Берлину 14. марта 1939, да пристане на немачку окупацију Чешке, а по уласку у Чешку оставио га је као марионетску фигуру“. Поступак вербалног присиљавања називан је од тада у Трећем Рајху – „хахаизовати неког“. Да би поступак „хахаизације“ био до краја јасан потребно је додати и следеће: „Док сутрадан Хахин воз буде каснио за Праг, имаће за то само један разлог: Хитлер га је претекао и већ 15. марта био на Храдчанима“.
Немамо намеру да вршимо поређења између тадашњег Берлина и садашњег Брисела, али желимо да истакнемо актуелни значај „хахаизације“, било да је Берлинска или Бриселска. Где се могу добијати пацке може се добити и нешто теже, поготово када у рођеној земљи има кругова који за тим просто жуде. Додуше тадашњем Хахи воз је уз сва кашњења ипак стигао до Прага, а неком „хахаизираном“ Србину није намењен пут у Београд. Намењена му је друга војно већ запоседнута дестинација – Тачијева Приштина. Тек онда, после успешног преседања у овој станици, може се бити „марионетска фигура“ у престоници остатка Србије, који се за затвореним музејима и неотвореним задужбинама све више претвара у царство провода по сплавовима.
Како изгледа успешна „хахаизација“ српских политичара гледамо већ пола деценије, па би бар за промену било добро да видимо нешто друго.

Када се већ говори о железничким станицама, Србија већ пола деценије изгледа као нека велика чекаоница. У њој нико и не покушава да нешто постигне – сви чекају исход. Више се очекивања и енергије уграђује у неку утакмицу на Европском првенству у фудбалу, него на постизање резултата у властитој земљи. У тој масовној чекаоници сви чекају да по њих стигне неки воз. Неки би за Брисел, неки за Берлин, неки за Москву, неки у Лондон, неки у Охајо… Повлашћени су узели перонске карте да буду кандидати за датум путовања. Свима су стално укључени телефони у очекивању да их неко позове. Не обраћају пажњу на перонска обавештења преко разгласа ако су на српском језику. Али сви начуље уши када чују део на енглеском. Надају се да ће чути глас спаса од Клинтонке или Ештонке. Или како је одомаћено – Хилари и Кети.
У најбољем случају очекује се, у овој српској чекаоници, да пристигне нека композиција са даровима који би онда били разграбљени. Никоме није важно што ти вагони нити су пошли, нити ће икада стићи.
Српски режим који нас је пре више од четири године повео ЕУ путем без алтернативе сноси огромну актуелну и историјску одговорност, што је извршио потпуну духовну и економску имобилизацију и спутао борбени дух српског народа. Створен је прави систем обесхрабривања. Пристајањем на све и свашта без иједног изговореног „не“ извршена је снажна провинцијализација Србије. Бруталном пропагандом, правим испирањем мозга и политичком тортуром створена је подразумевајућа представа да се из ове мегачекаонице нико не може вратити кући. Нашој кући ћемо стићи тек када постанемо чланови ЕУ. Повратак кући која је ту на само један корак, можемо извести само преко Брисела. Кад стигнемо у ЕУ поново ћемо доћи кући која се у међувремену пред нашим очима урушава. Дотле ћемо чекати – па нека траје колико траје. Па, ко жив, ко мртав.
Наша будућност се искључиво везује за ЕУ. Без тога ћемо сви заједно на Западном Балкану, како би у „ Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ у децембру прошле године рекао Борис Тадић, „још једном потонути у мрак национализма и нетрпељивости“.
Где има толико овакве будућности мора бити и прошлости, па се тако поново појављују идеје о лустрацији, а посебно се истиче „спорна прошлост Николићевих људи“ из новоформираног Кабинета. Било би драгоцено када би се у причама о спорној прошлости и одговорности коначно установио датум од којег се креће. Ако је то рецимо 1948. година, било би занимљиво доказати како неког посао команданта логора топло (баш као „топли зец“) препоручује за евроатлантског либерала, а логораша за вечног криминалца и „банду“. Ако се вратимо годину-две уназад или мало закорачимо унапред, онда ћемо установити да је јахање попа добар темељ за уздизање у демократу или „оца српске демократије“, а свака осуда овог чина доказ верске затуцаности.
Да не идемо тако далеко у прошлост, можда би било добро да кренемо од 2008, па да видимо да ли ово разарање српског друштва и економије, ужасно задуживање и далеко поодмакла предаја Косова припада нечијој спорној прошлости или га баш и управо то квалификује и препоручује да настави са послом.
Питање ко то данас и на основу чега тако арбитрарно одређује шта је у нечијој прошлости спорно, а шта прихватљиво води једноставном одговору: То чине они који су хахаизовани или су се самохахаизовали, па сада покушавају да и нас хахаизују.

4 коментара

  1. Čitam sve nešto kontam o nama i onima koji nam kroje kako da
    živimo u našoj Srbiji. Hahaizacija je davno počela kad smo izdali
    sebe.Naš predsednik i Šumadije i to iz Bajčetine koja se naslanja
    na Gledićke planine i Manastir Ljubostinju.Verujem u igru malih
    i velikih naroda nešto je ostalu u tim predelima od Lazara i
    Karađorđa,morao je ići tamo gde baš i nije mesto Srbiji verujem
    u Mudrost i dovitljivost ŠUMADINCA da neće biti HAHA Srbin




    0



    0
  2. Veoma britko, inteligentno i impresivno izlaganje i naravno istinito.Ali, Vucelicu, gde ste tu Vi? Osim Pecata procitala sam i nesto iz Vase biografije i tu se spominje sverc cigara i tome slicno. Kaze stara poslovica ne pljuj tamo odakle si pio.Koga je jos briga za narod i narodni interes? Narod sluzi kao instrument vlasti i za manipulaciju na ovaj ili na onaj nacin. U globalu nas politicki kadar je za odstrel, ali to nije moj problem.Ja duboko verujem samo u Boga i boziju pravdu kao i u pravo svakog coveka da bude slobodan i da odlucuje o svojoj sudbini i svom zivotu.




    0



    0
  3. Veoma ostar komentar, slicne mogu samo da procitam u Pecatu, a i ponegde se neko javi, ali mlako i stidljivo.

    Gospodine Vucelicu svaka cast na hrabrosti i istini, ali ta istina je bolna.

    Ipak ja gospodinu iz Bajcetine verujem onoliko koliko je on bio posten prema svom kumu, i zkletvi koju je dao u crkvi za vernost SRS, kada moze kum i SRS da idu na dobos ici ce i Srbija odnosno KiM–voleo bi da nisam u pravu.




    0



    0
  4. Gospodine Branko,Tomin Kum,je prodao jedne predsednicke izbore.Nije hteo da napravi vlast kada je imao preko 40%glasova.Napustio svoga kuma Draskovica.Sam otisao u Hag.Prisiljavao Nikolica da se ne drzi dogovora u Skupstini Srbije.Posle raskola u SRS verovao stranackim funkcionerima,a ti isti mu doveli stranku u propast.Ko je bio u pravu,vidi se sada posle izbora.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *