Горан Радовић: Нестручност судија је генератор зла

Разговарао Угљеша Мрдић

Српско правосуђе данас карактерише: спорост у решавању предмета, велики број нерешених предмета, потпуно одсуство поверења у суд и његов ауторитет и углед, подстицање  незаконитог понашање грађана сваке врсте, осећање правне несигурности…

 

„Од распада Југославије Србија се као организовано друштво драматично удаљава од жељених цивилизацијских вредности и тзв. културног друштва. Ово се огледа у срозавању морала иманентног цивилизованом друштву, лошим вредностима које су у друштву прихваћене као пожељне, јачању похлепе, жеље за стицањем богатства по сваку цену, а нарочито у погубно ниском нивоу образовања становништва. Видљив је само помак у развоју демократије, тачније у демократским изборима. С обзиром на цивилизацијски пад проузрокован веома ниским образовањем, демократија је нажалост постала један од инструмената стварања и опстанка онога што би се могло назвати партократском државом или мафијашком демократијом. У оваквом друштву су се нагомилали огромни проблеми (енормна корупција, безочно богаћење појединаца или група као пожељан циљ и статусни симбол, девалвација знања, стручности, поштења и образовања, непрофесионализам у обављању послова, неодговорност и некомпетентност), који спречавају да Србија крене према цивилизованом и уређеном друштву“, каже у интервјуу за „Печат“ некадашњи судија Окружног суда у Београду адвокат Горан Радовић.
Према његовим речима у оваквом стању Србија није, нити може бити правна држава.
„Имајући у виду огромну улогу и значај правосуђа у функционисању и развоју друштва и реално стање правосуђа у можемо констатовати да правосуђе у Србији у правом смислу не постоји, већ да постоји нешто што се може назвати ‘као бајаги правосуђе’. Стање у српском правосуђу је драматично неповољно и представља тужан пример цивилизацијског пада и пада правне струке. Како Србија није правна држава у којој постоји владавина права, ни правосуђе не врши суштински функције које су му уставом додељене“, истиче Радовић.

Шта највише замерате у раду правосуђа?

[restrictedarea]

Један проблем надмашује све друге, а то је нестручност судија и других носилаца правосудних функција. Нестручност судија је генератор сваког зла, као што су спорост у решавању предмета, велики број нерешених предмета, потпуно одсуство поверења у суд и његов ауторитет и углед, подстицај на незаконито понашање грађана сваке врсте, осећање правне несигурности… У цивилизованој држави једна од највећих претњи неког лица другом лицу јесте „тужићу те“! Ова претња може значити опасност за даљи опстанак једног од ових лица. У Србији дужник изазива повериоца и чика га речима „тужи ме“! Аналитичка и стручна анализа одлука наших судова би показала да судови повлађују несавесним лицима и криминалцима. Нико се не плаши строге, праведне и извесне пресуде и њеног извесног извршења. У правној држави сваки правник може да предвиди каква ће пресуда бити донета на основу конкретног чињеничног стања. У Србији то није могуће, ни у најлакшим предметима, па суђења не представљају остварење права и примену закона, већ лутрију. Правна несигурност је обележје живота и рада у Србији, и у великој мери резултат стања у правосуђу.

А ситуација у тужилаштвима?
Ситуација је у тужилаштвима идентична са свим специфичностима које су везане за њихову надлежност. Стиче се утисак да се тужилаштва у великој мери  претварају у  песницу „владајуће мафије“. Мало је примера професионалног односа и одговорности ових државних службеника према пореским обвезницима и грађанима због којих постоје и којима би требало да служе.

Како коментаришете злоупотребу судства, полиције и тужилаштва у политичке сврхе?
Злоупотребе наведених институција су бројне и оне речито потврђују очајно стање у којима се саме налазе, али и представљају разлог цивилизацијског суноврата друштва као целине. Уместо да буду гарант и стожер институција правне државе, они  постају инструмент владавине демократски изабране партије и задовољења личних или колективних интереса хегемона. Демократије је неспорно цивилизацијски идеал, али је пре свега оно што стварамо и оно што живимо. Наша демократија се за сада своди углавном на демократски избор и на легитимизацију освајања будућег плена до следећих избора.

Имамо ли политичке истраге?
Имамо и оне су бројне. Грађани их могу препознати на основу карактеристика тренутка у којем се дешавају. Политичке истраге су жалосни докази колико смо далеко од правне државе и колико су институције државе корумпиране и претворене у средство за остварење приватних, групних или интереса владајуће гарнитуре, а често и за замајавање гласачког тела. Покренуте само због наређења „одозго“ представљају пример нестручног и незаконитог рада.

У којој мери од политичких промена зависи судбина правосуђа?
Зависи шта подразумевате под „политичким променама“. Ако подразумевате промену владајуће структуре на власти због одржаних избора, суштина рада правосуђа се неће мењати, већ само кључни носиоци функција. Еклатантан, школски пример утицаја владајуће партије на власти на српско правосуђе јесте избор нових судија и престанак функције старим судијама, који су раније изабрани  уз уставну гаранцију сталности њихове функције под паролом „реформе правосуђа“ и невероватним изговором да се ради о избору судија за новоформиране судове! Овакав марифетлук цивилизовани свет не може да разуме и представљао би рецепт за промену судија у случају промене владајуће гарнитуре супротно одредбама  устава. С обзиром на основни постулат демократије као политичког система о три независне  власти која једна другу надгледају и контролишу, у којем је судска власт независна од законодавне и извршне, промене владајуће гарнитуре не би смеле да утичу на личности раније изабраних судија. Њихова функција престаје само на начин предвиђен законом, а не вољом партијских руководилаца, нити марифетлуцима, попут избора нових судија због формирања нових судова или давања нових имена постојећим судовима. Овакви „марифетлуци“ показују осионост наше власти, али и огромну необразованост и одсуство стручности. Да би се стање у друштву битно променило, неопходно је да се постигне друштвени консензус, да стручност и образовање буду мерило вредности друштвеног статуса и основни покретачи друштвених промена.

Да ли је то у Србији могуће?
То данас у Србији није могуће.
Образовање је оно што разликује цивилизованог човека од дивљака. По степену образовања и знања се разликује и функционисање појединих друштава. Образовани људи ће нужно свој политички систем као систем функционисања заједнице уредити на другачији начин од мање образованих или необразованих. Исти је случај и код функционисања и спровођења у дело „задатог политичког система“. Ако будемо желели да постанемо културно друштво и живимо на цивилизован начин, мораћемо да стварамо образоване грађане, и то, толико образованих и паметних да постану већина у друштву и да на демократским изборима освоје право да воде државу. Ако се за судију изабере нестручан и необразован судија (мада подобан по мерилима необразованих и неморалних политичара), имамо као друштво проблем до краја радног века овог судије. Кључна реч за развој цивилизованог  друштва и правне државе је „образовање“, због чега је подизање образовања грађана и њиховог стручног усавршавања и стручног знања носилаца правосудних функција нужан услов, без којег није могуће изградити жељено друштво.

На који начин би требало да се спроведе реформа правосуђа?
Из наведеног произлази да је најважнији задатак реформе правосуђа знатно подизање стручног нивоа носилаца правосудних функција. Урушени углед и поверење  грађана, као и нада да се код нас може остварити идеал правне државе може се повратити само ако имамо високо стручни кадар у правосуђу. Подизање нових објеката за потребе правосуђа, техничка унапређења његовог рада, промена назива судова, промена процесних и других закона  су без суштинског значаја и често представљају само лажну „реформу“. Да ствари буду теже, стручно оспособљавање је немогуће без образовног система који ће стварати образоване кадрове – стручњаке високог нивоа, што сада није случај. Стога установе високог образовања, а посебно правни факултети у Србији имају велику одговорност за садашње, а и за будуће стање. Како објаснити случај да доктор правних наука из облигационог права, што значи са највећим степеном образовања из те области у својству министра одбране закључи штетан уговор за Србију са страном фирмом и нанесе вишемилионску штету држави и њеним грађанима, уз објашњење да „није знао да овај уговор производи правно дејство“! Како објаснити напоре државног врха и надлежног министарства у дужем временском периоду, уз суделовање бројних експерата за ту област и инсистирање да се уз енормне трошкове и укључење УН исходује питање Хашком суду везано за правни статус Косова, као највећег државног питања, и добије врло неповољан одговор, који се лако могао предвидети? Стога је најгоре што данас судије нема ко да едукује.

Шта мислите о српској адвокатури?
Српска адвокатура се у великој мери прилагодила процесу урушавања знања, морала и струке, и моментално више личи на ратно поприште сукобљених мафија, него на фактор борбе за правну државу.

Да ли је у Србији правда спора и недостижна?
Да, овде је правда извесно спора, а често и недостижна. Стање у српском правосуђу није међу колегама у иностранству довољно познато. Они који су имали прилику да се упознају са функционисањем нашег правосуђа, изненађени су његовим јадним стањем у погледу стручне оспособљености судија.

[/restrictedarea]