Економија и одрицање

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Ако купите кифлу, одрекли сте се погачице. Ако одете у позориште, одрекли сте се изласка у кафану… Сваки приход или задовољство везани су за претходне трошкове и одрицања

 

У неким областима живота оквири слободе веома су широки. Уметници себи могу да дозволе слободу да прикажу стварност онако како је они виде, независно од истине. И сам Шекспир видео је Ричарда III у облику физичке наказе (не само моралне), иако је стварност била другачија. Шекспирова слика Ричарда, из маште, била је по вољи тада владајућој династији Тјудор, па је Шекспир, вероватно, рачунао и на политичку подобност свог комада.
Оливер Фрљић има, такође, своју слику убиства Зорана Ђинђића, која се приказује у „Атељеу 212“, а неки други амбициозни драмски писац, можда, већ пише узбудљиву драму о интригама и замешатељствима у акционарској компанији „Тачи–Тадић и другови“, која (тобоже) послује  на светском тајном тржишту органа за трансплантацију. Наравно, онако како их писац у својој машти види, а можда би се такав приказ допао некој будућој власти у Србији. Верујем да г. Кокан Младеновић с нестрпљењем чека завршетак рада на овом пројекту, за који ће публика показати велико интересовање.

[restrictedarea]

РЕСУРСИ
У економској области живота не постоје, ни издалека, овако широке слободе. Економија увек барата одлукама у оквиру сурових ограничења, у простору грубо омеђеном бројним условима. Замислите само колико се ограничења поставља пред сваки привредни подухват. Ресурси су увек ограничени, а потребе и жеље готово бескрајне. Зато су многи склони да науку о привреди не дефинишу другачије него као науку о оптимизацији – доношењу најбољих одлука у оквиру задатих ограничења.
Није тешко погодити да је скоро свака економска одлука везана и за одрицање. Ако купите кифлу, одрекли сте се погачице. Ако одете у позориште, одрекли сте се изласка у кафану. Ако сте се одрекли потрошње данас, очекујете да ће вам то одрицање, у будућности, обезбедити већу потрошњу. Сваки приход или задовољство везани су за претходне трошкове и одрицања.

РАЗВОЈ    
Економско благостање, у којем данас, углавном на Западу, живе многе друштвене заједнице, такође је последица великих напора и одрицања у прошлости, када се мукотрпно, уз зној, сузе и уз увек присутне неправде, изграђивала индустријска и економска свест.
И у нашој земљи привредном развоју претходили су, такође, периоди великих напора и одрицања, који су заборављени, а многи не желе ни да се сете тог сивог времена, иако ће у економској историји бити записано златним словима. Индустријализација, електрификација, промена демографске структуре, описмењавање становништва и подизање нивоа здравствене заштите на подручју Југославије у периоду 1945-1965, створили су до тада незабележене, а нажалост неискоришћене, предуслове за дугорочни привредни раст.
Да није било необузданог задуживања седамдесетих, кризе дугова осамдесетих и грађанских ратова деведесетих, Југославија би, вероватно, већ увелико била у друштву развијенијих европских земаља. Али ко сме да запита ЕА пријатеље зашто су, и како, почели грађански ратови у СФРЈ?

АПЕЛ ФС    
Фискални савет Републике Србије упутио је крајем маја оправдан захтев држави и грађанима за обуздавање прекомерне јавне потрошње, не би ли Србија избегла кризу јавног дуга и финансијски колапс. Питате ли се, ипак, где су били чланови ФС када је стручној јавности (давно) било јасно да власт гура Србију у дужничку кризу?
Није чудо што је Савет „нанишанио“ највеће расходне стране буџета – пензије и плате у јавном сектору. Али је необично што су многе друге, парабуџетске и буџетске ставке (трошкови агенција, комисија, савета, сервиса, НВО-а, државних секретара итд) занемарене, тј. „обухваћене“ ступидном терминологијом  општих места.
Савет, вероватно, дели мишљење да је постојање многих од ових (проевропских) институција излишно, али сматра да је, у поређењу са укупним буџетским издацима, износ за њихово издржавање незнатан, па се у посао њихове елиминације не би требало упуштати. Мислим да би Савет морао да размисли о логичкој и етичкој одрживости ове врсте резоновања.

СПОНТАНО РЕШЕЊЕ
С друге стране, да ли сте се икад запитали како изгледа спонтано решење кризе јавног дуга? Шта ће се догодити када стране банке не буду желеле да кредитирају предимензионирану јавну потрошњу Србије? Могу ли љутити српски или грчки демонстранти приморати банке да наставе са кредитирањем? Или их принудити да се праведније подели терет насталог дуга? Не могу.
Зашто грађани не желе (и не могу) да, у условима мира, обуздају своју потрошњу и уклопе је у оквире онога што је реално и могуће, док се, с друге стране, увек покаже да, у катаклизмичним или ратним приликама, годинама могу да живе у општој оскудици  и непрекидној смртној опасности? Не знам. И не разумем.
Али чини ми се да тајна бурних просперитета после ратова лежи баш у жељи и спремности народа да после великих катаклизми продужи за још неку годину са навикама скромности, умерености и одрицања, и са оптимизмом који носи живот по себи, независно од нивоа БДП-а и паритета куповне моћи.

[/restrictedarea]