Почетна / Документи / Дража Михаиловић и српско питање

Дража Михаиловић и српско питање

Пише Александар Никитовић

Зашто је случај генерала Драгољуба Михаиловића и данас актуелан, и на који начин он задире у садашње политичке прилике у Србији, као и у српско питање уопште?

 

Недавно је Фонд „Слободан Јовановић“ објавио књигу Слободана Јовановића „О историјској личности генерала Михаиловића“. Реч је о више текстова које је Јовановић написао о случају и судбини Драгољуба Михаилoвића. У први мах може се учинити да је реч о књизи која има само историографски карактер и да се самим тим ничим не дотиче садашњих српских политичких збивања. Ако би књигу читали само као важно историјско сведочанство, и у том случају она би имала драгоцену вредност. Међутим, постоје и важни разлози који говоре у прилог томе да је питање генерала Михаиловића и данас актуелно, и да на одређен начин задире у садашње политичке прилике у Србији, као и у српско питање уопште.

„ЗЛОЧИНАЦ“ ИЗВРГНУТ НЕДОСТОЈНОМ РУГЛУ

[restrictedarea]

Када је реч о нашој јавности о случају генерала Михаиловића се говори због покренутог процеса судске рехабилитације и одлуке још увек актуелне владe да формира државну комисију која ће открити Михаиловићев гроб. Правни основ за покретање поступка за рехабилитацију Драже Михаиловићa представља Закон о рехабилитацији који је донет 2006. године. Исте године Војислав Михаиловић, тадашњи потпредседник Скупштине Србије и унук генерала Михаиловића поднео је захтев за његову рехабилитацију. Задржимо се на чињеницама да судски поступак још није завршен, као да ни државна комисија још није утврдила место погубљења и гроб генерала Михаиловића, јер нас уводе у дубљи слој важности питања генерала Михаиловића за српску политику.
Три су ствари које овде заслужују посебну пажњу. Прва је медијска вест да је у јуну 2011. године државна комисија открила на Ади место на којем је Михаиловић убијен и да су пронађене људске кости које су највероватније његове. Да је реч о Михаиловићевом гробу поткрепљено је новинским написима да су пронађене и муштикла и старинско „унуче“ за ракију. Међутим, убрзо је откривено и јавности саопштено да нису пронађене Дражине кости, већ да се ради о животињским костима. Другим речима испоставило се да је државна комисија уместо гроба генерала Михаиловића пронашла животињске кости. А посебно је занимљиво како је откриће животињских костију уместо људских представљено медијима: „О резултатима испитивања обавештен је надлежни истражни судија Драган Пантелић… Антрополошки тим није се бавио питањем јесу ли од ове или оне, или неке треће врсте животиња, прасади, јагњади или телади. Наиме, поучена овим искуством тражења и налажења, државна комисија планира наставак истраживања и ископавања на Ади у августу – овог пута по свим стручним правилима, судско-медицинским, археолошким и антрополошким.“
Дакле, када бисмо хтели да извучемо закључак из ове вести он гласи да је државна комисија тражила генерала Михаиловића, али да није нашла његове остатке већ је нашла животињске кости.
Затим, друга ствар која заслужује пажњу јесте вест да је Суд захтевао утврђивање чињенице да ли је генерал Михаиловић уопште мртав. Пошто је државна комисија уместо Михаиловића пронашла животињске кости сада се иде корак даље, па се поставља питање да ли је Михаиловић уопште убијен. Односно, поставља се питање да ли је истинита чињеница да је хрватски револуционар и комуниста Јосип Броз Тито ликвидирао српског војног команданта Драгољуба Михаиловића. Правна логика налаже да се не може рехабилитовати онај ко је осуђен на смрт стрељањем, ако се претходно не утврди да је убијен онај за кога се тражи рехабилитација. И ова врхунска правничка мудрост, која готово прелази у отворено ругање, на најбољи начин се испољила у процесу рехабилитације генерала Михаиловића кроз тврдњу да нема поузданих доказа да је Михаиловић убијен. Што опет води природном закључку да ако нема доказа да је Михаиловић убијен, нема ни основа да буде рехабилитован. Тако је Виши суд у Београду и дошао до става да без доказа о Михаиловићевој смрти не може одлучити о захтеву за његову рехабилитацију, односно поништити пресуду од 15. јула 1946. године, којом је Михаиловић осуђен на смрт стрељањем.
Ни то да су уместо Драже пронађене животињске кости, ни то да се заправо не зна ни да ли је Михаиловић уопште убијен, није било довољно у овом поступку бестидног изругивања генералу Михаиловићу. Отишло се још један корак даље. Наиме, „Танјуг“ је пренео следећу вест: „Поступак пред Првим основним судом у Београду, у којем би командант краљевске војске у отаџбини Драгољуб Михаиловић требало да буде проглашен мртвим, биће настављен пошто му Центар за социјални рад постхумно постави привременог старатеља. Суд чека да Центар за социјални рад постави старатеља Михаиловићу како предвиђа Закон о ванпарничном поступку, да би могао да закаже рочиште на којем ће утврдити све околности случаја и донети решење којим би био одређен дан и час смрти Михаиловића“, рекла је данас „Танјугу“ портпарол суда Гордана Вуковић.
На овај начин права и надлежна адреса за генерала Михаиловића постао је Центар за социјални рад, који најпре мора да за убијеног српског команданта краљевске војске у отаџбини постави „привременог старатеља“. Нема ништа од рехабилитације генерала Михаиловића док Центар за социјални рад најпре постхумно не одреди привременог старатеља. Тиме Суд хоће да каже да има такву врсту власти над Драгољубом Михаиловићем да ће му и мртвом одредити „привременог старатеља“.
Замислимо да је на овакав начин вођен поступак против било ког Србина у Загребу, Тирани или Сарајеву. Да су започели са костима угинулих животиња и догурали до „постхумног привременог старатеља“. Вероватно би цела нација била посрамљена што се тако поступа са једним Србином. А овде видимо како српска власт у Београду срамно вређа мртвог српског генерала.
Зашто је то тако? Зашто је Драгољуб Михаиловић морао да буде стрељан, проглашен издајником и непријатељем српског народа, а да онај који га је убио и оклеветао – Јосип Броз Тито буде проглашен не само правим и највећим пријатељем српског народа, него и највећим сином српског народа? Зашто се и данас чује хистерична вика из Загреба да је Михаиловић злочинац, а у Београду извргава недостојном руглу?

ИЗМЕЂУ СОВЈЕТА И ЗАПАДНИХ СИЛА
Одговор би требало потражити на правом месту, а то значи ни у Београду, који данас само послушно испуњава налоге, нити у Загребу који је сагласно својој најдубљој традицији увек само испружена рука великих сила и бранилац лажне титоистичке симетрије између четника и усташа. Најбољи могући одговор може се наћи у писму које је енглески премијер Винстон Черчил послао 29. марта 1943. године председнику југословенске владе у избеглиштву Слободану Јовановићу, а које се може прочитати у поменутој књизи „О историјској личности генерала Михаиловића“. Узевши у целини, Черчилово писмо заслужује највећу могућу пажњу јер оно показује дугорочну британску стратегију, како према српском питању, тако и уопште према унутрашњем уређењу и коначној будућности Југославије. За ову прилику усредсредићемо свој поглед на Черчилов однос према генералу Михаиловићу. Наиме, оно што је овде од највеће важности јесте да Черчил у писму наводи Михаиловићеве речи. Тако Черчил цитира генерала Михаиловића: „Енглези се сада боре до последњег Србина у Југославији. Он је наставио да Енглези пробају да купе српску крв по цену безначајне количине оружја, али да он никада неће узети учешће у овој бесрамној трговини која је типичан пример традиционалне енглеске перфидије.“
Да погледамо шта је заправо Михаиловић по Черчиловом сведочењу рекао. Пре свега овде је реч о односима Србије и Енглеске као велике западне силе. С једне стране, Михаиловић наводи да Енглеска има за свој циљ да ратује до последњег Србина и да је спремна да купи српску крв тако што ће је платити безначајном количином оружја. С друге стране, када је реч о Србији, Михаиловић је рекао да он никада неће узети учешће у овој трговини, односно да за њега српски народ и српски национални интереси не подлежу трговини. Требало би обратити пажњу да је Михаиловић нагласио да он неће узети учешћа у овој трговини, а да није рекао да Србија неће узети учешћа. Ово место говори да је генерал Михаиловић био свестан и снаге Енглеске као велике силе да наметне своја решења, али и подељености српског народа на два покрета отпора.
Суштина Михаиловићевих речи је да Енглеска као сила не признаје право српском народу на властите националне интересе, већ се искључиво руководи својим геополитичким интересима. У тим интересима Енглеска намеће Србима обавезу општег народног страдања и погибије, и спремна је да плати одређену, очигледно минималну цену зарад остварење својих интереса. Михаиловићев одговор на притисак Енглеске да Срби на најскупљи начин, дакле сопственом крвљу служе остваривању енглеских интереса, јесте да је његова једина дужност да служи интересима сопственог народа. И управо у томе лежи прави узрок и смисао смакнућа Михаиловића. Велике силе захтевају да се служи њиховим интересима, а генерал Михаиловић је по сваку цену хтео да служи српским националним интересима. То је определило његову животну судбину, али је и темељно определило судбину Србије и српског народа. Зато што је распоред великих сила и њиховог тадашњег утицаја био такав да су Срби, било да су припадали четничком или партизанском покрету, приморавани да служе Совјетима или западним силама. Једино није било места да се буде за Србију и српски национални интерес.
Михаиловићево инсистирање на српским интересима није само определило да га Британци препусте слању на губилиште, него је потврђено и устоличено правило да ће бити жигосан и осуђен свако ко се усуди да одбије налог великих западних сила и покуша да се бори за интересе Србије. Зато је уз допуштење западних сила Брозов режим сасуо на главу Михаиловића најбезобзирније лажи које су и данас присутне. Због тога данас Михаиловића траже претурајући по животињским костима, и зато је убијен и понижен потпао под надлежност Центра за социјални рад који би требало да му „постхумно одреди привременог старатеља“.
Драма српског народа се одвија и кроз судбину Драже Михаиловића. Његова борба, његово убиство и велико страдање кроз које је прошао, као и понижење које му је приредила садашња власт начином на који се води поступак за његову рехабилитацију, говори да су велике силе сурове када уоче да Срби покушавају да своју земљу отму њиховој контроли. Ова драма српског народа је започела укидањем српске државе и стварањем Југославије. Она се наставља и пошто је нестала Југославија, а њено уништење је искоришћено и да се српском националном простору нанесу дуготрајне и озбиљне штете. Заправо је готово цео век била суспендована српска држава зарад наднационалне југословенске творевине. И неће бити нимало лак задатак да се поново успостави српска држава која брине о својим интересима и не потпада под контролу великих сила. Начин на који се и даље обрачунава са генералом Михаиловићем најбоље говори о томе.
Зато нема ни већег, ни пречег, ни тежег државног и националног циља од рeхабилитације права на српску државу, рехабилитације права на српске националне интересе и рехабилитације права да о српској држави и српској ствари одлучује Србија и српски народ, а не стране силе. Добар пример да је у пресудно важним стварима могуће да српски народ самостално одлучује јесте доношење Устава из 2006. године. То је важан доказ да Србија може да брани своје националне интересе и води самосталну политику када у земљи постоји национални консензус и промишљена политика. Само је по себи јасно да је немогуће водити самосталну српску политику у наднационалној творевини каква је била Југославија или на основу наднационалне и интернационалне идеологије било које врсте. Ове две велике и трагичне заблуде имале су и имају несагледиве последице по српски народ. По истом принципу немогуће је водити самосталну државну и националну српску политику на основу политике да ЕУ нема алтернативу. Оно што је заједничко генералу Михаиловићу и многим другим Србима који су заступали међусобно различите идеолошке правце, јесте јасно и непоколeбљиво уверење да је прва и најпреча дужност доследно и неодустајно се борити за Србију и српске националне интересе.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Док постоје Срби и историја Срба никада неће престати актуелност у вези са Генералом Михаиловићем. Његов случај је толико круциалан да се налази у свим егзистенцијалним токовима српског народа. Дакле, сви на ноге да аплаудирамо на име Драгољуба и у име Истине везане за његово име. Хвала на овој објави.




    0



    0
  2. Samo napred srbi.Rehabilitaciju Draze Mihailovica se treba proglasiti.Dosta laze komunisti!I ako vas je iz dana u dan sve manje.Ziveo kralj!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *