Почетна / Други пишу / ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ПРИМЕРИ ОКУПАЦИЈЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ ИЛИ УГРИЧИЋЕВА ДЕЦЕНИЈА (1)

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ПРИМЕРИ ОКУПАЦИЈЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ ИЛИ УГРИЧИЋЕВА ДЕЦЕНИЈА (1)

Тешког стања у српском друштву у периоду дужем од деценије сведоци смо, свакодневно се суочавајући са бројним изазовима и хендикепима. Посебно важно место у сваком друштву заузима култура, која је на српским просторима темељно нападнута и, може се рећи, прилично девастирана. Одлучио сам да о тој теми напишем оглед из сопственог угла, који може бити само једна од бројних перцепција и доживљаја тог феномена. Али јасно је да, издвојени и као појединци или чак групе, у перспективи немамо много шанси да се ухватимо укоштац са бројним тешким хендикепима нашег друштва, које је нападнуто и већ делом начето. Међутим, уколико се повежемо, макар међусобно интересно сарађујемо на бројним питањима која иду у прилог промене стања, можемо се надати резултатима, можда већ и у краћем року. Насупрот томе, даља пасивност може довести и до погоршања постојеће ситуације.

Кад сам пре месец дана дао интервју најтиражнијем и најстаријем политичком магазину из Републике Српске бањалучко-бијељинском „Екстра магазину“, узалуд сам претражио цео Београд не бих ли нашао макар један његов примерак. Не само да га нигде није било већ већина продаваца штампе никад није чула за њега, што значи да се у Србији није ни продавао у последњој деценији. Новинар Ристо Мотика, представник овог магазина у Србији, ми је признао да и он мора да иде до Бијељине да би добио последње примерке магазина. Невероватно је да се у Београду и већим центрима Србије могу купити практично сви важнији политички магазини и новине из Хрватске, па и Словеније, али не и најтиражнији магазин из Републике Српске. Сумњам да је небрига и главни и једини разлог да се овај најугледнији недељник из Републике Српске не може наћи ни на једном продајном месту у Србији.

УГРИЧИЋЕВ ОБИЛИЋ Кад сам прошле године у авиону ЈАТ прелиставао богато израђени компанијиски часопис у боји на врхунској хартији и техничкој опреми који је на енглеском и српском презентовао нашу земљу, приметио сам да првих двадесет страна отпада на интервју са тада деценијским директором Народне библиотеке Србије Сретеном Угричићем. Иако је био представљен том функцијом, цео интервју је посвећен његовом роману „Незнани јунак“, у којем он, иако није историчар, износи генералну тезу да Милош Обилић, а он, Угричић, је то непобитно утврдио, „на основу свих расположивих историјских докумената које имамо, није никада ни постојао“. Па је стога цео Косовски мит заправо измишљотина, којом се од колевке индоктринише српски народ. Према Угричићу – који није историчар, али он то „поуздано зна“ – није било Милоша Обилића, па отуда ваљда није убијен ни турски цар Мурат итд.

Иако нисам специјализовао средњовековну историју, као историчар знам толико да доказа о непостојању Милоша Обилића као историјске личности нема. Напротив, постоје писмени докази савременика о њему и његовом подвигу – убиству турског султана Мурата за време Косовског боја, о чему сведоче млетачки и дубровачки државни извештаји, затим записи из балканских држава, француски и др.

Дакле, часопис ЈАТ – један од оних какви у свим земљама на сличан начин износе афирмативне репортаже и атратктивне фотографије поједине земље да би привукли туристе – у свом издању представља наш народ као инфантилан, митомански, и то у време вишегодишње дипломатске, па и медијске борбе за очување управо наше јужне покрајине. Да ли су зато порески обвезници Србије издвајали новац да ЈАТ, као јавно предузеће, успешно послује или се бави антидржавном пропагандом у простору који је предвиђен за афирмацију земље, њене културе и баштине, што раде све друге земље света.

Помињући Угричића, подсетићу на сазнање добијено од директорке Народне бибилиотеке Републике Српске, која је пре два месеца долазила у Београд да, после његове смене, убеди новог директора Библиотеке, да укине једну прошлогодишњу Угричићеву одлуку. Радило се о томе да су, према тој одлуци, издавачи разрешени обавезе да од сваке објављене књиге у Србији одвоје десет обавезних примерака. Према Угричићу, морали су да одвоје само пет примерака. Оних пет, које више нису морали да издвоје, ишло је у библиотеке у Бањалуку, Источно Сарајево, Подгорицу и Цетиње и у Матицу Српску у Нови Сад.

Који је то чаробни глас убедио Угричића да ће бити велики добитак за наш народ и државу да се овај вишедеценијски обичај прекине и да се блокира допремање примерака сваке нове књиге у Србији другим најважнијим српским културним центрима, као и да ствар добије реципрочан карактер – да књиге из ових центара престану да долазе у Србију.

Угричић је више од десет година водио једну од најзначајнијих културних установа у Србији, која је за то време због реконструкције била затворена око пет година, тако да цела генерација студената и средњошколаца није могла да користи најважнији културни фонд српског народа кад су у питању књига и писана грађа. За то време, могла је да се подигне и потпуно нова зграда, а камоли да се уради реконструкција, чије смо ефекте могли недавно да видимо. Да ли су разлози за то били само аљкавост и недостатак новца?

СОРОШ БИБЛИОТЕКА За то време, док није могла да се користи библиотека за потребе десетине хиљада научних радника, студената и ученика, све време је у просторијама Народне библиотеке радио програм трибина, где су се одржавале промоције конципиране на промоцију идеја тзв. Друге Србије. Наравно, не само за њих већ и за угледне госте из Хрватске (углавном не и за тамошње Србе), затим монтенегринске ствараоце из Црне Горе, затим углавном стваралоце из муслиманско-хрватског дела БиХ, као и ствараоце са Запада, углавном са англосаксонских простора. У првом плану су били штићеници и идеолошки истомишљеници Сорошевих фондова те пропагатори америчке културе и глобализације. Наравно, готово да није било простора за стваралаце који припадају српској култури из Републике Српске и Црне Горе, а о Косову и Метохији да и не говоримо.

Народна библиотека је сваке године проводила од државних средстава годишњи откуп књига. То је традиционално важна и ретка прилика за издавачке куће и ауторе да на конкурсу за откуп књига за све државне библиотеке продају дела, која ће потом деценијама бити на располагању бројним читаоцима широм земље. Истовремено, то је издавачима шанса да дођу и до за њих значајних финансијских средстава. Међутим, пракса у „Угричићевој деценији“ налагала је да специјално формирани жири изврши тријажу објављених наслова. Тај жири редом су чинили Угричићеви идеолошки истомишљеници, који се најчешће нису ни бавили научним или књижевним радом као својом професијом. Резултат је било фаворизовање дела и стваралаца тзв. Друге Србије, док је стваралачки опус других делатника, посебно у области друштвених наука, био десеткован.

Поред редовног откупа, у коме у име Републике Србије учествују Министарство културе и Народна библиотека Србије, у више наврата био је организован и ванредни откуп само за ствараоце из друштвених наука. Образложење је било да у тој области постоји дефицит квалитетних новијих наслова као и да у мрежи државних библиотека у Србији за ту врсту дела постоји додатни интерес. Али у тим ванредним откупима, поред државе Србије, представљене преко Министарства културе и Народне библиотеке, учестовао је и Сорош фонд, односно Фонд за отворено друштво. Отуда је само за ове конкурсе било прописано да предност имају она дела која промовишу мултикултурно друштво, опиру се национализму, „преиспитују“ ратове из 90-тих и сл. Дакле, право државе Србије да организује откуп на својој сувереној територији она је поделила са Сорош фондом. Отуда су услови истакнути за дела која се откупљују били идеолошки, уз важну напомену да је Фонд дао само део средставава за откуп, а други део држава Србија.

Током периода када је била затворена Народна библиотека Србије, радио је њен официјелни сајт, где смо могли да видимо како се, поред државних знамења Србије, налазе и ознаке Сорош фонда, затим више других страних фондација и невладиних организација. Између осталих, на веома видљивом месту био је и препознатљиви грб Фреедом Хоусе-а. За Фреедом Хоусе може се рећи да је једна од водећих америчких невладиних организација, која је на више начина повезана са државним структурама САД.

У престижном париском „Монд дипломатику“ његов уредник и један од истакнутих светских стручњака за међународне односе Игнацио Рамоне наводи да је Фреедом Хоусе једна од ударних песница америчке политике у иностранству, директно повезана са ЦИА. Када се све то има у виду, изгледа да је требало да се Угричић солидарише са патолошком изјавом Андреја Николаидиса, па да после целе деценије на челу Народне библиотеке Србије буде смењен.

Са позамашним рђавим билансом Угричићеве деценијске владавине једном од најугледнијих српских културних институција тек ћемо се суочавати, откривајући нове „доприносе“ у деструкцији српске културе. О његовој свести о оном што је радио најбоље су говорили Угричићеви бројни медијски наступи после смене, у којима је истицао свој немерљиви допринос српској култури, којој је омогућио везе и сарадњу од глобалног значаја.

Наставиће се

Извор: http://www.standard.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *