Почетна / Друштво / Дозвола за черупање

Дозвола за черупање

Пише Никола Врзић

Влада Србије омогућила је функционерима да државну имовину (рас)продају непосредном погодбом. Уредбе којима је омогућио и такво располагање државном имовином, при том, Кабинет Мирка Цветковића донео је по распуштању Скупштине Србије

 

Умало да им прође незапажено. Јер, ко је у оној гужви око општих избора и приметио да влада Мирка Цветковића уопште ишта ради, а камоли шта је урадила на својој 636. седници, одржаној 22. марта – девет дана по распуштању Скупштине Србије и расписивању ђурђевданских избора – и на 662. седници, 18. маја, само два дана пре другог круга председничких избора. А радили су вредно и камо среће да нису били тако вредни, јер, онда, можда и не би донели две уредбе о черупању државне имовине директном погодбом; Уредбу о – узмите ваздух – условима прибављања и отуђења непокретности непосредном погодбом, давања у закуп ствари у јавној својини поступцима јавног надметања и прикупљања писмених понуда, и Уредбу о – удахните поново – одређивању опреме веће вредности и утврђивању случајева и услова под којима се покретне ствари из јавне својине могу отуђивати непосредном погодбом. Укратко, како ћемо видети, овим је двема уредбама рогобатног назива државним функционерима отворена могућност да државну имовину – сваке врсте, то јест, и покретну и непокретну –  распродају, отуђују, по сопственом нахођењу или налогу који добију, мимо јавних конкурса, огласа и процедуре, која би својом транспарентношћу пружала какву-такву гаранцију да се с имовином државе Србије поступа у складу с интересом државе Србије. Уместо у складу с интересом њених купаца.
Прва уредба, мартовска, утврђује процедуру по којој се некретнине у државном власништву купују, продају или дају у закуп. Говори се о поступцима и условима јавног надметања, утанчине се описује како би требало да изгледају огласи којима се оглашава намера државе да купи, прода или закупи неку некретнину, где би ти огласи требало да буду објављени и шта се дешава по њиховом објављивању… Све у складу с транспарентном и демократском, да не кажемо европском праксом.
(Посебно је евРОПСКИ члан 16 ове уредбе, који каже да држава у закуп, и без јавног оглашавања, може да да сваку своју непокретност која западне за око странцима, то јест када то затраже „амбасаде страних држава у Републици Србији, као и трговинска и војна представништва и друге организације при дипломатско-конзуларним представништвима у Србији, међународне организације за помоћ и сарадњу са земљама Европске уније…“)
Проблем, међутим, лежи у члану 10 ове уредбе, јер обесмишљава читаву транспарентну процедуру: „Непокретности у јавној својини могу се изузетно отуђити из јавне својине непосредном погодбом, ако у конкретном случају то представља једино могуће решење.“ Па се – како се нико ни случајно не би усудио да у непосредној погодби оштети државу – строго додаје да се то може учинити „уз посебно образложење разлога оправданости и целисходности отуђења и разлога  због којих се отуђење не би могло реализовати јавним надметањем, односно прикупљањем писмених понуда, али не испод, од стране надлежног органа, процењене тржишне вредности непокретности“. Што ће рећи да нас од распродаје државне имовине испод жита, у четири ока, две руке и једној коверти, дели само савест надлежног државног чиновника и то посебно образложење које би он требало да напише…
Она пак мајска уредба, на сличан начин, утврђује да се „изузетно покретне ствари могу отуђити из јавне својине непосредном погодбом“, при чему је за тај изузетак потребно само да пропадне први покушај јавне продаје. Као да је тешко или досад невиђено, да се изрежира пропаст једног јавног надметања… А „одлуку о отуђењу покретних ствари непосредном погодбом доноси функционер који руководи органом, односно друго лице овлашћено у складу са законом“ (члан 3 уредбе), при чему ће функционерова  евентуална самовоља у распродаји државне имовине бити ограничена само комисијом коју ће – хаха! – формирати сам тај функционер (члан 4).
Не можемо унапред да будемо сигурно да ће државна имовина, и покретна и непокретна, бити распродавана будзашто (додуше, уз дебеле провизије). Али ове уредбе, уз мало добре воље и креативности надлежних функционера и њихових налогодаваца, такву могућност черупања имовине државе Србије и те како отварају. Управо зато што су поставиле онолико широке и недефинисане „изузетне случајеве“ у којима је могућа непосредна погодба. Штавише, то черупање и легализују. Сумња у добре намере доносиоца двеју уредби утолико је већа што су усвојене када је владајућа већина већ изгубила легитимитет да доноси, практично, било какве одлуке, јер је Скупштина Србије већ распуштена, а Влада функционише само у техничком мандату. А начин на који су управљали државом у претходне четири године може да нам послужи као добар предложак за оно што су спремни да ураде с њеном имовином. Непосредном погодбом, како су уосталом и навикли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!