Чија је порушена Његошева капела?

Пишe Мирослав Стојановић

Иницијативу да се поводом 200. годишњице рођења генијалног песника (2013) обнови капела срушена да би се уместо ње подигао Мештровићев маузолеј, која је већ ушла у скупштинску процедуру, власт и непризната црногорска црква дочекали су као „великосрпски“ покушај „духовне асимилације и политичке смрти Црне Горе“

 

Од почетка заиста врелог (званичног) лета, с тропским температурама (до тридесет осам степени), могла би у Црној Гори да буде (политички) врелија јесен: власт је тек наговестила одржавање, највероватније истовремено, парламентарних и председничких избора, за септембар, нешто пре обавезног рока, уверена очигледно да је то за њу најбољи термин, а већ су почела (жестока) политичка варничења и усијања.
Варница је (овога пута) планула око идеје, већ преточене у парламентарну иницијативу, да се, покајнички и са закашњењем, испуни бахато погажени завет Његошев и, поводом двестоте годишњице од његовог рођења (2013), на Ловћен врати (чувена) капела, срушена упркос (тада) жестоком отпору огромног броја интелектуалаца, уметника и угледника из читаве (велике) Југославије, да би се уместо ње подигао „фараонски саркофаг“ (фигура Меше Селимовића), монументални Мештровићев маузолеј и у њега сместила такође (неприлично) монументална фигура генијалног песника.
Постоје данас и они који су уверени да је тим чином почео политички процес „расрбљивања“ Црне Горе и растакања националног (српског) бића Црногораца.

[restrictedarea]

БОЛНЕ ДЕОБЕ
Могла је, та варница, иначе да плане на овдашњем, стално ужареном и политички трусном тлу, било којим поводом у драми „суверене, самосталне и независне“ државе с њеним нерешеним (националним) идентитетом и њеним српским коренима, из корпуса „идентитетских питања“ и изворно болних деоба, за које власт упорно покушава да нађе узрочника и кривца у Србији, и кад је ова, обузета и притиснута сопственим мукама и невољама, упадљиво нехајна према ономе што се збива у Црној Гори.
Учињено је то, промптно и запаљиво, и овога пута, политичком реториком „високог напона“. Загрмели су, загрцнуто и успламтело, дежурни бранитељи државног суверенитета који, ето, изнова, и на овај начин, угрожавају незасите але агресивног великосрпства с неугаслом жудњом да се Црној Гори „отму историја (национални идентитет) и географија“ (топла мора). Хорски и витешки, од хитрог Миодрага Вуковића и још хитријег Ранка Кривокапића (огласио се, истрчавајући на барикаде, из Берлина, где се затекао као гост председника Бундестага), до фамозне Црногорске православне цркве и „национално свесних“ медијских коментатора и аналитичара.
Осули су паљбу на „српске заверенике“, зачетника идеје о обнављању цркве Светога Петра Цетињског на Ловћену, митрополита Амфилохија и иницијатора њеног „уношења“ у парламентарну процедуру (посланик Емило Лабудовић), видећи у томе нови налет српске агресивности и рушилаштва, како би се „ликвидирала Црна Гора, Црногорци и Црногорска православна црква“.
Тако, наиме, дословце стоји у званичном саопштењу цркве коју нико не признаје. У њему се баца анатема на митрополита Амфилохија и тражи да „официјелна Црна Гора (коначно) стане у заштиту својег суверенитета, идентитета и достојанства“ и „спријечи Амфилохијево рушилаштво“.
Иницијатива за обнављање порушене капеле – на шта се, иначе, ондашња власт обавезала – „прочитана“ је као наставак Амфилохијеве „сталне политичке акције ширења и доминације светосавља и великосрпства“ ради „негације и ликвидације Црне Горе, Црногораца и Црногорске православне цркве“.
Црквењаци „откривају“, а с тим грлато ових дана баратају њихови политички и медијски истомишљеници, да је тадашња црногорска власт, ради подизања Његошевог маузолеја, порушила не цркву Светог Петра већ Александрову (југословенски краљ) задужбину на Ловћену „као споменик превласти и господарења Србије над Црногорцима и Црном Гором“.
Уз то иде подсећање да је краљ Александар Карађорђевић 1925. године „од далматинског камена, по нацрту руског архитекте Краснова, подигао капелу на Ловћену као властиту задужбину династији Карађорђевића“!

МАНИПУЛАЦИЈА И ФАЛСИФИКАТИ
У читавом низу манипулација и фалсификата на кратком простору, овим се сугерира да тада обновљена капела није Његошева, него „задужбина династије Карађорђевића“, и да је градитељски фалсификат „руског архитекте Краснова“, који је, уместо ловћенског, искористио далматински камен.
Истина је, међутим, сасвим друкчија. Чувени архитекта Николај Краснов (његова су импресивна здања државних зграда у београдским улицама Кнеза Милоша и Немањиној, те зграда Историјског архива Србије и ентеријер краљевског двора на Дедињу) је само верно реконструисао полусрушену (аустроугарска артиљерија 1916) Његошеву капелу. Искористио је све што је од ње било сачувано, а остало дозидао тесаним ловћенским каменом. Само је унутрашњост капеле поплочана брачким мермером.
Одлуку о обнављању капеле донео је, иначе, 14. новембра 1920. године Свети архијерејски сабор и Свети синод, на предлог црногорско-приморског митрополита Гаврила Дожића, а пет година касније ту одлуку реализовао краљ Александар, унук црногорског краља Николе, што се у овим јетким „демаршима“ нигде не спомиње.
Тај чин (обнављање капеле) је, стоји у већ споменутом саопштењу, „симболизовао ропство Црногораца под српским окупатором и нестанак црногорске државе“. Сада је „вјешто нађен повод, предстојећа прослава 200. годишњице Његошевог рођења 2013. године, како би се велики јубилеј претворио у духовну асимилацију, а потом и политичку смрт Црне Горе“. Ништа мање.
И председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић мисли да је иницијатива с обнављањем капеле „атак на темељне црногорске вриједности“, атак који „држава не смије да дозволи“. Уверен је да ће таквих „насртаја“ увек бити, све док Српска православна црква мисли да може да учини оно што се некада у Црној Гори „постизало оружјем“, да „надомјести војну окупацију“.
Амфилохије се чини у овим оптужбама без призива додатно „грешним“ што је својевремено тражио да Црна Гора прославља Подгоричку скупштину и да „датум њеног нестанка буде њен државни и национални празник“.
Чињеница да је актуелна црногорска власт, захваљујући већини у Парламенту, покушала да декретом мења историју, поништавајући одлуке чувене Подгоричке скупштине, послужила је горљивом прваку и посланику владајуће странке (ДПС) Миодрагу Вуковићу, да констатује како се, ето, иницијатива за обнављање капеле на Ловћену коси са законодавством Црне Горе.
Током расправе у Парламенту о овој теми, а поводом усвајања Закона о династији Петровића, у којем је констатовано да су Карађорђевићи 1918. анектирали Црну Гору, делегати Подгоричке скупштине, најугледнија имена тадашње Црне Горе, проглашени су за „издајнике“ и туђинце. То је дало „шлагворт“ једном опозиционом посланику да, с горком иронијом, „подсети“ како су, сва та звучна, изворно црногорска имена – Врбице, Дапчевићи, Орландићи, Вукотићи – дојездили у Подгорицу из Гаџиног Хана, Пландишта или Варварина!

ПОДЕЛЕ У КОАЛИЦИЈИ
Какве везе све ово има с најављеним парламентарним и председничким изборима, које власт планира за септембар?
Коментатори и медији који су критички настројени према Ђукановићу, а у и исто време „алергични“ на црногорско српство, виде у овоме, ништа мање, него ортачку ујдурму Српске цркве (изоставља се, очигледно смишљено, оно православне), просрпске опозиције и црногорске власти.
Уз опаску како је то поуздан знак да „долази гадно време“ кад год „попови, политичари и полицајци потегну Његоша“, коментатор подгоричког „Монитора“ (заменик главног и одговорног уредника) Весељко Копривица примећује да је иницијативу митрополита Амфилохија, коме је „пало на памет“ да обнови на Ловћену „задужбину југословенског краља Александра“, коју „фалсификујући чињенице, проглашава Његошевом“, „хитро подупрла Нова српска демократија, „освештала влада“, па парламентарни Одбор за уставна питања и законодавство (овде је иницијативу за обнову капеле, уз представнике опозиционих странака, подржало и неколико посланика владајуће коалиције из редова Албанаца и Бошњака, Улцињанин Луиђ Шкреља – ДПС, Бјелопољка Хидајета Бајрамспахић и Плављанин Џавид Шабовић – СДС, а „благонаклоност“ према њој испољио је и председник Вујановић).
Тешко је прогнозирати, каже Копривица, „шта ће бити од њиховог посла“, али је и сада „подоста тога кристално јасно“. Шта је то већ „кристално јасно“? То да се, ето, митрополит Амфилохије и даље „несметано мијеша у државне послове“ и „демонстрира надмоћ над државним институцијама“, да домаће српске странке потезањем тема које „неизоставно подстичу подјеле у Црној Гори“, већински марљиво служе као „произвођачи добрих вијести за власт“ и, коначно, да је актуелна црногорска власт спремна да уочи избора „тргује са свим и сваким да би сачувала своју монополитичку позицију“.
Обнова капеле, уз „буку око осталих такозваних идентитетских питања“ (језик, застава, химна) као „поручена јој дође“ за скретање пажње јавности са горућих проблема „за које нема ни рјешења, ни стратегију“. Већ је, „захваљујући пропаганди њој оданих медија“, успела да у други план „потисне грађанске протесте, аферу Прва банка, штрајкове, озбиљне критике европских званичника због лоших резултата у сузбијању организованог криминала и корупције…“
Прича о (још једном) Ђукановићевом повратку
Колумниста „Вијести“, књижевник Балша Брковић „причу о капели“ повезује с припремама за повратак (на власт) Ђукановића. Зашто прича о капели? Зашто духови прошлости наједном надиру са свих страна? Напросто, вели Брковић, „хоће да се створи утисак о новој ‘српској’ офанзиви на Црну Гору. А пошто су Никац од Ровина и Бајо Пивљанин одавно мртви, Црну Гору, јасно, нема ко други да брани осим – Ђукановића. Ако се он не врати, ето опет (Александрове, дакако) капеле на врху Ловћена. Па ви видите Црногорци“.
И затим ново питање: зашто би се Ђукановић уопште враћао? Да ли је потребно то Црној Гори? Треба ли послати поруку свијету да се овдје деведесете – и златна ера шверца и организованог криминала – никада неће завршити? Зар би Црна Гора требало да личи на „банана-државу“ која никако да се ослободи свога Трухиља и његових?
Текст о „повратку“ се завршава поруком: „Добро је, Мило, све је у реду, само немој ништа поправљат, да те замолим…“ У овој реченици, „подгоричком мангуплуку“, сакривен је, објашњава аутор, „горки талог искуства“ или макар спознаја да „најгори квар настаје онда када неко нестручан крене у акцију, мотивисан осјећањем да баш њему припада да елиминише проблем, који је, подсјетимо, сам направио. То обично заврши као – непоправљиво“.

МЕДИЈСКЕ СПЕКУЛАЦИЈЕ
Прича о Ђукановићевом повратку актуелизована је последњих дана. Медији спекулишу с тим да (сада само) лидер ДПС-а, а и даље најмоћнија политичка личност, „опипава“ како би у западним престоницама реаговали на његов повратак у председничку или премијерску фотељу. „Вијести“ су објавиле да је из Вашингтона, на његов „упит“, одговорено неповољно. Из амбасаде САД-а у Подгорици су саопштили да ниједан амерички званичник није разговарао с бившим премијером Ђукановићем о његовом могућем повратку на државну функцију.
У овим новинама је, међутим, цитиран познати британски новинар, „познавалац прилика на Балкану“, Тим Џуда који констатује да би Ђукановићев повратак у извршну власт могао да „угрози процес европских интеграција Црне Горе“. Лист, у том контексту, констатује, позивајући се на „опозиционе кругове и цивилни сектор“ да посебно Берлин не би благонаклоно гледао на Ђукановићев покушај да се врати. Реч је о једном од „ретких светских центара“ који Ђукановићу није отворио врата после стицања независности.
„Вијести“, иначе, подсећају на Ђукановићев повратак на премијерски положај 2008, после „кратког бављења бизнисом“. Иако је то званично објашњавано „здравственим проблемима“ његовог наследника Штурановића, то је, наводно, учињено на инсистирање Вашингтона: да би Црна Гора признала независност Косова и припремила пут у НАТО. Црна Гора је, заиста, девет месеци касније, подсећа лист, „и поред противљења већег дијела јавности“, признала Косово.
Из централе ДПС-а су, реагујући на ове спекулације, били категорични: њихов лидер нити је, нити ће, о државничким функцијама тражити мишљење од међународних фактора.
Ко хоће, може да (не)верује.

[/restrictedarea]