Бранко Павловић: Србија је у рукама странаца, а не тајкуна

Разговарао Златко Богатиновски
Фотографије Милан Тимотић

Шта су коме донеле, а шта и колико однеле приватизације у Србији, ко и како пере новац, да ли се текућа корупција може пресећи, те где је врх леденог брега бесомучне пљачке грађана?

 

„Уочити нерегуларност у приватизационом поступку није тешко. Тако се, рецимо, уговарају потпуно различите верзије истог уговора на  енглеском и српском, тако да енглеска верзија даје велике погодности купцу – чега у српској верзији уопште нема. У случају спора важи енглеска верзија, тако што се одобравају штетне измене уговора, вара на наводно извршеним инвестицијама, продаје тако што се унапред зна да нико из иностранства од стратешких инвеститора неће учествовати, свесно изостављају казнене одредбе у случају загађивања животне средине, унапред  се праве договори продаје који се реализују преко берзе као сасвим случајне“, каже у разговору за „Печат“ Бранко Павловић, адвокат и политичар, стручњак за економска кретања.

У последњих 20 година Србији су се десиле три приватизације. Које су сличности и разлике ових приватизација?

[restrictedarea]

Од 1989. до 2001. године више пута је мењан закон, али не и  концепт приватизације. Он је био тзв. инсајдерски, што значи да су запослени и грађани могли да постану већински власници предузећа која се приватизују. Од 2001. године, више пута мењан је закон, али је то увек модел брзе приватизације у којој главну реч има држава (преко Агенције за приватизацију) и где се продаје двотрећински  капитал предузећа, а запослени и грађани добијају највише до 30 одсто, и то пошто је неко већ постао власник 70 одсто (грађани немају ни теоријску могућност да учествују као продавци у тој трансакцији). Први модел је много бољи. Он је имао техничких недостатака које је било могуће лако отклонити изменама закона (суштински је омогућавао директорима да  контролишу у своју корист ток приватизације), али све приватизације које грађани памте као оне у којима су акционари добили много новца су управо из овог периода (1989-2001): „Књаз Милош“, „Апатинска пивара“, „Хемофарм“, „Ц маркет“, „Соко Штарк“ итд. На другој страни модел из 2001. године има неотклоњиве недостатке: омогућава странцима да купе сва предузећа која су профитабилна ослањањем само на тржиште Србије (они су то и урадили: банке, осигурања, дуванска индустрија, бензинске пумпе, фармација, цементаре итд), приватизује се и оно што уопште не би требало приватизовати (експлоатација нафте, пољопривредно земљиште и силоси, каменоломи итд) и полази се од претпоставке да је држава бољи продавац када продаје туђе, него грађани када продају своје – што је наравно бесмислено. Уз то, овај модел из 2001. године је знатно подложнији корупцији. Подвукао бих да код нас постоји заблуда да су све највредније купили тајкуни, а то није тачно. Све највредније купили су странци – који су и предложили овај модел приватизације.

Агенција за приватизацију је од 2001. имала главну улогу у поступку промене власништва друштвеног и државног капитала у приватни. До 2009. Агенција је путем тендера, аукција и акцијских продаја приватизовала преко 2.400 предузећа, остваривши приход од три милијарде евра за буџет Србије. Од самог почетка је концепт приватизације критикован у стручној јавности као високо коруптиван, са нетранспарентним поступком који је омогућавао спрегу консултаната, банкара и ревизора у вештачком обарању цена предузећа. О чему се у суштини радило?
Постоји велика одговорност проценитеља вредности капитала који се нуди на продају, уз наравно кључну одговорност челних људи у Агенцији за приватизацију. Кратко речено, ако тај посао раде стручни и одговорни људи, онда је и у овом моделу могло да буде неупоредиво мање корупције, односно да макар у свим великим трансакцијама буде у потпуности постигнута транспарентност поступка, битно смањена могућност прања новца, фер утакмица понуђача и потпуно искључење корупције (код мањих трансакција је то теже утврдити због њиховог великог броја и немогућности да се утврди стварна заинтересованост  могућих купаца). Резултат приватизације коју смо имали  је – много мање новца од приватизације од оног који је било могуће остварити. Не заговарам овај модел, уопште ни не мислим да је приватизација угаони камен развоја друштва, како нам је тих година објашњавано (једини сам у ДОС-у који је гласао против тог закона у  начелу), само констатујем да је и у овом моделу могло без велике корупције, а то директно значи са већим приходом у буџет.

Закон о приватизацији је ступио на снагу 2001, када је и Агенција почела да ради. Иако је мандат директора Агенције четири године, сви досадашњи директори, сем садашњег Владислава Цветковића, су давали превремене оставке „из личних разлога“. Зашто је то најнестабилнија менаџерска фотеља у Србији?
Морам да напоменем да сам ја једини, уз јасно маркирање у јавности, разлог што смо (мислим на тим људи који ми је помагао) успели да за месец дана потпуно зауставимо крупну корупцију (може се видети сва штампа од 16,17. и 18 јула 2004. године). И показали смо како се то ради. И ко то ради, и на који начин (подсећам на случај „Север“, Суботица). Што се осталих тиче, они су готово без изузетка људи континуитета и углавном су распоређивани на друге неуралгичне тачке: банке, финансије – председник Владе, Управа „Вечерњих новости“ итд.

Како функционишу механизми „отимачких“ или сумњивих приватизација и како се буквално краде кроз тзв. трансформацију власништва?
Заиста на разне начине. Углавном се капитал предузећа прикаже лошијим него што јесте или се прећути нека значајна имовина, или се намерно не анимирају страни инвеститори колико би могло, или се праве договори типа: ти лицитирај овде, а ја ћу на следећем, и нема смисла да конкуришемо један другом, или се прети и растерује конкуренција, невероватно скраћују рокови тако да може да испуни услове само онај ко је од раније знао услове продаје, накнадно се мењају услови.

Због високе стопе коруптивности процес приватизације у Србији довео је до тога да су очекивани високи приходи од приватизације уместо за подстицање привредног развоја, Републички фонд за ПИО запослених итд, у облику неутврђених износа завршили у приватним џеповима и страначким касама. Да ли је Србији неопходна и могућа ревизија свих приватизација од 2001. године?
То није могуће и било би штетно. Оно што јесте могуће, то је реаговање државних институција у случајевима у којима је кршен закон. Дакле, линија разграничења је законито-незаконито, а не праведно-неправедно. То што смо већински гласали за власт која је водила земљу тако како је водила, мора да се плати. И тек ће рачуни стизати за наплату. Иначе сама приватизација, и нека идеална, у најбољем случају је по директним ефектима нулта за развој друштва. Друштво уопште не може да се обогати приватизацијом. Да упростим на хипотетичком примеру. Ако неко предузеће „стварно вреди“ 100 и продамо га за 100, ништа нисмо зарадили. Само смо уместо својине на предузећу добили својину на новцу, али предузеће сада више није наше. Ако претежно домаћа лица купују, онда је то по даљим ефектима боље (видели смо да то код нас није био случај). И сигурно кроз приватизацију можемо боље да сагледамо потребе правно-економског оквира за стране инвестиције (које такође не  могу бити основ одрживог развоја) које су корисне. Такође у идеалном случају можемо да покажемо правну сигурност улагања. Али не можемо да зарадимо, чак ни када смо савршени продавци, без трунке корупције.

Од преко 2.400 приватизација, преко 550 је поништено. Уз то је и велики број спорних приватизација у којима Агенција није раскинула купопродајне уговоре.
Задатак Агенције није да раскида уговоре, него да добро и законито прода и води рачуна да на снази одржи сваки уговор који има привредног смисла. Укратко велики број раскинутих уговора је резултат веома лошег правног оквира саме приватизације и лошег вођења приватизације од стране Агенције. И једно и друго је узело свој погрешан ток за време Влаховића, а како је говорио Валтазар Богишић „Што се грбо роди време не исправи.“ Други чинилац је макроекономски оквир који је гурао, а и данас гура, целокупну привреду Србије у банкротство. Само што се код приватизације пре банкротства раскине уговор, па се не види да је реч заправо о банкротству. Ту мислим на монетарну политику (пре свега прецењен курс динара), самоубилачко препуштање банкарског тржишта странцима, обарање царина, потпуно неодрживо буџетско финансирање пензија итд.

Тврдите да се корупција у Србији може зауставити ако се прво пресече „текућа корупција“, ако они који су на власти не могу да краду. Како је то изводљиво?
Супротно увреженом мишљењу већине грађана да је то немогуће, то је заправо много лакши  посао у Србији у поређењу са сређивањем стања у другим областима. У државном систему постоји око 30 важних позиција битних за спречавање корупције. Ако се на та места једновремено поставе способни и одлучни људи, крупне корупције у Србији за три месеца не би  било. За шест месеци ћете елиминисати све у правосуђу који су штитили ове који краду, а за годину дана имали бисте у затвору све најважније криминалце који су спроводили пљачку кроз корупцију из претходног периода.
Да појасним, ако се за републичког тужиоца постави способна и одлучна личност, он суштински кадрира четири најважнија сарадника: тужиоца за организовани криминал, апелационог и вишег тужиоца у Београду  и свог првог заменика. Тиме је та полуга оспособљена за први удар. Ако су у јавној безбедности директор полиције, први људи УКП, СБПОК, Жандармерије и Београда, исти такви људи и исти број првих људи у БИА – у једном дану би било похапшено свих 57 људи из београдског правосуђа који чине заштитни механизам организованој криминалној групи на власти, који су наравно и сами део те организоване криминалне групе. Све остало је ствар технике.
Наравно, предуслов је политичка воља. Ако хапшења ових 57 из правосуђа нема, онда  наравно све постаје немогуће.

Да ли и како може да се спречи прање новца у Србији?
Осим уобичајене приче о изградњи институција,  као директор Агенције за приватизацију имао сам једну идеју да се све веће продаје морају вршити у америчким доларима, преко изабране банке у САД-у. Пошто САД имају и иначе контролу уплата већих износа долара из иностранства, то би значило да би Србија једном одредбом уговора о продаји у којој би било предвиђено да се баш мора платити у доларима и баш банци у САД-у, била заштићена од прљавог новца на истом нивоу као и САД. Макар у приватизацији.
Иначе питање контроле прања новца је заиста сложено питање и захтева непрекидну изградњу државног апарата у тој борби. Оно што би свако требало да зна, када је Србија у питању, није реч о недостатку знања или неразвијеним државним институцијама, него о намери групације на власти да се омогући прање новца. .

Транспарентност финансирања политичких партија и непостојање контроле над тим процесом је посебан проблем у Србији. Да ли је решив и како?
То је тешко решиво питање и у другим земљама. Код нас би било најбоље поћи од забране прекомерног рекламирања партија. Одреди се лимит, на пример милион евра у изборној кампањи. Онда се пропише ценовник: секунда на тој телевизији у том термину кошта толико, билборд толико, плакат толико, већи скуп толико, сала толико – без обзира на то колико је то плаћено. Ово због тога што ће вам партије у супротном рећи да су ангажовале агенцију за целу кампању, да су агенцији платили 999.999 евра, а како је агенција за тај новац успела да им обезбеди стотине сати рекламе на свим телевизијама – то они не знају. Ко у оном вицу „шта зна дете шта је триста кила“. Не, све се бодује дневно и кад партија стигне до милион – нема више никаквог испирања мозга. Ако партија прекорачи и после обавештења да је испунила квоту, комисија такву партију елиминише из избора. На тај начин би буџетско финансирање било довољно за нормалан политички живот. А остала финансирања која нису легална решавају се департизацијом јавних предузећа и борбом против корупције, о чему сам већ говорио.
Сматрате да су владајуће партијске гарнитуре постале организоване криминалне групе које врло детаљно пљачкају Србију, у износу од чак пет милиона евра дневно, уз истовремено коришћење правосуђа у циљу сопствене заштите.

Да. Хајде да читаоцима објаснимо структуру, па ће им бити лакше да разумеју о чему говорим. Три су питања: а) где се све краде, б)  колико ко краде и в) шта представља заштиту?
Највише се краде у следећим областима: јавним  набавкама (плаћања из буџета од републичког до општинског, набавке јавних предузећа и агенција) – процена је да се опљачка најмање 600 милиона евра годишње по овом основу, банкама у којима држава има капитал – најмање 500 милиона евра у протекле четири године, фармацеутској индустрији – око 400 милина евра у протекле четири године, при издавању разних грађевинских и других дозвола – преко 200 милиона евра у протекле четири године, па тек онда долази приватизација и прање новца од дроге. Говорим наравно само о великим пљачкама, не о целини проблема тзв. корупције.
Укратко, краде се у великом броју области, на много места, што захтева тзв. партијско кадрирање, а у ствари кадрирање организоване криминалне групе, и краде се изузетно много новца. Ако као пример контроверзног политичара узмемо г. Берлусконија и упоредимо његово укупно богатство са бруто друштвеним производом Италије, онда је обим крађе у Србији једнак Берлускони пута 60.
Одговор ко краде намеће се сам по себи. Врх организоване криминалне групе је уједно и врх власти. Ако посматрамо владајућу коалицију из претходног састава (а могуће и будућег), онда од 1.200 најистакнутијих њихових чланова за затвор је око 1.000.
Наравно, да би све ово било могуће неопходно је било да се постави заштита. И она је у протекле четири године потпуно заокружена: политички врх потпуно контролише врх и јавне и државне безбедности, 11 од 15 чланова Уставног суда, 10 од 11 чланова Државног већа тужилаца, девет од 11 чланова Високог савета судства, све најважније вршиоце функција председника судова у Београду осим једног, све јавне тужиоце осим једног, око 12 судија различитог степена у кривичној области и седам у привредном судству (говорим само о Београду), и још негде око шест других заменика тужиоца. Тој заштити требало би додати утицај на медије. То је стварна слика Србије.

Изјавили сте да је ДС постала организована криминална група која контролише јавна предузећа, буџетске расходе, медије, Тужилаштво, полицију, Суд, прање новца од дроге и да је реч о стотинама милиона евра годишње. Апострофирали сте и реконструкцију булевара у Београду и мост преко Саве код Аде Циганлије.
Мост преко Аде је занимљив због тога што је невероватно скуп и истовремено саобраћајно бесмислен. За тај новац смо могли сами да: а) саградимо мост који Кинези граде преко Дунава, б) изместимо железничку станицу, в) саградимо мост преко Саве  са супротне стране „Газеле“ и тиме дупло више растеретимо саобраћај преко „Газеле“, него што је то постигнутом мостом преко Аде и г) поправимо у целини Панчевачки мост. Све то за тај исти новац колико кошта мост преко Аде. Дакле, када онај ко доноси одлуке пре свега има у виду сопствени интерес, онда погрешним инвестирањем наноси још већу штету друштву него што је обим крађе.

[/restrictedarea]