Почетна / Свет / Банке побеђују – поново?

Банке побеђују – поново?

Пише Момир Булатовић

Савремени банкарски систем почива на претварању нечије обавезе (пасиве) у право (имовину) које припада другоме и на сталном множењу те виртуелне цифре. Овај новац су уграђује у ланац који веже дужничко ропство у којем се налази већина свјетске популације и који, како стално убјеђују политичари купљени од банкара, не смије да пукне ни на једној карици, будући да су све једнаке

 

Историја капитализма је историја криза. О томе је најбоље доказе приложио непревазиђени Карл Маркс којем је изгледа једина мана била што су се његовим именом и дјелом користили појединци и социјални покрети који нису хтјели (а ни могли) да проникну у његову суштину. Али, и многи други, и то знатно раније. За ову прилику лијепо је сјетити се чувене изреке француског филозофа барона Монтескјеа (Charles-Louis de Secondat, 1689-1755): „Финансијске институције подржавају државу, на исти начин на који конопац подржава објешеног човјека.“
У  актуелној кризи, током протекле недјеље, појавили су се неки нови тонови и настављене су постојеће глупости. Ових других је, разумије се, било неупоредиво више. Елем, новост је да су се европски лидери сложили, на инсистирање новоизабраног предсједника Француске, да штедња није једино средство превладавања кризе, већ да томе мора да послужи и развој, односно нове инвестиције. Нова формула је – и штедња и развој. То прилично лијепо звучи, али тешко да може бити ишта друго осим празна политичка парола. Посебно, будући да нико није споменуо сразмјеру подјеле средстава на први и други циљ. Искуство приморава да се изнесе прогноза по којој ће подјела бити на принципу један (зец) – један (слон).

ЗЕЦ И СЛОН
Разумије се да ниједан озбиљан економиста неће спорити да се европска рецесија може зауставити инвестирањем у реални сектор. Али, сваки озбиљан економиста ће, прије свега, упитати за изворе новца. Народски речено, одакле новац за толико жељени развој? То посебно, јер бројеви и пракса финансијског система показују да новца никад није било више у оптицају, а мање у потрошњи (инвестиционој или личној).
„Европска централна банка“ (ЕЦБ) је срушила све рекорде у емитовању кредитних линија „јефтиног“ новца којим се подржава ликвидност банкарског система држава чланица ЕУ. Од почетка кризе, 2008. године она је увећала своја средства за 63 одсто (CIRA, Haver Analytics), док је амерички ФЕД то урадио на нивоу 37 одсто, а британска БоЕ за 29 одсто. ЕЦБ је, такође током прошле године, користила краткорочне (преконоћне) позајмице у износу већем од осам стотина милијарди евра. Величина суме се најбоље осјећа ако се упореди са два трилиона евра, колико је износио номинални пораст депозита ЕЦБ. Све се ово, да не заборавимо, десило прије кредитне експанзије од трилион евра подршке банкама које грцају у неликвидности. Резултат читаве операције сумира се (како би другачије) сталним растом државног дуга унутар еврозоне. По истом извору, у том времену он је увећан за 3, 1 трилион.
Да је толики новац отишао преко банкарског система у кредите за производњу, грађевинарство или потрошњу, његови би се ефекти морали уочити на реалним тржиштима. У најгорем, морала би се забиљежити инфлација, уколико већ не би било значајнијег пораста БДП-а. Будући да се није десило ни једно, ни друго, пред свима је најбољи доказ да је сав новац отишао у „црну рупу“ коју представља глобални банкарски систем. Све је рађено под изговором да се банке морају „стимулисати“ да дају (повољне) кредите за оживљавање привреде. Аналитичари су прецизно израчунали да је од сваког таквог долара тек 11 центи доспјело у реалну економију, док је 89 центи прогутала незајажљива банкарска машина. Отуда и прича о зецу и слону.

КОЦКАРНИЦЕ И БОЛНИЦЕ
Међу макроекономистима готово да нема неслагања око основног узрока текуће свјетске кризе. Он је садржан у политичкој одлуци америчких власти да буде укинут Глас-Стилманов закон. Овај закон, назван по својим предлагачима, изгласан је 1930. године и представљао је промишљену и нужну реакцију на Велику депресију, кризу глобалних размјера од 1929-1933. године. Његова суштина је у раздвајању банкарског сектора на класично, комерцијално банкарство са депозитима који су осигурани, које пажљиво израчунава ризике пласмана, и на инвестиционо банкарство, које преузима високе ризике у жељи да оствари толике профите. На само 37 страна текста, прецизирана су сва битна питања овог суштински важног раздвајања. Овај је закон доказивао своју неопходност више од четрдесет година (не рачунајући Други свјетски рат и обнову).
Државне гаранције су се односиле само на депозите становништва и корпорација. Приноси по овим пословањима били су стабилни, али нису могли бити спектакуларно велики. Америчка банкарска „индустрија“ је деценијама биљежила умјерен раст и профитну стопу од око двадесет одсто годишње. Посао банкара је био монотон, али сигуран. Циници су га описивали са три осмице. Долази се на посао у осам ујутро, одобравају се кредити са осам одсто камате и, послије ручка, се одигра партија голфа на осам рупа. Та господа су била далеко од безгрешности, али су у односу на нову генерацију банкара, популарно названу – јапији, запамћени као права невинашца.
Као и све ствари у животу, и новац има своју релативну вриједност (граничну корисност). Није исто потрошити десет долара да би се човјек спасио глади или спискати хиљадарку у касинима Лас Вегаса. Полазећи од важности финансијског система за цјелокупну привредну, држава је контролисала и усмјеравала пласмане који су од виталног значаја. Иза њих је стајала својим гаранцијама и ауторитетом силе. Они који су жељели да се коцкају, могли су то да раде прихватајући све пратеће ризике. Није било ни помисли да  држава спасава неки инвестициони фонд или банку која је остварила губитке на берзи. Крајње поједностављено, Глас-Стилманов закон је раздвајао болнице од коцкарница, прецизирајући шта која банка може и смије да ради.

[restrictedarea]

ГРЕШНО ЗАЧЕЋЕ
„Ситигруп“ је банковни холдинг који је настао спајањем корпорација Citicorp, друге највеће банке у САД-у и  Travellers Group, која се бавила осигурањем и била власник треће највеће компаније за пословање са вриједносним папирима у Америци. Он је постао највећа компанија на свијету која се бави пружањем финансијских услуга. Имао је 100 милиона клијената у 100 земаља свијета. Иако је ово спајање било у супротности са Законом о банкама, ФЕД им је дао сагласност да послују у свим сегментима финансија и обавезао их да у року од пет година ускладе пословање са законом. Дакле, од почетка не морају да поштују закон, али ће у року од пет година то морати. „Ситигруп“ није показивао забринутост због незаконитог статуса, већ је наглашавао увјерење да не би требало да се мијења он, него Закон о банкама и банковним холдинзима. Зачудо то се убрзо и десило. Током 1999. године одвијала се живахна дискусија која је окончана указом којим је тадашњи предсједник САД-а Вилијем Клинтон укинуо Закон о банкама и њиховим холдинзима и омогућио неограничено стицање брокерских компанија, осигуравајућих друштава и разних других финансијских институција. Права симболика била је у томе што је предсједник Америке, златно перо којим је потписао овај указ, поклонио предсједнику „Ситикорпа“ (издашном званичном финансијеру његове кампање).
Иначе, „Велики момци“ јако воле да се интегришу вертикално. Хоризонтална  интеграција значи укрупњавање и борбу са конкуренцијом. Вертикална представља освајање нових поља моћи и избјегавање контроле и конкуренције. Касније су независни истраживачи установили да је за остварење ове намјере, финансијска „индустрија“ уложила у лобирање (поткупљивање) сенатора и конгресмена (несумњиво и самог предсједника) суму од око пет милијарди долара. Дакле, у исто вријеме док је НАТО хуманитарно бомбардовао СР Југославију, бачена је и бомба на свјетски финансијски систем. Ова друга је била темпирана да експлодира осам година касније.

ВОЛСТРИТОВ КАНДИДАТ
Бројни економисти и социјални аналитичари посветили су пажњу улози Барака Обаме, првог Афроамериканца на челу Америке, човјека који је добио власт на крилима неке нове наде и најављених промјена. Резултати нису били повољни по тада популарног предсједника.
Веома мали број људи (чија су имена позната америчкој јавности) врти се у кругу администрације, великих банака и Волстрита. Тако се десило да исти они који су се залагали за укидање контроле над банкама (Глас-Стигелов закон), касније буду креатори закона за санацију банака, да би потом (у новој администрацији) преузели послове контролора банкарског сектора. Предсједник Обама је формирајући свој тим за „наду и промјене“ распршио сваку илузију. На кључна мјеста је именовао људе из владе својих претходника, руководиоце „Ситикорпа“ и миљенике Волстрита. Критичари, чији су редови били све бројнији, назвали су га „марионетом Волстрита“ и дали многе аргументе који то потврђују.
Банке су биле привидно саниране, а они исти људи који су их и довели до стечаја, опет су били у седлу. Према сопственим исказима, повратили су контролу над банкама и наставили да дјелују у интересу „њених дионичара“. Управо тако, не у интересу стабилности и опоравка финансијског система, не у циљу надокнаде створених губитака, него у истом правцу који је и довео до катастрофе.

ТОПЛА ВОДА
Ако је, дакле, неко искрено желио да среди стање у свјетским финансијама имао је непобитну везу између узрока и посљедица. Једино право рјешење би било враћање (разумије се осавремењеног) Глас-Стилмановог закона. То, нажалост, није урађено. Приступило се изради Вокеровог, односно Дуд-Франковог (Dodd-Frank) закона. Да ове ствари нису тако озбиљно опасне, могле би се описати у маниру урнебесне комедије. Све неодољиво подсјећа на некадашње самоуправно споразумијевање и друштвено договарање. Читав један предсједнички мандат је потрошен на писање и побољшавање текста (кроз јавну расправу). То је законски пројект о којем се нашироко и „стручно“ расправља, а чија је основна карактеристика да није донесен. Вјероватно никад и неће бити. У садашњој фази израде, он има 846 страна, што га чини 23 пута дужим од Глас-Стилмановог закона. Према „Економисту“ који се позива на супермоћну адвокатску фирму Дејвис Полк, „завршена су само 93 од 400 неопходних правних правила која захтијева Дуд-Франков закон“. Он захтијева и 87 посебних „студија“, од којих су (само или већ) 37 комплетно обављене.
На 300 страна је написан нацрт закона названог по бившем директору ФЕД-а и икони борбе против инфлације, Полу А. Вокеру, што представља тек дио законодавног „никад завршеног ремек дјела“ званог Дуд-Франк(енштајнов) закон. У њима је садржано 383 питања, из којих произлази 1.420 потпитања. Урађена је и интерактивна „мапа закона“ по којој постоји  355 „посебних корака“ које би клијенти требало да предузму да би могли да прате смисао. У току „јавне расправе“ стигао је (и то у августу прошле године)  241 детаљан писани коментар и 14.479 писама подршке. Аутори су, углавном људи из бранше, они на које се закон односи и који „непристрасно“ и „аргументовано“ штите јавни интерес, науштрб својег. Ипак, најдужи коментар, на 325 страна, је било „љубавно писмо“ покрета „Окупирајмо Волстрит“. Оно је и највриједније да се прочита.
Све у свему, покушај да се врати Глас-Стилманов закон у „цица-мица“ верзији (односно са највећим бројем дијелова који недостају) тече на начин који не би осмислиле ни најзадртије стаљинистичке бирократе. Волстрит може неометано да се посвети банкарским иновацијама, а свијет да настави да се гуши у дуговима.

РЕКОНТРА
Централно питање претходне расправе је везано уз банкарски ризик. Постоји „правилно“ и „ризично“ пословање хартијама од вриједности. Прво је засновано на имовини, као покрићу. Друго се базира на „стварању тржишта“, односно емитовању новца без реалне подлоге у било којем виду. Узрок економске катастрофе у којој се свијет налази јесте тврдња да је „стварање тржишта – правилно пословање“, другим ријечима да ризик не постоји и да је сав новац потпуно једнак.
Мало људи је уопште чуло за израз „рехипотекаризација“. Њега је тешко и изговорити, а камоли схватити. Али, мора се, будући да ће он убрзо постати општепознат. Америчко банкарско правило (SEC Rule 15c3-3) омогућава дилерима да рехипотекаризују депозите до 140 одсто вриједности које су им клијенти повјерили за трансакције. То раде за свој рачун и за своје интересе, често и без икаквог обавјештавања клијента. Постаће разумљивије на примјеру. Ако клијент има 10 хиљада долара вриједно покриће и добије кредит од две хиљаде долара, његов дилер/банкар има право да рехипотекаризује 2.800 долара као своја средства којима финансира било коју другу активност. Овакав нонсенс не само да је легалан, већ представља општу праксу, најчешће штампану ситним словима у уговору. И европске регулаторне агенције допуштају овакво „стварање тржишта“ и сматрају га саставним дијелом банкарског система. Умјесто да спријече, централни банкари опраштају овакве ситнице.
Постоји и хипотекаризација које банке одавно сматрају освојеном тековином. Оних 10 хиљада из претходног примјера, прије него што ће бити рехипотекаризовене, биле су хипотекаризоване. Цјелокупан износ, иако је власништво клијента, сматра се имовином којом банка неограничено и за свој интерес располаже. И то су „њена“ легална средства којима ће зарађивати по основу позајмљивања. Она могу бити увећана или на бази левериџа (просто увећање од тридесет до стотину пута), или без икаквих ограничења. У Великој Британији, на примјер, не постоји ограничење у односу на клијентове депозите који могу бити рехипотекаризовани. Тамо, наводно, брокери рутински рехипотекаризују комплетну вриједност клијентових рачуна, не само до износа који служи као колатерал (хипотека). То је и разлог што, на примјер, МФ Глобал, Голдман Сакс, Ројал банк Канада или Морган Стенли своје инвестиционе огранке оснивају са сједиштем у Великој Британији, не би ли избјегли ионако смијешна ограничења која им намећу амерички законодавци. Савремени банкарски систем, дакле, почива на претварању нечије обавезе (пасиве) у право (имовину) које припада другоме и на сталном множењу те виртуелне цифре. Овај новац су уграђује у ланац који веже дужничко ропство у којем се налази већина свјетске популације и који, како стално убјеђују политичари купљени од банкара, не смије да пукне ни на једној карици, будући да су све једнаке.
Због овога су ФЕД и ЕЦБ опсједнути питањем ликвидности. Сви знају да је превелика количина дуга створила овакву збрку, али мало њих разумије да је коришћење рехипотекаризованих актива да би се створила колатерала за нове кредите, ситуацију учинила немогућом за управљање, упркос масивним финансијским инјекцијама и штампању новца. Алхемија претварања ничега у нешто, давнашњи је човјеков сан, али и ништа више од тога.

ИСТО ЗА ИСТО
У Америци и ЕУ не постоји одлучујућа политичка воља да се установи контрола над необузданим банкарским марифетлуцима. Политичари и крупни банкари само глуме да раде на промјени система који читав свијет гура преко руба провалије. Мотив да се ствара све већи профит, налик је нагону који тјера црве да стално једу и иза себе остављају трулеж.
Економије у успону (државе БРИКС) све теже, али и даље успјешно, превазилазе ове лудости на начин да се посвећују реалној економији и подстицању стварног привредног раста. Ниједној од њих не пада на памет да тражи помоћ од ММФ-а или да повјерује обећањима крупних банкара. Свака од њих је научила лекцију како банке стварају лажни новац и да постоји обавеза државе да себе и своје грађане заштити од тих опасних грабљиваца.
Било би разумно очекивати да ово имају у виду и политичари који преговарају о новој влади Србије. После страшног суноврата који је био законита посљедица поступања по диктату Запада, Србија је избором Томислава Николића добила нову наду. Ако буде разума (и Божје помоћи) требало би да га искористи стављањем у први план свих својих поступака  интересе своје државе и већине њених грађана.
Црна Гора, која се налази у тихом економском ропцу, своју шансу је одавно пропустила. Прича се као анегдота, али плашим се да је у питању истина, како је недавно један пајташ Мила Ђукановића толико прекардашио у лоповлуку да је чак и црногорска полиција морала да га приведе. Мило је, кажу, реаговао муњевито. Уколико још једном буде ухваћен у крађи, прича се да је рекао прије него што су га отпустили кући, да ће бити веома љут. Свиђало се то некоме или не, он је поступио на исти начин као и амерички и евроунијски званичници у односу на своје банкаре. Да ли је потребан бољи доказ за огроман напредак који је Црна Гора остварила на путу својих европских и, посебно, атлантских интеграција?

_____________

Пролонгирај и зажмури

Пролонгирај и зажмури – претварај се да не постоји (Extend and Pretend) је фраза која се у Волстриту користи код репрограма проблематичних кредита. У ствари, када се продаје „мачка у џаку“ некој наивчини.
Банкари су извргли руглу сваки амерички сан. Кредитирањем хипотекарних зајмова за куповину кућа и станова, створили су кризу планетарних размјера, али и уништили унутрашње тржиште некретнина и ојадили милионе сународника. Када је држава донијела програм помоћи људима у невољи ХАРП (Home Affordable Refinanse Program), он је остао мртво слово на папиру. Разлог, он јесте помагао грађанима, али банке на њему нису могле да зарађују. Зато је морао бити донијет ХАРП 2.0 који је допуштао банкама да међусобно тргују и таквим хартијама од вриједности. Разумије се да је положај дужника постао још тежи, због све већих камата.
Друго поље „тржишта“ субпрајм кредита су студентски кредити. Ради се о позајмицама које се одобравају на дужи временски период, али са знатно већом каматом. „Вашингтон пост“ наводи да Американци стари шездесет и више година још дугују 36 милијарди на име својих студентских кредита. Једна 58 година стара жена,  осамдесетих година прошлог вијека, позајмила је 21 хиљаду долара. Висина рате зависила је од њене плате, а она сиротица ниједном није зарадила више од 25 хиљада годишње. Тако да данас, после три деценије отплате, њен дуг по студентском кредиту износи 54 хиљаде долара.
Америчко „тржиште“ студентских кредита процјењено је на милион милијарди долара.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *