Почетна / Култура / Алис Манро: Снага живота

Алис Манро: Снага живота

Пише Наташа Анђелковић

Приче канадске списатељице су увек на граници са трагичким, али у последњем тренутку отму се том расположењу. У тој привржености животу, позиву на снагу пред болом и тешкоћом, лежи истинска вредност прозе Алис Манро

 

Иако се зна да је данас роман доминантан жар и да се приче више не читају, постоје и даље поклоници и тог жанра, али само када су у питању прави приповедачи. Канадска књижевница Алис Манро (1931) једна је од ретких савремених мајстора приповетке. Њено дело обухвата преко петнаест књига прича, које је почела да објављује крајем шездесетих година прошлог века и за које је добијала бројне награде. Целокупно дело овенчано јој је наградом „Man Booker“ 2009. године, а већ неколико година се говори о томе да би требало да постане добитница „Нобелове награде за књижевност“.

ЛОКАЛНА БОЈА
Њена проза је по тематици рекло би се врло локална. Радња свих прича одвија се у њеном завичају, мањим или већим градовима Онтарија или евентуално неких других, делова Канаде, али та локална боја нимало не одузима универзални карактер и поруке њеним причама. Напротив, канадска провинција или градови само су одабрани мизансцен, а све оно што се њеним јунацима дешава, кроз шта пролазе, снажне су људске драме, пуне моралних дилема, судбинских преокрета, погрешних, трагичких поступака, базичног неразумевања, предрасуда, емоционалних ломова, тихих догађаја који мењају живот. Многи критичари њен приповедачки поступак пореде са Чеховом, истичући својство да је сама радња њених прича у другом плану, да се мало тога дешава док не наступи тренутак просветљења, неочекиваног преокрета који свему исприповеданом даје другачију боју и значење. Управо способност лаког вођења приче, с увођењем заплета чијем разрешењу предстоје две перипетије, указује на специфичну занатску вештину којом Алис Манро представља приповетку као књижевну врсту у њеном најбољем виду, где постигнута језгровитост њу њини прозним еквивалентом драми. С акцентом на атмосфери и унутрашњим преиспитивањима јунака, Манро постиже висок уметнички набој.
Ову ауторку на нашем језику представља зрењанински издавач „Агора“. У преводу Предрага Шапоње претходних година објављен је роман „Животи девојака“ и збирка прича „Бекство“, као и најновија књига Алис Манро, приче „Превише среће“.
С обзиром на описане судбине у причама могло би се закључити да јунаци немају баш превише среће или да су је можда баш жељни. Искуства кроз која пролазе су болна, некад и трауматична, али зачудо, одређена животност провејава кроз приче и сенчи све јунаке упркос скрханости која их је задесила. У причи „Димензије“ која отвара збирку, јунакиња се налази у граничној ситуацији. Суочење са тешким психолошким брачним проблемом које је озбиљно и мучно само по себи, постаје секундарно са сазнањем да је њен муж постао убица њихове деце. Алис Манро настоји да покаже како се лако постаје жртва патолошких личности и како је мала граница између стварних патолошких поремећаја и хладнокрвног садизма који се изговара патологијом. Снага њене јунакиње је што је успела да се избори са перфидном емотивном замком у коју је наставио да је увлачи супруг и после злочина, и окрене се животу, здрављу.

ПОРОДИЧНА ДРАМА
Породична драма је основа и приче „Дубоке рупе“. Алис Манро у њој показује како недовољна љубав оца према сину, занемаривање и тихо одбацивање, а све под привидом идиличних породичних односа, може изазвати далекосежне последице које воде болној промени идентитета. Дечак који је у детињству за длаку избегао да изгуби живот на породичном излету, услед недостатка очеве љубави током одрастања то осећа као знак да је његов живот грешка. Сматрајући да испуњава судбину он одлази из породичног дома, не дајући гласа од себе и бирајући сасвим нов живот. Када га мајка коначно сретне после много година као секташа просјака који живи у некој комуни на периферијским улицама сматрајући да је досегао слободу, тај сусрет је болна слика родитељског пораза. Али и тад, Алис Манро даје наду да се ствари можда могу поправити.
Одсуство очинске љубави је тема и приче „Лице“. Овога пута та не-љубав није скривена. Отац се одриче љубави према сину онога дана када је рођен, због ружне црвене флеке на његовом лицу. Тај белег с рођења одредиће комплетан емотивни живот јунака. Као компензацију за невољеност од стране оца, он ће добити љубав своје мале другарице у игри, ћерке очеве љубавнице с којом одраста. Белег који она прави на своме лицу, расецајући га, у освит полне зрелости, како би доказала своју приврженост и љубав, болно ће их раздвојити, али остаће као видљиво-невидљива спона међу њима читавог живота.
И остале приче доносе догађаје сличне снаге који готово ненадано запоседну живот јунака и мењају његов ток. Оне су увек на граници са трагичким, али у последњем тренутку отму се том расположењу, показујући обновитељску снагу живота. У тој привржености животу, позиву на снагу пред болом и тешкоћом, лежи истинска вредност прозе Алис Манро.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *