Почетна / Други пишу / Александар Павић: Ни 100 секунди за новог председника Србије

Александар Павић: Ни 100 секунди за новог председника Србије

Постао је устаљени обичај у демократијама широм света да се новоизабраним носиоцима највише власти у земљи да период од „100 дана“ пре него што се могу донети прве смислене оцене о њиховој владавини и правцу у којем су кренуле. То није без разлога. Ем је потребно да се кључни сарадници именују, да се нови политички тимови уходају, да се види који су први потези нових власти и њихови ефекти, ем да се види како се нове власти носе са тим истим ефектима. Могло би се рећи да је то неки део онога што би се могло назвати „демократском културом“ (под условом да се овај израз не сматра оксимороном, на исти начин како је Ганди сматрао израз „западна цивилизација“).

Новоизабрани председник Србије, Томислав Николић, очигледно није добио ту привилегију, нити прилику да буде „корисник те културе“. Не да Николић није добио 100 дана, већ ни 100 секунди после полагања председничке заклетве, пре него што је био циљано суочен не само са изазовима, већ и са оштрим квалификацијама изнесеним на сопствени рачун, што на међународном, што на домаћем плану.

Прво му је, још пре полагања заклетве, сервирана „афера“ око наводне изјаве дате у интервјуу немачком Франкфуртер алгемајне цајтунгу, новинама које су занат анти-српске пропаганде подигле у нове висине, уочи другог круга председничких избора, где је наводно рекао да је Вуковар „српски град“. Упркос демантију издатом од стране Николићеве странке да је тако нешто икад изјавио откако је странка формирана 2008. године, та „вест“ је добила огроман публицитет како у штампи у Хрватској тако и у, углавном, про-хрватској медијској сфери у Србији, једним чудесно васкрслим реликтом из доба диктатуре Јосипа Броза Тита, који је додатно „унапређен“ у време владавине спин-мајстора из кабинета бившег председника Тадића. Исти медији су, убрзо затим, вредно пренели и видно истакли и ставове хрватског председника Јосиповића о томе како ће благоизволети сарађивати са Николићем под условом да Николић „промени своје ставове“ и „одрекне се четништва“.

Већ 24. маја, тј. 7 дана пре полагања председничке заклетве, у посету Београду дошао је словачки министар спољних послова и лични изасланик шефа дипломатије ЕУ Кетрин Ештон, Мирослав Лајчак, ветеран „успешног“ одвајања Црне Горе од Србије и пренео главне тачке ЕУ-ових очекивања од нових српских власти: да им „европске интеграције“ буду „приоритет“, и да буду „спремни да преузму обавезе досадашње владе и наставе преговоре са Косовом“. Незванично се могло чути да су Лајчакови захтеви, поготово везани за КиМ, били много конкретнији и оштрији иза затворених врата (у смисли изричитог тражења да се тамошње српске институције укину) али никакве званичне потврде за то нису дате.

Већ првог дана после полагања председничке заклетве, тј. 1. јуна, новоизабрани председник био је суочен са акцијом насилног покушаја уклањања српских барикада на северу КиМ од стране НАТО-вођених КФОР јединица, током које је пуцано што гуменим што правим мецима на ненаоружане српске цивиле, који су, у НАТО-вом уобичајеном маниру, ипак накнадно оптужени за угрожавање НАТО-оклопника у њиховом „миротворству“. То је представљало очигледан покушај западних сила да, ако је могуће, промене ситуацију на терену у своју, тј. шиптарску корист током институционалног вакума који влада у Београду, али свакако да пошаљу поруку новом председнику Србије шта га чека ако не буде „кооперативан“ на начин који западне силе сматрају пожељним – тј. практично беспоговорно.

Најзад, а можда тренутно најзанимљивије и најиндикативније, на дан полагања председничке заклетве, у интервјуу за ТВ Црне Горе, Николић је изјавио да „вероватно“ неће посетити Сребреницу, с обзиром да је то већ урадио његов претходник Тадић, да новинари не треба „стално да га питају“ кад ће да посети тај глобално познати источно-босански градић, а да је „у Сребреници почињен велики злочин“ али да „није било геноцида“.

Уследила је права лавина реакција, која се није стишала ни после првог викенда мандата новог председника Србије. Очекивано, председавајући Председништва Босне и Херцеговине, Бакир Изетбеговић, син и политички баштиникАлије Изетбеговића, човека који је повукао свој потпис са тзв. Лисабонског споразума у фебруару 1992, који је могао да спречи избијање рата у тој бившој југословенској републици, и човека који је, по сведочењима неколико босанско-муслиманских званичника, 1993. разговарао са бившим америчким председником Клинтоном о провоцирању покоља у Сребреници ради изазивања НАТО-интервенције – изјавио је да је Николићева изјава „увредљива за Бошњаке“. У Београду су, пак, Николића представници западних клијентистичких кругова, попут адвоката Срђе Поповића, назвали „неурачунљивим“, „превртљивим“ и „неозбиљним“ (и то у изјави датој турској агенцији „Анадолија“), док је скоро незаобилазни гост режимских медија, професор политичких наука Предраг Симић, изјавио да Николићеве прве изјаве доводе Србију у ситуацију „ни Косово ни Европа“, и да ће оне „бити прилика за маргинализацију Србије“.

Америчка агенција Асошијетед прес је, тим поводом, пожурила да објави чланак насловљен „Нови председник Србије оживљава балканске напетости“, што су „кооперативне“ београдске агенције попут Бете пожуриле да тумаче на сопствени начин, насловом: „АП: Николић уздрмао балканску стабилност и унео сумњу у проевропску политику“. Наравно, АП се није жалио на повреду своје интелектуалне својине.

Најзад, чини се да је најоштрија изјава тим поводом дошла из саме ЕУ. Према државној агенцији Танјуг, као и агенцији Бета, портпаролка председника Европске комисије Бароза, Пија Аренкилде Хансен, изјавила је, поводом Николићеве изјаве, да „Европска унија има јасан став и одлучно одбацује све покушаје прекрајања историје“, и да ће то „бити једна од тема разговора Бароза и Николића 14. јуна у Бриселу“, тј. Николићеве прве званичне иностране посете.

Исте агенције су пренеле и изјаву коју је Ројтерсу дала Маја Коцијанчић, представница за штампу Високе представнице ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон, која је „осудила“ (док је, према Гласу Америке, сама ЕУ „одбацила“) Николићеву изјаву, и „истакла да се од политичких лидера на западном Балкану очекује да покажу да су привржени сарадњи и помирењу у региону и да дају одговорне изјаве“, као и да „ЕУ снажно одбацује сваки покушај прекрајања историје“, да је „масакр у Сребреници био геноцид“ и „злочин против човечности који се не сме никад заборавити нити поновити“.

Хору „добродошлице“ Томиславу Николићу придружио се и Високи представник међународне заједнице за БиХ, Валентин Инцко, који је, опет поводом Николићеве изјаве, изјавио да је „негирање геноцида неприхватљиво“ и да се „истина и правда морају поштовати“.

Николићева изјава о Сребреници и потоње реакције на њу су се, од свих горе-наведених, очигледно наметнуле као први, мада не и једини озбиљнији политички тест Николићевог председниковања, тако да вреди тој ствари посветити посебну пажњу, поготово што ће, као што је речено, то сад бити истакнута тема током Николићеве прве званичне међународне посете.

За Николићеву изјаву се, у сваком случају, ни на који начин не може рећи да представља „гаф“, како се то већ представља у многим београдским и западним медијима. Заправо, Николић није изјавио ништа што противречи иначе контроверзној Декларацији о осуди злочина у Сребреници коју је 31. марта 2010. године усвојила Народна скупштина Републике Србије. Тачка 1. Декларације гласи: „Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године“. Декларација не садржи реч „геноцид“, а потписао ју је тадашњи председник Србије, Борис Тадић, који је био и њен иницијатор. Дакле, нови председник Србије није употребио терминологију која се разликује од засад важећег државног става, већ је деловао у континуитету са својим претходником.

Оно што је такође битно је навести званични став ЕУ од пре две године поводом доношења Декларације о Сребреници. Ево како гласи „Заједничка изјава Високе представнице ЕУ Ештон и Комесара ЕУ Филеа о српској Декларацији о Сребреници“ од 31.3.2010, са једног од званичних сајтова ЕУ:

„Европска унија поздравља усвајање декларације о Сребреници од стране Скупштине Србије. Ово је важан корак за земљу у суочавању са својом блиском прошлошћу, што је процес који је тежак али кључан за српско друштво. Ово је важно не само за Србију, већ представља кључ помирења у целом региону. Захвални смо свима који су омогућили да се овакав један корак направи…“ У наставку се још истиче важност пуне сарадње са Хашким трибуналом, и обавеза хапшења и изручења преосталих бегунаца, као и процесуирање ратних злочина пред домаћим судовима. И то је све.

Дакле, ово саопштење представља званични став ЕУ-званичника – а не портпарола који се сада оглашавају – који нису ни једном речју оспорили терминологију Декларације о Сребреници, према којој се тамо десио „злочин“, а „геноцид“ није поменут. То је кључна ствар коју председник Николић треба да има на уму приликом своје предстојеће посете Бриселу, и нема разлога да на било који начин мења квалификацију коју је изнео, с обзиром да је иста већ раније „поздрављена“ од стране ЕУ, преко њених званичника.

Амерички Стејт департмент се такође пре две године позитивно изјаснио о доношењу Декларације о Сребреници. По речима заменика портпарола Марка Тонера: „Поздрављамо Декларацију која је 31. марта усвојена у Скупштини Србије, којом се осуђује масакр у Сребреници 1995. године, као позитиван корак ка помирењу, суочавању са злочинима из прошлости, неговању регионалне сарадње и унапређењу стабилности у региону.“ Наравно, додата је и која реченица о неопходности наставка сарадње са Хашким трибуналом. На непосредно питање да ли је за САД спорно што се у тексту Декларације не помиње реч „геноцид“, Тонер је одговорио: „Наша политика је да се слажемо са оценом међународног суда да је у Сребреници почињен геноцид“. Дакле – по питању терминологије, Стејт департмент је изабрао политику „слажемо се да се не слажемо“, која се још од 2008. примењује у односима Србије и земаља које су признале једнострано проглашену „независност“ Косова и Метохије. И у том смислу, изјава председника Николића нимало не одудара од досадашњих, већ успостављених односа када је реч о тачкама дипломатског неслагања са западом, где је „сложност о неслагању“ већ устаљена формула.

Занимљиво је, такође, видети изјаву коју је Високи представник у БиХ Инцко изворно дао поводом усвајања Декларације о Сребреници 31. марта 2010: „Изгласавање овог документа од кључне је важности за процес помирења у целом региону. То је веома важан корак за Србију, тежак али неопходан,“ изјавио је тада Инцко за београдске Вечерње новости. С обзиром да Николићева терминологија не одступа од текста Декларације коју је Инцко тако лепо похвалио пре две године, она не би требало да представља икакву сметњу будућим добрим односима председника Србије и Високог представника БиХ.

У европском контексту није занемарљиво приметити и то да је, у прегледу реакције немачке штампе на доношење Резолуције о Сребреници у марту 2010, немачка државна агенција Дојче веле објавила помало одушевљени наслов, „Србија је постала нација!“ Према том извештају, Франфуртер рундшау је констатовао да је „доношењем резолуције о Сребреници, Србија је од зараћене стране постала – нација“. Не улазећи у то да ли се треба или не треба сложити са овом констатацијом, довољно је подвући врло позитиван пријем на који је Декларација о Сребреници наишла у немачкој штампи – бар према тумачењу немачке званичне новинске агенције. Дакле, може се рећи, бар када је реч о сребреничкој тачки дневног реда предстојеће бриселске посете, председник Николић не мора ништа да додаје или одузима ономе што је већ изјавио да би остао усклађен са ЕУ-политиком и јавним мњењем најмоћније ЕУ чланице по питању терминологије која описује догађаје у Сребреници из јула 1995. Шта ће он евентуално по том питању урадити касније током свог мандата – формирати комисију за утврђивање свих чињеница о догађајима у Сребреници, или нешто слично – није тема коју треба да дозволи да му ико наметне током његове прве званичне посете иностранству, иако је очигледно да је то жеља оних који су од његових речи већ исконструисали непостојећу „аферу“, у сврху стављања неоправданог притиска на државу Србију (тј. оно што је од ње остало). На крају крајева, Николић се може позвати и на два ЕУ-документа као потпору свом ставу: 1) став Е Резолуције Европског парламента о Сребреници из јануара 2009, који јасно наводи да „упркос огромним напорима….досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице“ – а да је он, као председник, веома заинтересован за „потпуну реконструкцију“ поменутих догађаја, и 2) став Ц Резолуције о европској савести и тоталитаризму Европског парламента из априла 2009, према којој се „политичка тумачења историјских чињеница не требају наметати кроз већинске одлуке парламената; парламенти не могу да доносе законе о прошлости“.

Све ова догађања и превирања већ на самом почетку председничког мандата би се могла подвести под Николићево „ватрено крштење“, све са дуплим аршинима које користе западни кругови и „про-западне“ домаће снаге. Како се с њима буде носио ће у многоме одредити даљи ток његовог мандата, али и у великој мери утицати на политичку климу у Србији, као и његов будући лични и институционални ауторитет. Николићеви ставови више нису лични, већ председнички, тј. државни. Олако – а у овом случају, крајње непотребно – одступање од њих учиниће његових првих 100 дана свим само не „меденим месецом“, а о осталима – боље је онда и не размишљати, осим у размерама неминовне катастрофе. Николић је већ обећао да ће се из Брисела вратити и јасно саопштити шта ЕУ стварно тражи од Србије и који су све споразуми по питању Косова и Метохије потписани. Исто тако је важно да, као и ЕУ-званичници, и сам остане чврст у сопственим ставовима, које као сваки други европски лидер има право да аргументовано износи. Ако то буде урадио, постоје бар неки изгледи да ће, ако ништа друго, Србија најзад добити бар једну институцију која може да профункционише и која може да одоли стихијама садашњег тренутка. Али – као што се види, за новог председника одмора или „гледања кроз прсте“ једноставно неће бити. Као ни за Србију.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *