57. Стеријино позорје: Убиство с предумишљајем?

Пише Рашко В. Јовановић

Радознали намерник могао је само по једном великом платну са натписом „Стеријино позорје“, које је истакнуто на згради Српског народног позоришта у Новом Саду, дознати да се ту ипак нешто догађа мимо редовног позоришног програма

 

Овогодишње „Стеријино позорје“, наш најстарији фестивал домаћег драмског текста, једва да се могао и приметити у Новом Саду. Ни у самом граду нисмо уочили билборде и фестивалске бакље, транспарент-платна и фестивалске заставе. Заиста, радознали намерник могао је само по једном великом платну са натписом „Стеријино позорје“, које је истакнуто на згради Српског народног позоришта, дознати да се ту ипак нешто догађа мимо редовног позоришног програма. Утисак је као да се из недокучивих разлога само Позорје маргинализовало.

[restrictedarea]

ПРАЗНИНЕ ГЛАВНИХ ПРОГРАМА
Ако додамо да се већи део фестивалског програма изводио пред малим бројем гледалаца, смештеним на позорницама и хинтербинама дворана СНП-а, онда се  можемо упитати да ли руководство овог фестивала уопште и рачуна на бројнију публику. На то упућује и чињеница да је напуштена ранија пракса репризирања готово свих представа увршћених у фестивалски програм. Ове године изостале су репризе управо најзанимљивијих представа из хибридне селекције националне драме и позоришта за које је био заинтересован нешто шири круг љубитеља позоришта.
Што се самог програма тиче и овом приликом задржане су две селекције. Прва – Селекција националне драме и позоришта, која би требало да буде оно што је некад било „Стеријино позорје“, истина проширено са представама наших текстова изведених на страним сценама и представама страних текстова у нашим позориштима, као и друга – Међународни програм „Кругови“, који је садржао неколико представа страних позоришта. Томе би требало додати и „Позорје младих“ – смотру студената високих школа сценских уметности, заправо позоришних академија из наше земље и Словачке, које је, рецимо и то, имало разноврснији и атрактивнији програм од главног! Такође, ове године на „Стеријином позорју“ приређен је 14. Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога, затим саветовање о међуфестивалској сарадњи у региону, сусрет поводом десетогодишњице смрти Јована Христића и др. Међутим, пратеће манифестације нису могле да попуне евидентну празнину два главна фестивалска програма.
Карактеристичан је и проблем мањег броја представа текстова наших писаца него што је могло да се очекује. Осим тога што је несумњиво потребно поставити питање хибридног устројства саме селекције, требало би указати и на проблем који се тиче саме селекције. То је у основи и проблем овог фестивала откако је селекторка (уметничка директорка) Ксенија Радуловић. Да би начинила селекцију она је, како сама каже, одгледала 70 представа и, као и претходне године, углавном била оријентисана на представе реализоване у кључу и на начин постдрамског театра, дајући примат новим именима, дакле остварењима писаца и редитеља млађих генерација. Ипак, селекторка указује: „Још једна околност обележила је ову сезону: неколико представа, реализованих од стране еминентних аутора старије или средње-старије генерације, резултовале су уметничким дометима које нису у складу са подразумевајућим високим очекивањима. У питању су представе које понављају за ауторе препознатљиве естетске обрасце, не представљајући при том релевантна остварења ни у опусима еминентних уметника, ни на репертоарима угледних позоришта на којима су постављена.“
Занимљив је тон и начин како селекторка „брине“ о ауторима средње и средње-старије генерације и брани њихове опусе, ништа мање, од њих самих. При томе она не наводи ниједан пример који су то аутори што, ето, стварају ту неповољну околност, па им се дела изводе и на сценама угледних театарских кућа, те она мора „бранећи им досадашње опусе“ да их изоставља из селекције за некадашњи фестивал домаћег драмског писца! Које ли доброчинство, каква изразита хуманост према дојучерашњим лауреатима „Стеријиног позорја“!
Далеко би нас одвело навођење свих представа што их је селекторка ове године великодушно избегла да се, ето, не би „поновили“ и на Позорју, пред публиком, која нерадо или уопште не жели да гледа представе у којима је, како селекторка пише, „најчешће реч и о искорацима ка модерним уметничким формама, истраживачким поступцима, сувереном кретању у оквиру савременог драмског израза“ – дакле, све оно што принадлежи „Битефу“.
Не знамо, али можемо претпоставити које су све представе по текстовима савремених наших драмских аутора биле пријављене за овогодишње „Стеријино позорје“, али нису вољом селекторке доспеле на фестивалски програм. На Позорју, рецимо, нисмо видели представу „Кумови“, духовито написане „комедије свакодневне трагедије“ Душана Ковачевића, коју је аутор и режирао на сцени  „Звездара-театра“ у Београду.

НЕЈАСНИ КРИТЕРИЈУМИ СЕЛЕКТОРКЕ
Фестивал је, иначе, почео правом „фрљичијадом“ – током прва три дана по два пута су приказане две представе у режији Оливера Фрљића: фестивал је отворен драмом „Отац на службеном путу“ Абдулаха Сидрана у извођењу глумаца „Атељеа 212“ из Београда, док је трећег дана у оквиру Међународног програма „Кругови“ два пута приказана представа „Мрзим истину!“, у извођењу загребачког  „Театра &ТД“.
Свакако да је једна од врлина представе „Отац на службеном путу“ у томе што се редитељ лишио „југоносталгичних тонова“ и отклон од Кустуричиног истоименога филма, мада је у суштини начинио један брехтовски мјузикл у којем преовлађује гротескни израз. Духовито решење да Ђуза Стојиљковић игра дете Дина отворило је специфичну визуру на једно време које се данас многима чини лепшим но што је стварно изгледало.
На хинтербини сцене „Јован Ђорђевић“ уследила је у оквиру селекције националне драме и позоришта представа !“Радници умиру певајући“ Олге Димитријевић, у режији Анђелке Николић. О овом мјузиклу, тако рећи без музике, лишеног јасне тенденције социјалног ангажмана, о којој смо већ имали прилике да дамо свој суд („Печат“ бр. 204), нисмо ни на Позорју стекли другачији утисак.
Драма „Бунар“ Радмиле Смиљанић, у извођењу радионице „Интеграције“ и Фонда „Круг“, у режији Егона Савина, приказана на Камерној сцени СНП-а, са разлогом је наишла на веома повољну рецепцију гледалаца. Ова представа је у знаку прецизне режије и одличне глуме – нарочито сјајна Радмила Живковић као Мајка, Јово Максић у улози Милоша и Маријана Аранђеловић као Јасмина оставили су упечатљив утисак. Такође, Новак Билбија као Врач и Ивана Шћепановић у улози Смиље допринели су аутентичној живописности ове представе, која обрађује актуелну проблематику савременог сеоског живота у Босни.
„Плодни дани“ Бориса Лијешевића и Јелене Кисловски Лијешевић, драма по обрасцу вебратим, модерно документарне драматургије, настала је на основу исповести стварних личности које су искусиле проблем неплодности, те им је стога познат и читав процес – како медицински, тако и административни – око вештачке оплодње. Бранко Димитријевић и Федор Шили вешто су обрадили документарни материјал и створили прихватљиву драматуршку структуру. Редитељ Бранислав Лијешевић, у продукцији „Атељеа 212“ и „Културног центра“ у Панчеву, обликовао је представу слично као што је то учинио и са „Чекаоницом“ пре две године у истом театру. Добро је што емоције актера нису потискиване и пригушене. То и доприноси утиску истинитости целокупног сценског исказа, за шта су заслужни глумци Исидора Минић, Милена Предић, Радмила Томовић, Бранка Шелић, Милица Михајловић, Небојша Илић и Бојан Жировић.
Документарног типа је и представа „Хипермнезија“ у копродукцији „Хартефакт-фонда“ и „Битеф-театра“ из Београда. Редитељка Селма Спахић окупила је екипу  глумаца и активирала је њихова сећања на детињство, посебно на њихов  однос са родитељима. Резултат није изостао – уједначена представа и добра глумачка игра постижу прави ефект искреним исказима.
Ван сумње да је представа Шаушпичхауза из Бохума (Немачка), који је извео дело Биљане Србљановић „Није живот бицикло“ у режији Анселма Вебера и преводу на немачки Мирјане и Клауса Витмана, била врхунац фестивала. Редитељ Анселм успео је да изоштри пројекцију свих ликова до савршенства и ствара живу и рељефну сценску пројекцију драме Биљане Србљановић. Савршена игра немачких глумаца, као и увођење „живе“ музике која изводи старе песме нашег поднебља оставили су пријатан утисак.
Питање које смо поставили прошле године – постоји ли још „Стеријино позорје“ као фестивал домаћег драмског текста? – и даље, међутим, остаје актуелно.

___________

ЖИРИ
Бранислав Лечић (председник), Ана Ледерер, Маја Пелевић, Ана Томовић и Јанез Пипан
НАЈБОЉА ПРЕДСТАВА
„Радници  умиру певајући“
НАЈБОЉИ ТЕКСТ
Олга Димитријевић за драму „Радници  умиру певајући“
НАЈБОЉА РЕЖИЈА
Анђелка Николић за режију „Радници  умиру певајући“
НАЈБОЉА ГЛУМА
Јово Максић за улогу у представи „Бунар“
ДРУГА ГЛУМАЧКА НАГРАДА
Хана Селимовић за улогу у представи „Отац на службеном путу“
ТРЕЋА ГЛУМАЧКА НАГРАДА
Силвија Крижан за улогу у представи „Marat the Sade“

[/restrictedarea]