Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
БЕОГРАД – Уједињени региони Србије искључили су у уторак из чланства Народну партију Маје Гојковић, јер је прекршила коалициони споразум, саопштио је тај савез.
УРС је навео да је Маја Гојковић “мимо знања и сагласности” Председништва УРС-а самостално понудила Демократској странци два мандата која је добила на изборној листи УРС-Младјан Динкић, за покушај формирања, како се наводи, “патрљак владе”.
“Маја Гојковић је у више наврата у последњих месец дана грубо прекршила коалициони споразум и одлуке Председништва УРС-а. Упркос одлуци Председништва да се преговори с потенцијалним партнерима на републичком и на локалном нивоу о формирању власти воде јединствено, Маја Гојковић их је водила самостално, неовлашћено и у свом личном интересу”, наводи се у саопштењу са седнице Председништва УРС-а.
Осим тога, Народна партија је мандате освојене на листама УРС-а на локалним изборима у Лесковцу, Нишу и Младеновцу такође злоупотребила у сопственом интересу, наводи се у саопштењу.
Извор: Бета
Koliko se sećam ovo je drugo iskljčenje golibice prevrtača.
Šešelj pa sad Dimkić a Golubica sad leti u tuđe jato neznam
dali je novi golubarnik dovoljno velik za prevrtače.
Ево шта каже Војислав Шешељ у једном интервјуу:
„Ја сам веома рано почео да проучавам неке историјске цињенице и да ширим видике у односу на оне књиге које су ми биле доступне кроз школовање, а о четништву у Другом свјетском рату међу старијим људима се углавном није причало, прикривало се, и ако би се понешто рекло, водило се рачуна да то дјеца не чују. Што се тиче неког мог породичног миљеа, по мајчиној линији је у породици отприлике пола било у четницима, пола у партизанима. У очевој исто тако. Али се, бар у том крају Херцеговине одакле су моји, углавном нису међусобно убијали. До ’43. године у селу гдје ми је мајка рођена, сви су били четници. У септембру ’43, кад је капитулирала Италија, сви су прешли у партизане и још послије рата скоро сви обезбиједили борачке пензије. Таква су времена била“.
Видим да овај податак потврђују и други извори на интернету.
Када је реч о случају Марка Ристића, један коментатор је лепо приметио лицемерну позицију Дејана Медаковића. Човек који је цео рат спокојно провео у Музеју кнеза Павла у окупираном Београду (по ослобођењу преименованом у Народни музеј), и после рата заузимао значајне, па и водеће положаје у многим културним и универзитетским институцијама, није баш најпогоднија особа да преноси запрепашћење „напаћеног грађанског Београда“ над Ристићевим позивом на „уништење издајничке реакције“. Бар Медаковић није, како се из његове биографије може видети, страдао као жртва Ристићевог позива. Не кажем да је заслужио, али свакако није патио у систему који овде очигледно служи као мета. Напротив, по много чему је био његов добитник, и могао је у њему несметано да оствари свој стваралачки потенцијал.
Ово утолико пре важи за Милана Кашанина који се изјашњава о Ристићу на изнесени начин. Не могу да коментаришем ту оцену пошто не познајем Ристићево дело, али видим да га на неким местима спомињу као значајног есејисту и књижевног критичара.
Не чуди спомињање Кашанина и Медаковића на истом месту. Кашанин је био директор Музеја кнеза Павла у коме је Медаковић радио за време окупације. Са самим кнезом Павлом био је у врло блиским односима. Толико блиским да му је једном приликом написао следеће писмо:
„Ваше краљевско височанство,
Истински сам срећан што Вам се свидела књига о нашој уметности. Дозволите да Вам топло благодарим на ласкавом мишљењу и писму које ме је тако пријатно изненадило. Ваша похвала, височанство, то је највеће признање које сам могао добити, и највеће охрабрење за даљи мој рад, јер ни до чијег мишљења на свету не држим колико до Вашег.
Знам да сте сада у великом послу и да Вас не могу виђати онако често као раније. Али исто онако желим и исто онако верујем да ће све Ваше бриге и напори довести до успеха. Наш свет је сав забринут, али нико није малодушан.
Ја безгранично верујем у српски народ, у Србију и онога који их сад води.
Искрено одани
М. Кашанин.”
Овакво заиста претерано улагивање и ласкање своме владару, без обзира што је кнез Павле био познавалац уметности и његов пријатељ, чини се ипак непримереним за једног истакнутог интелектуалца попут Кашанина. Али, то је и доказ да није само љубав према Титу код неких стваралаца била безгранична. Видимо је овде и у случају неких других владара и ствараоца. За време окупације Кашанин иначе не само што води Музеј, и скупља нове експонате, него и објављује књиге. Говори се и да никада, и поред „силних притисака“, није пристао да публикује ни једну негативну реч на тему Краљевине Југославије, чији је дубоки приврженик заувек остао.
Да ли је Кашанин после рата страдао? Није, осим ако се под страдањем не подразумева да није имао тако непосредне и срдачне односе са новим властима. У јавности се спомињало како је његова кућа са бибилиотеком и многим рукописима била спаљена за време ослобађања Београда, испада малтене да су је ослободиоци спалили?! Као оптужујућа чињеница у погледу нове власти наводи се и то да је био смењен са места директора Музеја, и да је на његово место дошао Вељко Петровић. Не знам зашто би ово требало да служи као доказ „прогона“. Па после 10 година управљања, у чему је проблем да неко други преузме ту улогу? У првим годинама по ослобођењу јесте живео повучено, кажу да је „пао у немилост нове власти“. Можда. Али, свакако није патио у степену који би „уништење издајничке реакције“ подразумевало (да се могао уклопити у овај профил, бар према начину на који критичари комуниста то представљају, могао је). 1953. је постао директор Галерије фресака и у тој установи радио 10 година. После рата објавио је многе књиге, доста из националне књижевнисти и уметности (најпознатија му је „Српска књижевност у средњем веку“ из 1975.). Организовао је и бројне изложбе фресака и такође објавио њима посвећене публикације. Толико о „комунистичком затирању српске националне културе“.
Што се тиче Милоша Црњанског, ни он није прошао тако трагично како би требало да сугерише Ристићево „сахрањивање“ овог књижевника. И њему су после рата несметано објављиване књиге.
Па шта нам то говори? Да иако је нова власт била ипак толерантна према ствараоцима пореклом из старе грађанске класе, од којих су неки заузимали утицајна места у предратним културним установама (а и у време рата), и то много толерантнија него што се данас представља, ови грађански интелектуалци нису били сасвим толерантни према ствараоцима блиским тој власти. Некако се чини да су све време вребали прилику, следећи свој класни порив, да узврате власти која не само да их није озбиљно угрожавала, него им је, напротив, омогућила солидне услове за стваралачки рад. Да су такву критичност испољавали према оној некадашњој, или окупаторској, не би им се имало много шта замерити. Показали би принципијелност која и треба да обележава критички дух интелектуалаца. Овако, чини се да им је можда понајвише сметало одсуство дворова, племства и луксуза којима су некада били окружени.