15. Театар фест „Петар Кочић“: Савременој драми – сва љубав аутора из региона

Пише Рашко В. Јовановић

На сцени Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци, од 3. до 10. јуна, у фестивалској такмичарској селекцији приказано је шест представа, од којих три позоришних ансамбала из Београда и по једна из Подгорице, Загреба и Сарајева  

Такмичарски део 15. Театар феста „Петар Кочић“ ове године почео је представљањем „Драме о Мирјани и овима око ње“ Ивора Мартинића, у режији Иве Милошевић и извођењу глумаца Југословенског драмског позоришта из Београда. Будући да је реч о представи приказаној први пут још у сезони 2009-2010, помислили смо да ли је селекција овог фестивала заснована на обухватању представа из једне сезоне, и то нетом протекле, што би било најлогичније и потпуно у сагласју са савременом фестивалском праксом? Поготово што је само у Београду било првих извођења више домаћих драмских новитета и што је селектор имао одрешене руке да на фестивал позове и представе које позоришта нису пријавила. Зато можемо рећи да је такмичарски део почео анахроно, али не и лошим сценским остварењем.

О РУТИНИ ОТАЉАВАЊА ЖИВОТА
„Драма о Мирјани и овима око ње“ Ивора Мартинића одаје да се овај млади загребачки аутор, после лектире драме апсурда, али вероватно под утицајем савремених страних драматичара, па и Роналда Шимелпфенига, прихватио да у оквиру једноставног сижеа драмски обради свакодневицу живота четрдесетогодишње Мирјане и људи који је окружују. Аутор се много не бави психологијом својих јунака, више га интересују проблеми односа међу њима које карактерише одређена доза отуђености и, још више, неподношљива и лишена сваке перспективе рутина отаљавања живота,  што је особеност нашег времена. О томе смо већ имали прилике да пишемо („Печат“, бр. 123, 16. јул 2010). Као и приликом првог извођења, представа „Драма о Мирјани и овима око ње“ била је у знаку сценске креације Мирјане Карановић, која је у насловној улози веома нијансовано оваплоћивала невољно мирење са ситуацијом у којој се налази. С друге стране, њој насупрот, Јелена Петровић, у улози кћерке Веронике, била је необично импулсивна и тај лик оживљавала је у јединственом темпераментном замаху.
Звучно најављена као награђено дело на конкурсу „Борислав Михајловић Михиз“, драма „Пошто паштета?“ у извођењу „Атељеа 212“ из Београда,  није одабрана за овогодишње „Стеријино позорје“, али је зато доспела на Театар фест „Петар Кочић“. Склони смо да претпоставимо како је селектор желео да омогући да завичај младе ауторке види њено дело. Та побуда има основу, јер се радња драме одиграва у околини Бањалуке, док тематски доноси негацију свакодневних баналности и општег друштвеног примитивизма у виду њиховог гротескног предимензионираног увећавања. Међутим, редитељка Снежана Тришић није успела да текст добије адекватно сценско упризорење у смислу доследно изграђеног гротескног глумачког израза. Иако је печат читавом извођењу дао Зијах Соколовић у главној улози Стојана, не би се могло рећи да је остали део ансамбла овладао јединственим гротескним стилом. Такође, глумци нису у довољној мери  овладали карактеристикама локалног говора, што се може замерити лектору Љиљани Мркић Поповић, која, како нам се чини, није на томе ни инсистирала.
Треће такмичарске вечери Црногорско народно позориште извело је драму „Ласице“ Бојане Мијовић, у режији Стевана Бодроже. У занимљивом сценографском оквиру и децентно изведеној костимографији Наталије Вујошевић, гледали смо комад младе ауторке који се једноставно и најкраће може означити као савремена  реплика  на драму „Злочин на Козјем острву“ Уга Бетија на црногорски начин! Дошао је до изражаја спој традиције и „нове осећајности“, сусрет који није актерима остварио жељене перспективе у виду испуњавања еротских чежњи, али и тежње за бољим животом,  приказан је у виду пројекције на два, каткад чак и три плана, са применом више добро реализованих ритуалних  симболичних назнака уз подршку музике. Жаклина Оштир (Зорка) са успехом је предводила  глумачку екипу у којој је још троје глумаца – Нада Вукчевић и Бранка Станић (сестре Мирјана и Аница) и Симо Требјешанин – оживело ликове који су имали довољно аутентичног у изразу.

ФАРСИЧНИ ТЕАТАР
„Мрзим истину“ назив је аутобиографске представе коју је конциповао и на сцени загребачкога „Театра &тд“ режирао Игор Фрљић. Дакле, ради се о сценској  реализацији насталој у заједничком раду редитеља  (у овом случају и писца) и глумаца са циљем да се сагледа истина. У овом случају Фрљић жели да реконструише властите  младе дане и успоставља позоришну игру конфронтирајући „стварне“ или „фикцијске“ ликове са самим глумцима који их интерпретирају и при том изражавају себе саме и своје ставове – неверицу и отпор према збивањима и ликовима које би требало да одиграју. Своју представу Фрљић гради на принципима пиранделизма, али и на искуствима данашњег вебратим театра, и сценски оживљава аутобиографску  причу, напуштајући илузионистички приказ. Зато гледаоце  доводи да са позорнице посматрају представу која се игра у амбијенту који није ништа друго до скромно намештена соба.   Међу глумцима аутор и редитељ представе наилази на одзив и јединствену подршку, и зато му полази за руком да оствари занимљиву представу. Не мање заслужни су глумци: Ивана Рошчић (мајка Слађана), Ракан Рушаидат (отац Драган), Филип Крижан (Оливер) и Ива Висковић (Марина, Оливерова сестра).
Пете такмичарске вечери Народно позориште из Сарајева  приказало је комад Алмира Имшировића „Кад би ово био филм“ у режији Дина Мустафића. Ово сценско остварење говори о ратним данима у Сарајеву у виду пројекције живота једне породице. То су сећања на трагично време  и глумци Миралем Зупчевић (Отац), Љиљана Драгутиновић (Мајка), Александар Сексан (Аладин), Алдин Омеровић (Брат) и Јасна Жалица (Тетка), са много виспрености и веома деликатно,  оживели су ликове које су тумачили. Сценска музика Дамира Имамовића била је посебан квалитет ове представе.
Шесте, последње такмичарске вечери фестивала гледали смо драму „Бунар“ Радмиле Смиљанић  у реализацији Установе културе „Вук Караџић“ из Београда, Радионице „Интеграције“ и Фонда „Круг“. Дело је режирао Егон Савин.  О тој представи писали смо у два наврата: поводом првог извођења („Печат“, бр. 204, 17. 02. 2012) и извођења на „Стеријином позорју“ („Печат“, бр. 220, 8. 6. 2012), када смо констатовали да је представа изведена у знаку прецизне режије и одличне глуме, посебно Радмиле Живковић (Мајка), Јова Максића (Милош) и Маријане Аранђеловић (Јасмина). Дело Радмиле Смиљанић обрађује актуелну проблематику савременог сеоског живота у Босни и управо због тога вреди истаћи да је особит успех имало на фестивалу.
Театар фест „Петар Кочић“ отворен је представом „Виктор или деца на власти“ Рожеа Витрака, коју је премијерно извео ансамбл Народног позоришта Републике Српске у режији Филипа Гринвалда. У динамично вођеној режији, бањалучки глумци углавном су се добро снашли оживљавајући необичне, често и надреалне призоре дела. Истакли бисмо глуму Стевана Шербеџије у улози Виктора: показао је не само довољно спретности на сцени, већ и инвентивности у приказивању немогућних ситуација или односа.  Овај комад, који припада надреалистичком театру, био је добар увод у фестивалски такмичарски програм. Последње фестивалске вечери, када је Народно позориште Републике Српске извело у част награђених на Театар фесту „Петар Кочић“ комедију „На дну каце“ Павла Теодоровића у режији Николе Пејаковића, донело нам је право освежење.  Реч је о духовитом делу које на најлепши начин у кочићевској слободарској традицији, у духу хумора Бранка Ћопића и са примесама фарсичнога театра Александра Поповића приказује различите  веселе догодовштине данашњег времена у Босни и Херцеговини. Разиграни ансамбл предводио је Жељко Стјепановић који је у улози Василија Чарапића показао да уме да буде неуморан не само у грађењу игре него и у смишљању различитих сценских доскочица, те је стварао неслућени комедијски брио. Ова представа била је пријатан завршни фестивалски акорд!