Почетна / Колумне / Жуто гробље српске демократије

Жуто гробље српске демократије

Пише Драгомир Анђелковић

Какве су могуће последице исхода другог круга председничких избора по наш демократски развој, атлантске интеграције и статус српског народа на Косову и Метохији?

 

Бојан Пајтић, председник Владе Војводине, пре неки дан нам је поручио да је Тадићева победа у другог кругу председничких избора „предуслов за наставак европских интеграција земље и обезбеђивање стабилног развоја Србије“. Јасно је да се ту ради о дрском лагању грађана Србије. Довољно је сетити се пакета захтева који је немачка канцеларка Ангела Маркел уручила Тадићу. Из њега произлази да без обрачуна са корупцијом, системским криминалом, односно носиоцима свега тога из редова владајуће политичко-економске „елите“, Србија не може да оствари суштински напредак на путу који води у ЕУ. Ипак, да пређемо из домена теорије у практичну сферу. Ван своје куће и Немци се грубо поигравају са „европским стандардима“ и демократијом.

ДУПЛИ ЕУ СТАНДАРДИ
Брисел Србији поставља разне услове, од начелно неизбежних, системског типа (чувено испуњавање „европских стандарда“), до захтева који су у вези са одустајањем од наших виталних националних интереса. Прво се од стране европских бирократа чини тек реда ради, по принципу „да се Власи не сете“. Неоспорно је да ЕУ не намерава да нас у догледно време прими у своје редове, ако икада буде и спремна да тако нешто учини (а ми и тада будемо то желели). После уласка Хрватске (лето 2013), то се више и не скрива, капије Уније ће на неизвесно дуго време бити херметички затворене. Читава прича о „Европи“ за Србе има за циљ једино да наша јавност буде омађијана да би мирно посматрала власт како прихвата Косово као „независну државу“ и оставља тамошњи српски народ на милост и немилост Приштини, односно испуњава друге прохтеве Брисела и Вашингтона, што је њена надокнада за евроатлантско сукцесивно довођење ДС-а и Тадића на чело Србије од 2004. до 2008. године.
Да је релевантним факторима на Западу стварно стало до Србије, тј. да истински желе да уђемо у ЕУ, одавно би ефикасно реаговали на метастазирање нашег канцерогеног система, од привреде до политичких односа. Зар би Брисел мирно гледао на, неоспорно, веће или мање лажирање избора, да Србију уистину намерава да уведе у тзв. ЕУ породицу народа? Уосталом, да нас хоће, зар би уопште аминовали да се Тадић поново кандидује? У модерним демократијама, што макар формално чланице ЕУ јесу, неприхватљиво је да било ко, под било каквим изговором, у континуитету обавља председничку функцију дуже од два мандата. Таква пракса је усвојена у Америци, а потом и широм света, јер је установљено да у супротном случају долази до прекомерне концентрације власти у рукама једног човека, односно прети реална опасност да падне сенка на демократски процес.
Иако је 2007. године наговестио да се више неће кандидовати, Борис Тадић је и поред тога што је већ осам година (од 2004) на месту шефа државе, ове године је поново ушао у изборну трку како би до 2017. године седео у председничкој фотељи. ДС је подршку новом Уставу (2006) условио прихватањем законских решења која омогућавају да у новој „уставној ери“ бројање председничких мандата почне од нуле. Тако би, теоријски, Борис Тадић могао да буде доживотни председник Србије, ако би сваки пут пошто се приближи тренутак када више неће моћи да се кандидује режим променио Устав, уз прихватање уставног закона који каже да се не рачунају председнички мандати из претходног периода.
Можда је тако нешто легално, али свакако није легитимно и морално. Да ли неко може и да замисли да се слично догоди нпр. у Француској? Уосталом, и актуелни белоруски председник Александар Лукашенко легално је добио могућност да прекорачи други период председниковања, па је Брисел то доживео као гурање прста у око. У Белорусији је 2004. године одржан референдум у вези са изменом уставне одредбе по којој су допуштена само два председничка мандата. Преко 77 одсто грађана изашлих на референдум  изјаснило се да убудуће број мандата буде неограничен (излазност је била око 90 одсто). Тако су се стекли услови да се, несумњиво, у то време у погледу популарности још недодирљиви Лукашенко поново кандидује на председничким изборима 2006. године. ЕУ и САД су на то бурно реаговале! Када се радило о Србији, њихови званичници ни реч нису рекли поводом тога што је Тадић учинио суштински исто, али са много мањом подршком грађана.
Лукашенко је за ЕУ проблем, јер се енергично успротивио геополитичким интересима евратлантских моћника и НАТО-а. Зато је навукао њихово непријатељство, а они су, пре него што је криза уздрмала Европу и Америку, Белорусима поручивали да су пожељни у ЕУ ако се реше Лукашенка и удаље од Русије. Белоруски председник, док је имао шансу да на основу тога буде проглашен за „демократу“ и „реформатора“ штогод радио, није био спреман да им да оно што су тражили. Зато су га већ средином деведесетих отписали. С друге стране, Тадић је доказао да је спреман да им угоди на сваки могући начин, па га отуда подржавају и када се у пракси понаша противно тзв. европским вредностима у које се „куне“. За западне силе њихови интереси увек су били изнад демократских принципа у периферним земљама.

НАТО ДАНАК
А како Тадић намерава да плати европско и америчко гледање кроз прсте и, иако нешто прикривенију него 2008. године, несумњиву изборну подршку бар неких евроатлантских кругова? Елизабет Шервуд Рандал, специјална саветница за националну безбедност америчког председника Барака Обаме, крајем априла рекла je да ће нам, „ако Србија настави свој реформски пут и ако српски народ одлучи да следи даље евроатлантске интеграције, врата НАТО-а бити отворена“. Другим речима, „Србији ће после избора бити понуђено да прошири сарадњу са Северноатлантском алијансом, под претпоставком да нова влада одлучи да улаже у односе са НАТО-ом“.
Јасно је шта то значи. Ипак, да се подсетимо неких чињеница из проваљених америчких дипломатских депеша. Тадић је још 2007. године у поверљивим разговорима „снажно тврдио да је интеграција Србије у НАТО његов приоритет број један“. Зато, и због прихватања да ради у прилог „независности“ Косова, убрзо је награђен још једним председничким мандатом. Да би и даље остао у фотељи шефа државе, сада је, по свему судећи, спреман да интензивира закулисно гурање Србије у Атлантски пакт. Између два круга председничких избора, у вези са тим огласио се министар одбране Драган Шутановац. Отварајући међународну конференцију „Интеграције и допринос држава Југоисточне Европе заједничкој безбедности и одбрамбеној политици ЕУ“ – на којој су доминирали представници НАТО-а и држава чланица тог војног савеза – он је нагласио да је његово Министарство спремно да настави да иде путем који Србију води ка Унији.
Шта то значи? Аутентичне европске војне структуре за сада су чиста фикција, односно – како сам у тексту „Подмукло плаћање крвавог НАТО трибута“ („Печат“ од 17. јуна 2011) подробно образложио – представљају појавни облик НАТО-а. Отуда, под плаштом ЕУ интеграција, режим Србију повезује са Атлантским патком на начин да ће полако, формално или неформално, наша земља постати његов део ако се томе енергично не успротивимо. И то није све. Дозволимо ли да садашња гарнитура несметано настави да води Србију, не само да ће она завршити у НАТО лонцу, већ ће неминовно уследити и неки вид удара на преостале српске позиције на Косову и Метохији. То такође не смемо да превидимо.
Ових дана чујемо претње из Приштине да ће елитне јединице ЕУЛЕКС-а ускоро стићи на север Косова, где ће почети масовну акцију хапшења оних који су оштетили буџет косовске квазидржаве. Пошто Срби, наравно, не признају сепаратистичке, самозване косовско-арбанаске институције, под ударом могу да буду готово сви становници севера наше покрајине. Међутим, верујем да се тако нешто ускоро неће десити, јер су Брисел и Вашингтон свесни да би се косовско-метохијски Срби одупрли покушајима да буду испоручени Тачију, те да би услед тога нови ратни пламен захватио Балкан, са свим последицама које би то могло да има на плану дестабилизације целе Србије (коју НАТО полако, као што смо рекли, уз помоћ Тадића и његове екипе жели да прогута). Страдање наших сународника на Косову и Метохији и избегличке колоне које би одатле пристизале у друге делове Србије, не би могле да не угрозе планове евроатлантских стратега и положај њихових пулена у Београду.
Но, дугорочно се – и без скорог похода НАТО-а и његових албанских терориста у униформама приштинске специјалне полиције, на север Косова – тамошњем нашем народу не пише добро са актуелним београдским режимом. У најновијем извештају генералног секретара ОУН о Косову, указује се на повећану напетост у тој нашој покрајини. Бан Ки Мун је указао на све већи ниво угрожавања мањинских заједница. Наравно, пре свега то се односи на Србе који су током последњих неколико година, уз асистенцију жутог естаблишмента, доведени у много гори положај од онога у којем су били 2008. године. Фазна издаја Косова и Метохије од стране режима Бориса Тадића, изведена руком његовог врховног преговарача Борка Стефановића, дала је горке плодове које не може да игнорише чак ни УМНИК.

ДС „ГЕБЕЛСИ“ НА ДЕЛУ
Предизборним и изборним манипулацијама, медијским испирањем мозгова, већим или мањим, али несумњиво постојећим, прекрајањем изборне воље грађана, ДС и други чиниоци постојеће Владе, изгледа, створили су услове да седе и у оној која ће ускоро бити формирана. То значи да ће и даље у вези са Косовом, НАТО-ом, јачањем улоге Турске и сличним ниподобштинама, наставити по старом. Не би требало ни рећи, тако ће бити и у сфери корупције и још непосреднијих видова пљачкања нације. Да би у потпуности све било тако као што је речено, потребно им је место председника Републике. Онда ће полуге власти ДС-а и његових млађих партнера бити заокружене, простор за надзор над њима минимизиран, а потенцијал за промене на неко време елиминисан.
Како ипак не би било тако, односно да би очекивана власт ДС-а и компаније већ сада добила озбиљне пукотине, било би важно да Томислав Николић победи Бориса Тадића у другом кругу председничких избора. Тако би садашња владајућа структура напукла, уз шансу да се та пукотина брзо повећава како би у једном моменту кроз њу покуљале много веће промене. Да се то не би десило, режим против Томислава Николића и СНС-а сада води црну кампању гебелсовског типа. За могућу парализу Србије ако протести ескалирају  безочно се оптужују они који се противе изборној крађи, а не чиниоци у власти који иза ње стоје. Штавише, иде се толико далеко да се износе оптужбе да је опозиција, ваљда за рачун режима, крала на изборима како би га ни кривог, ни дужног изблатила. Да и не говорим о томе да се, и то на насловној страни тиражног билтена ДС-ЛДП братства, „Блица“, пласирају најпримитивније лажи, као што је она када је дипломски рад Т. Николића рођеног 1983. године приказан као да припада председничком кандидату СНС-а. Намера је била да у контексту бљутаве режимске приче о дипломи буде додатно поткопан његов кредибилитет тиме што би испало да је у биографији написао да је завршио један факултет и урадио одређени дипломски рад, а онда „испало“ да се ради о другом факултету и раду.
Свему томе одлучно морамо да се супротставимо. На изборе би требало да изађемо и гласамо за опозиционог противкандидата нашег „Барби-бонапарте“, пре свега због себе и Србије, а не примарно ради Т. Николића. Политичари постоје због нас, а не ми ради њих, а на нама је да у вези са њима промишљено искалкулишемо шта је за земљу прихватљивија опција. Победом Б. Тадића били би створени основи да режим усиљеним темпом крене ка НАТО-у, а Приштина/ЕУЛЕКС у неки вид офанзиве на север Косова. Опет, поразом председника ДС-а, Влада би била доведена у ситуацију да не може да ради баш све шта хоће, односно биле би одшкринуте капије за много веће промене у наредном периоду. А све то, ма колико се режимски медији и аналитичари упињали да причама „све је готово“ дестимулишу опозиционо настројене грађане да изађу на изборе, и те како је изгледно. Колико год режим крао, ма какав медијски терор вршио, већ у недељу 20. маја можемо да му задамо болан ударац.
Америчка авијација током Другог светског рата имала је мото:„Тешке задатке испуњавамо одмах, немогуће нешто касније“. У складу са тим је, са немалим успехом, заиста деловала. Тако морамо и ми. Без обзира на већинско расположење грађана није лако поразити Тадића, с обзиром на црне ресурсе којим располаже режим чија је перјаница. Али, ако се не поколебамо, далеко је од тога да то није реално. А онда ће много пре него за четири године, постати реално и оно што нам сада делује немогуће. А то је да Србија добије Владу која неће бити национално и социјално-економски штеточинска. Но, како год се завршили председнички избори, најважније је да утувимо у главу споменути мото и наставимо да се боримо.
Оно што је труло, само ако се не помиримо са судбином, пре или касније ће се под нашим упорним притисцима распасти. Ваљда ће после тога Србија кренути путем демократског развоја са којег је дефинитивно скренула средином 2008. године, те да ће се до тада критична маса Срба и наших политичара ослободити ЕУ и свих других интегративних илузија, и бити спремна да крене линијом аутентичног националног препорода. Надам се да томе погодује и то што на овим изборима, тј. у вези са „превиђањем“ њиховог прекрајања, поново можемо да видимо право лице „Европе“. Лавина зла понекад донесе и нешто добро!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *