„Зоран Ђинђић“ у „Атељеу 212“: Бучни и плитки сценски памфлет

Пише Рашко В. Јовановић

Представа „Зоран Ђинђић“ којом је отворен фестивал „Муцијеви дани“ није ништа друго до увредљиво памфлетско сценско поигравање са православљем, српском светосавском традицијом, химном и српским националним симболима

 

Оливер Фрљић остаје веран себи и то не само када је реч о начину уметничког изражавања, односно ауторском и редитељском рукопису, него и када се ради о идејном полазишту са којега проматра, обрађује и приказује догађаје из новије српске историје. Охрабрен „Стеријином наградом“, коју му је за представу „Кукавичлук“ у извођењу Народног позоришта из Суботице прошле године доделио жири састављен на начин сличан оном који се примењивао у негдашњој Југославији, у својству аутора и редитеља појавио се са представом „Зоран Ђинђић“, коју је извео „Атеље 212“ отварајући овогодишњи фестивал „Муцијеви дани“ у Београду.

УДЕС ПОЛИТИЧКЕ НЕПИСМЕНОСТИ

[restrictedarea]

Ако је у „Кукавичлуку“ Фрљић проблематизовао догађаје из рата деведесетих година прошлог века који се претежно односе на Србију у којој се по његовом виђењу друштво  кукавички односи према ратним злочинима што су их у другим републикама негдашње Југославије, а нарочито у Босни и Херцеговини, српски официри и војници наводно  починили, у представи „Зоран Ђинђић“ бави се политичком позадином атентата на бившег премијера. Да обради ту тему, како изгледа, подстакнут је чињеницом да то питање није на судском процесу атентаторима разрешено, нити су новинари аналитичари, историчари и политичари дошли до било каквог уверљивог коначног одговора. Оливер Фрљић жели да у позоришној представи укаже на неке појединости које су претходиле самом атентату, поред осталог на штрајк припадника специјалне војне јединице „Црвених беретки“, као и на понашање, у овом случају (не)деловање тадашњег председника „скраћене“ Југославије Војислава Коштунице.
Дабоме, Фрљић се у театарском поступку ослања на Брехта. Зато је као мото представе истакао Брехтов став према којем је најгора од свих врста неписмености – политичка неписменост. У програму представе, веома скромном и отиснутом на једном листу хартије, Фрљић је навео и Брехтове редове: „Политички неписмена особа не чује, не говори, нити учествује у политичким дешавањима. Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова, зависе од политичких одлука (…) Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања  рађа проституција, напуштена деца и најгори од свих лопова: политичари, корумпирани и поткупљени од стране локалних мултинационалних компанија.“ Чини нам се да се у средини са великим бројем неписмених и исто толико полуписмених Брехтово становиште мора прихватити, па је стога и умесно што се Фрљић ослања на брехтовске премисе. Међутим, друго је питање како он овој теми приступа и како је сагледава у целини.
Представа „Зоран Ђинђић“ почиње неком врстом пролога који говори глумац Бранислав Трифуновић. Он саопштава неке биографске податке о Оливеру Фрљићу, аутору и редитељу (поред осталог  да му је отац Хрват и да је учествовао у рату у Босни као припадник ХВО, док му је мати, иначе  Лесковчанка родом, радила у болници у Неуму и тамо превијала и рањена српска војна лица), држећи у рукама неке папире од којих би један требало да буде Фрљићев ауторски  уговор о сарадњи са „Атељеом 212“. После пролога представа почиње сукцесивним наступањем седморо глумаца, који пошто су замочили руке до лаката у лимено црвено буре на којем пише „Новија српска историја“ одлазе на просценијум са црвено обојеним (крвавим) рукама, одакле сви одреда оптужују публику,   сасипајући је говорним тирадама које нису ништа друго до велики списак инцидентних ситуација у Србији током протеклих двадесетак година (политичке игре и афере, убиства, крађе, најразличитије злоупотребе у поступцима приватизације, корупционашке афере и слично), све до покушаја атентата и, најзад,  убиства премијера Зорана Ђинђића. Уследиће призор уклањања трагова црвених капи са пода, које ће глумци обавити  платненим тробојкама, што ће рећи заставама. Пошто су на такав начин  категорички оптужени за све што се збивало, гледаоцима се  неумољиво намеће питање да ли су можда криви и зато што су живи?  Поготово што се представа приказује без замрачивања гледалишта, вероватно и зато што ће значајан део извођења бити арогантно „судско испитивање“ Војислава Коштунице.

НИ БЛИЗУ – БРЕХТУ
Пошто је најпре оптужбама за све и свашта испровоцирао  све гледаоце, Фрљић ниже епизоде са жељом да наведе све које сматра на неки начин политички суодговорним за атентат на Ђинђића, без намере да оствари драматуршки континуитет. Почеће са Српском  православном црквом и  због тога сценографијом доминира храм Светог Саве на Врачару. Једна од  карактеристичних епизода свакако је она током које слушамо беседу митрополита Амфилохија на опелу Зорану Ђинђићу, коју глумац Душко Радовић чита предводећи хор свештеника који пошто су пуцали у мртвога премијера свлаче мантије, остају у маскирним униформама и стављају на главе црвене беретке. Али, бавиће се он још црквом. У једном призору извући ће малу макету светосавског храма коју ће најпре потпалити, док ће се над њом   један војник дрогирати забадањем шприца у вену! Зачудо, Фрљић изоставља Српску академију наука и уметности и прелази на постављање питања Војиславу Коштуници. И тај се чин обавља у нападно оштром и прегласном тону којим су на почетку представе оптужени гледаоци. Али, у једном тренутку представа ће се прекинути да би се гледаоцима обзнанило да ће видети само део припремане представе, јер су глумци, дознавши да се представа прислушкује и снима, обуставили даљи рад.  Потом се гледаоци у форми читања полицијске истражне документације  упознају са чињеницама о томе како је текао сам процес рада на читавом пројекту. Јер, како изгледа, представу „Зоран Ђинђић“ није Фрљић склопио без одређених потешкоћа. Наиме, током процеса рада на припремању представе неколико глумаца из првобитне поделе напустило је пројекат углавном зато што нису могли да се сложе са ауторско-редитељским приступом и начином сценске презентације чињеница из новије српске историје. Проблем је решен ангажован претежно младих глумаца, изван састава сталног ансамбла „Атељеа 212“. Такође,  како је тумач једне од водећих улога у завршном току припрема морао бити смештен у болницу, то је Душан Радовић у последњем часу ускочио, те је на премијери читао текст своје улоге. арогантних оптужби.  Тек  пошто је и тај проблем преброђен, представа је могла да се доврши. Завршетак је провокативан, као и почетак. Наиме, пошто је показала предмете које је уза се имао Зоран Ђинђић и обукла његову кошуљу са трагом метка што га је усмртио, једна глумица ће повраћати на српску црвено-плаво-белу тробојку. Тиме се, отприлике, завршава овај најновији Фрљићев сценски памфлет, који наравно није расветлио позадину атентата на Ђинђића, али је арогантно поновио низ оптужби на различите адресе, углавном оне што их наводе учесници разговора у емисији „Пешчаник“ која се донедавно могла слушати на програму Радија „Б92“.
Иначе, Радовић је био и један од најбољих извођача овог сценског плаката, конципованог са  претензијама да буде у брехтовском духу да би се заглибио у плићаку поигравања са православљем, српском светосавском традицијом, химном и националним симболима. Зато што је усаглашена са у нашој средини  укорењеном праксом титоизма, овај памфлетистички сценски чин многи су склони да поздраве, сматрајући га  храбрим поступком, мада  он није ништа друго до једна провокација која је наишла на врло суздржан пријем код публике.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Na ovaj govor mrznje prema svemu sto je srpsko,da nisu spreceni nekim bitnijim profitabilnijim stvarima prvo bi trebali reagovati najblizi iz porodice.Posto su objektivno spreceni zbog borbe za egzistenciju,cudi izostanak reakcije silnih NVOa koje su i promovisale termin govor mrznje.Da ne duzim o pasivnosti i institucija i politickih stranaka posebno brine indolentnost crkve u zastiti srpstva u sopstvenoj drzavi.Izgleda da se ciljevi hostaplera i belosvetskih nakaza ostvaruju,uspavali su institucije i sada rade kao po praznoj poljani.E,nece moci.Narod je budan i ove gadosti samo ga inspirisu.Jedan sam od tih,otadjbino samo zovi uvek u stroju za vecnost Srbije.Sa hostaplerima hostaplerski.

  2. milos odalic

    Da li se vulgarnost i banalonost mogu smtrati avangardnom umetnoscu? Ko sve nece posegnuti za delom ilicnoscu tragicno preminog premijera, dr Zorana Djindjica! Sta radi njegova porodica ? Trebalo je da dobije tekst i odbije prikazivanje takve predstave. Isti ljudi,koji vole ovu drzavu, voleli su i Zorana i isli za njim danima i po snegu i kisi ovim beogradskim ulicama. a sada su doziveli da im se znamenja skrnave usred Beograda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *