Почетна / Колумне / Зарадите трошећи

Зарадите трошећи

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Многи савремени економисти поново афирмишу кејнзијанске принципе. Између осталих, ту су и Штиглиц и Кругман, често помињани међу бројним љубитељима државне економске интервенције у Србији. Да ли се потрошњом заиста може опоравити економија?

 

Иако се број економиста аналитичара повећава, још се ниједан није латио посла да анализира, једну по једну,  јавне преваре потрошача од стране компанија, које наговарају купце да „уштеде купујући“. За сада се нећу бавити овим послом, као ни објашњењима зашто се мобилни телефони могу (ТВ рекламе то често истичу) купити за један динар, па чак и хиљадама пута јефтиније. Претпостављам да је то могуће једино ако се обавежете да ћете од истог оператера да купујете свакога месеца по пет „занзиба“. Питате ме шта су „занзибе“? Не знам! Једино ми је познато да су веома скупе.
Нисам приметио да су овакви „изазови“ (преваре?) побудили озбиљнију пажњу државе или организација које често, међу својим циљевима, наводе заштиту потрошача.

ЧУДЕСА
Пример не би био вредан помена да на макроекономском нивоу не постоје слични проналасци и чудеса. Владе неких земаља труде се, годинама и деценијама, да проблеме презадужености реше додатним задуживањем и политиком још веће потрошње. Па и наше владе се, готово без изузетка, сврставају у поменуту групу. Што је најинтересантније, за то доживљавају овације и награде раздраганих бирача, који се чудом чуде како уз велике кредите и приливе од продаје ресурса (приватизације) снага привреде постаје све мања, незапосленост радне снаге све већа, а грађани због тужних перспектива све безвољнији. Многи почињу да сумњају да их је неко покрао. Али верују власти и гласају за њен (још један) мандат. Или се плаше да ће их следећа гарнитура новопечених (још гладних) евроатлантских активиста – додатно ојадити?
Заговорници развојне политике која би се ослонила на потрошњу, изазвану државном интервенцијом, траже ослонац у Кејнзовој економској теорији, успешно примењеној у кризи тридесетих година (Рузвелтов „Њу дил“). Кејнз је објаснио несавршеност – на кратак рок (подсетио бих на Кејнзов став: „На дуги рок – сви смо мртви“) – слободног тржишног механизма који због прекомерне штедње не обезбеђује довољно висок ниво агрегатне тражње (потрошње). Такође, Кејнз је показао како се мерама експанзивне монетарне и фискалне политике проблем може решити. Многи савремени економисти (нови кејнзијанци) поново афирмишу кејнзијанске принципе. Између осталих, ту су и Штиглиц и Кругман, често помињани међу бројним (заиста више него бројним) љубитељима државне економске интервенције у Србији.

КЕЈНЗ    
Приметићете, међутим, да наши обожаваоци „кејнзијанизма“ нису запазили да, чак и у теорији (а нарочито у пракси), мере монетарне и фискалне политике могу да делују (и помогну) једино под условом да у привреди добро функционише слободна конкуренција, ослоњена на чврст правни поредак и просторни ред. Као што нису запазили да Кругман и Штиглиц претпостављају да слобода (слобода!) већ постоји у основама привредног система, а не да моћни лидери млате топузом државне и страначке самовоље по привредницима. Тешко да би у условима феудалног апсолутизма или партијске самовоље кејнзијанске мере дале било какав резултат.
Реците и сами, можете ли да замислите интервенционистичке мере које би отклониле деструктивне последице Динкићевог НИП-а, „индустријске политике“ или других облика циничне самовоље страначких моћника? Залагање за „кејнзијанске“ мере може да послужи једино као оправдање активности које су Динкић и комп, ваљда по налогу ЕА пријатеља, предузели у затирању српске привреде. Лично мислим да је Динкић најсрећнији када слуша о „поштеним“ намерама других странака да интервентним мерама усреће грађане. „Ма и ја баш то радим, зар не примећујете!“ кликће (у себи) зајапурени министар по професији.

ОЛАНД    
Неки указују на поучан пример Француске, где је на председничким изборима победио кандидат који је решио да се са кризом бори повећањем потрошње, а не штедњом и стезањем каиша. Економски мудраши у влади Србије с поносом истичу да се, баш на тај начин, са кризом боре већ више од десет година (са познатим успехом). У том је периоду потрошња у Србији била за петину већа од производње, а увоз два пута већи од извоза.
Економска струка показала је да примена исте економске политике, у различитим условима, може дати супротне резултате. У привредама, у којима су производни ресурси (не само радна снага) изнад „природног“ нивоа незапослености,   упумпавање додатне количине новца, иностраним кредитима или дефицитним финансирањем потрошње, може да повећа агрегатну тражњу, запосленост и производњу. То, међутим, не важи за привреде сличне српској, у којима се задуживање у иностранству одражава највише на раст увоза (и потрошње), а раст државних издатака изазива најчешће општи раст цена (инфлацију).

СИТИ ПРОМЕНА    
Да ли се и вама чини да је јавно мњење Србије већ засићено перманентним најавама промена? Деценијама (па можда и вековима) власт и опозиција најављују промене („Не може се, другови, радити на стари начин“). Али је мало оних, који су, осим благодети технолошког прогреса, приметили битније новине. А најмање оних који су спремни да схвате да периоди одрицања (и штедње) нужно претходе раздобљима бржег привредног напретка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!