Почетна / Други пишу / Волков: Поглед из Русије – Срби уједините се

Волков: Поглед из Русије – Срби уједините се

Кијев, 27. април 2012.

Европа и Европска Унија (Ауистроугарска) од давнина сањају да Србе потчине својим интересима. Вековима предузимају разне мере и методе да дође тај тренутак, да Србе прекалеме, да не буду СРБИ. Диктирају и намећу услове. Када их наметну, тада ћете да их служите. Њихови у Србији, које су направили од вас самих, раде пуном паром. Неће и не може да дође такав вакат. Знају то и једни и други. Зато желе нешто друго – да Србе изобличе, униште. Овакви Срби им сметају, налазе се на незгодној раскрсници путева. Некада се говорило „трули Запад“. Долази његово време, па траже слободан пролаз на Исток. Бесплатан, без својих трошкова, људских и материјалних. Раде на дуге стазе, без журбе, без милости, круто и дрско, да Србе узму под своје. Мисле на векове унапред, мисли на своја нова поколења. Узимају данак у крви, одводе најпаметније Србе, купују, а затим могу и да их врате, као своје, да са Србима управљају преко нових јаничара. Зар ово не потсећа на турски данак у крви?

Никада Срби у Европи неће да буду равноправни. Увек ће Србе држати за народ „другог реда“. Када све наметну, рећи ће: – у Европи се не пише ћирилицом!

У Отаџбинском рату Енглези подстакоше поделу Србе на партизане и четнике. Из једне породице било их је и тамо и амо, и једних, других, трећих. Мајке су делиле децу, да бар једно дете, ако иједно остане живо, буде на победничкој страни. Поделом је на једној страни било 50% Срба, на другој 50% или је било више страна, али нас је укупно било тачно 100%. Ни данас нису променили тактику ни проценте. Подели и владај.

Зато Срби не треба да пропусте прилику да промене тактику и политику. Да преузму од Европе оно што им ваља, да са својом браћом и пријатељима по роду и крви, поделе сопствени колач.

Управо сада, пред изборе, одсањах један сан. Видим српску ливаду, језеро, на ливади неколико група оваца. Чупкају, штрпкају младу траву, пију воду. Око сваког стада по један шаров, маџарски пулини. Пси седе, или леже, како кад, како им дође воља. Чувају стада. Сан се прекиде. Поче нови, повезан са првим. Учитељица уметности Љубица Капор, витка млада жена, црта на табли. Црта овце. Сви гледамо, она ћути и црта. Питамо се – како може белом кредом на црној табли да нацрта црна стада оваца. Чини – црта тако брзо, да се за неколико минута појави више група оваца. Деран Милић Дрљача, неучтив и брбљив, изнебуха прекида тишину и упита наставницу: – Зашто не нацртате да овце буду све заједно, него цртате више група.

Љубица се прену, одлучи се од табле, врати се са ливада у реалност и одговори: – Не групишем овце ја. Оне се саме одлучују. Свака овца своме стаду.

Прекиде ми се нит, сан је ђаволска ствар, врати ме у гимназију код професора руског језика, лепотице Милане Џугурски-Живановић из белогардејске породице. Час траје. Мила прича о Тургењеву, из Ловчевих записа, тумачи Записи охотника. Помиње вукове, птице, ловце, ловачку опрему, медовину, руске обичаје. Мила тако говори о Тургењеву, да од пажње застаје дах. Да мува зазуји, сви би је чули. Мила каже: – ми одлучујемо шта ћемо ловити, шта уловити. Којим путем ходити, које песме певати, кога волети, коме се поклонити, коме се приклонити.

Данас код Срба је основно питање одлуке: како ујединити да Срба буде 100%, целина, бар око два – три питања. Напр. прво питање – Срби и њихова дефиниција, друго – држава, треће – вера, писмо.

Сви присутни, бивши партизани, четници и њихови потомци, морају наћи одговор на питање: шта са оном условно – другом половином Срба? Постоји ли она? Четника и партизана више нема. Остао је понеко. Преостали се још увек јуначе, једни и други распредају како су се на правди Бога међусобно убијали. Не због својих, а за туђе интересе. Не мисле ваљда да све своје потомке треба уништити или да носе бреме прошлих времена, заблуде својих предака? Једна половина поставља исто питање – другој непријатељски расположеној половини.

Зашто у она времена смрти није било снаге да се Срби уједине око једних или других, па да заједнички ударе на трећег? Зашто тога нема данас? Енглези су лукаво подржавали и једне и друге, да се бију. Када су своје ескадриле враћали кући, испустили су своје смртоносне товаре по српским градовима. Ево и дан данас се исто понавља. Миловали су вас бомбама и у овом веку, само зато што сте Срби. Понављају ли Срби разреде? Док се сви около уједињују, Срби се међусобно растачу, прегоне око споредних ствари, а главну не виде.

Срби више не смеју да чекају да их неко трећи обједињује, да им неко трећи прави државу, да им неко трећи поштује веру, народ, писмо. Да им изграђује фабрике и путеве, да их запошљава у својим стратешким прљавим технологијама, прави и васпитава децу. У овој евросветској магли – Срби се око свега битног за Србе, веру и отаџбину – морају ујединити. Иначе, пропаст је близу. Џин лети према србима, шири крила да та ала шчепа, удави и прогута србе и Србију.

Имају ли Срби контра мере? Имају ли савезнике који неће Србе да униште, који ће да их помогну, бодре? Зар су срби баш у толикој мери обневидели? Окрените се јединству и пријатељима који ће да помогну! Треба сами да преломите, а не да вас ломе и сломе.

Чују ли се предлози ради свеопште мобилизације? Чека ли се објединитељ и ујединитељ Срба? Ко је тај у овој маглуштини пред изборе, у изборној баруштини? Ко нуди уједињење, помирење, енергију. Има ли таквог гласа и одјека у гласачком телу, против евромашине која сатире. Не смеју Срби да се обједињују око туђина, око окупатора, око Европе, око оних који Србе стално бомбардују само зато што су Срби.

Руси су то решили. Једноставно су прихватили поруку вођа-чувара да – не могу праунуци да одговарају за дела која су починили њихови прадедови.

Опустите се да четници и партизани победе фашизам. И једни и други се хвале да су се борили против фашизма. Јесу. Нека буде. Сада, нека се уједине да се боре против најезде окупатора. И – победиће. Победиће Србија ако то ураде. Окупациона власт са Европским спонзорима не може да прође. Уједините се за опстанак. Не наседајте на политику без алтернативе, политика И…И… је пропала. Стуб нове политике сам по себи се намеће – Уније Унијама – Србија Србији.

Свако нека одлучи. Свако нека заокружи свој тор, своје српско стадо. Да га песмом чува чобаница са својим Шаровом. Да се оствари сан снова, управо како је нацртала и уредила наставница Љубица Капор – свака птица своме јату, свака овца своме стаду. Ливадска лучила су места где се луче овце, козе, ситна марва. Предстојећи избори у Србији су лучила између Србије и Несрбије, између својих и туђина, окупатора и ослободиоца, између јединства, снаге, енергије – и вечитог ропства.

Значи – има избора. Бирајте Србију. Србија пре свега. Да буде по вољи, да свако буде свој на своме.

Извор: http://www.vidovdan.org

2 коментара

  1. Ovaj „pogled iz Rusije“ je konstatovan na osnovu pogrešnih premisa. Verovatno je ta „prizma“ sastavljena od „krivih ogledala“. Šta sam hteo da kažem… Postoji li način da vam se objasni da je Srbija zemlja, apsolutno podeljenog srpskog naroda (do granice konačnog obračuna, koji je na pomolu) i neprijateljskih nacionalnih manjina? Da li kod vas ima ljudi koji mogu to da shvate? Zar ne vidite da srbi u srbiji glasaju za svoje krvne neprijatelje, strane marionete, mafijaše i ubice? U ovoj Srbiji nacionalno svesni Srbi su stravična manjina, a ogromna većina je turska rajetina, najgore vrste, koja je spremna da prodaje svoju decu za par desetina evra ili da „iznajmljuje“ svoje ćerke i žene za pare. Mi smo nacija vredna preziranja i tako nam i treba, potpuno smo to zaslužili, na čelu sa crkvom, akademijom nauka i umetnosti, vojskom i policijom. Ovde je građanski rat neizbežan (i poželjan) i on će se voditi na liniji: „oni koji nemaju“ protiv „onih koji imaju“. Stranačka opredeljenost neće biti važna uopšte… Mišljenja sam da je ono što je neizbežno, bolje da se dogodi što pre, jer bez temeljnog čišćenja cele nacije, pa i navedenih parazitskih institucija ne postoji način da krenemo u obnovu srpske nacije. Pa ko preživi… jer trpilo je puklo načisto i ova nepravda je neizdrživa…




    0



    0
  2. Predsednički kandidat za drugi krug izbora Boris Tadić koji mora pobediti po „cenu života“, na zadnjoj konvenciji u Areni napunjenoj njegovim stranačkim aparatčicima koji su ga frenetično podržavali kao da se izgubio i u vremenu i u prostoru.Zaneo se veliki vođa i predsednik do tih granica da je pred kraj svog „velikog govora“ izgovorio notornu budalaštinu.Da li namerno ili u zanosu da nije ni trepnuo izjavi „spasitelj“ naroda i države Srbije da u Srbiji nema mita i korupcije.
    Ovo bi se moglo podvesti pod tragikomično ili gubitak kontakta sa realnim životom i lupetanje o virtuelnom nepostojećem životu u kojem izgleda da živi „najveći“ predsednik otkad postoji ove države Srbije posle uvođenja „demokratije“.
    Veliki predsednik zaboravio je samo jednu sitnicu da je Srbija po raširenosti mita i korupcije među četriri najkorumpiranije države na svetu.Da, na svetu a ne u Evropi.Srbija je ogrezla u mitu i korupciji od vrha do dna.Gore od toga ne može.Ispred nas su samo neke Afričke države.Da li će Srbija po treći put izabrati najvećeg vlastoljupca i demagoga koga smo imali na političkoj sceni? Kako stvari stoje izgleda da hoće.
    Za svoju pogubnu politiku prikupio je podršku iz Evrope što nije ni čudno.Međutim čudno je i politički nevaspitano da mu podršku daje Milorad Dodik predsdenik Republike Srpske kome nije mesto da se meša u izborni proces u Srbiji i da se svrstava na bilo čiju stranu.Pored Dodika viđen je i Milorad Pupovac i još neki predstavnici srpskih stranaka iz susednih država što je možda i manji problem pošto oni ne vrše funkcije u svojim matičnim državama kao Dodik u Republici Srpskoj.
    Na grbaču ovog naroda ponovo će da zasednu novi-stari vlastodršci i treba da isišu još malo krvi što je ostalo ovom narodu koji to u potpunosti zaslužuje.Ne treba ga ni malo žaliti zato što on izgleda da uživa kada ga vlast iskorištava, pljačka, omalovažava i tretira kao stoku.
    Ali postoji deo tog istog naroda koji sve ovo nabrojano ne prihvata i ne želi da mu vlast sisa krv dvanaest godina, a treba da izdrži još četiri.Što je mnogo mnogo je.
    Vlastodršci izgleda da ne shvataju ili ne žele da shvate ako se previše nasisaju da im se može desiti da puknu kao prepumpani
    balon.Pitanje je vremena kada će taj balon da pukne, a kada pukne biće „spasavaj se ko se spasiti može“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *