Владимир Умељић: Српско питање на почетку XXI века

Шта би била разумна стратегија нове власти у Србији?

Запад је отимањем српске Свете земље, Косова и Метохије, достигао (тренутни) врхунац ове актуелне фазе покушаја анихилизације српског народа, фазе која је почела у деведесетим годинама 20. века распадом друге Југославије. Овај и овакав развој нема узрочне везе ни са каквим Милошевићима и свим другим српским губитницима, који су (у најмању руку као Лењинови „корисни идоти“) непорециво поспешили и додатно обешчастили српски суноврат, међутим остварење овог плана је већ неколико пута покушано у прошлом столећу и постоји довољно врло експлицитних историјских извора од стране меродавних политичких фактора на западу, из тог времена, који недвосмислено захтевају да се Србија или уништи или сведе на најмању могућу меру и стави под перманенту контролу.

Непревидива је на пр. паралела између некадашњих изјава једног кардинала Мари дел Вал односно папе Пија X. 1914.  („Штета да Србија није већ правовремено кажњена и учињена што мањом, без опасности које носи један светски рат… али Аустро-Угарска сада мора да иде до краја…“) или на пр. једног од најзначајнијих политичара Немачке и оснивача партије ФДП (из које ће произићи и нама врло добро познати немачки министри недавног и по наш народ злокобног времена Ханс Дитрих Геншер и Клаус Кинкел) из 1915. („Велика Немачка мора да има само сателитске државе у свом окружењу, Србију треба избрисати са карте Европе…“) с једне стране и порука Бертелсмановог форума 1998. ( „Србија као изолована енклава велике Европе…“) односно НАТО-скупа у Братислави 2000., о коме извештава немачки политичар Вили Вимер („Србију треба изопштити из области међународног права, искључити је из евроатлантских интеграција и изоловати…“) с друге стране.

Коме ово није довољно (а тога има још много више) и ко потом одмах почне са омиљеном бесмислицом „српске параноје“ и „светске завере“, тај нека само стави пред себе геополитичку карту Балкана, коју је диктирао Адолф Хитлер и преко ње геополитичку карту Балкана, коју већ трећу деценију диктира НАТО и нека објасни и себи и свима другима – одакле долази та све већа подударност у односу на српске државне границе?

Тих пар чињеница је неопходно сагледати не због (исто тако омиљених) бесмислица о српској „мазохистичкој заљубљености у прошлост тј. у сопствене поразе“, већ зато јер је за неизоставно учење из прошлости (која очигледно траје) безусловно потребно сагледати читав каузални ланац догађања и коначно одговарајуће реаговати:

Ову претесну капу нам све време кроје светски центри политичке моћи, којима је свеједно да ли у њихово име и за њихове интересе марширају германске царске, германске партијске или пак НАТО-армије. Срби су, захваљујући свом геополитичком положају, свом православљу (и још неким факторима) предодређени односно предвиђени за „колатералну штету“ на путу перманентног похода запада ка истоку.

То значи да нам је, додуше, суђено да се и даље носимо са извршиоцима, који су нам суседи а, у међувремену, нажалост и међу нама али и да наша стратегија преживљавања мора да дефинитивно пређе и на глобални план. Јер, по свему судећи, ми још нисмо стигли до дна и крајњи циљ је био и остао – поништавање нације и вере, ишчезавање…

Како би могао да изгледа један такав оквирни концепт под датим околностима?

Шта је то „Берлинизација српског питања?“

Предуслов за свако стратешко размишљање је, наравно, сагледавање и анализа узрока а у конкретном случају и следећа полазна тачка: Не постоје „проевропски“ и „антиевропски“ Срби (странке) већ

а) они који безусловно, по сваку цену гурају у ЕУ и који су, при овим последњим изборима успели да убеде скоро половину српских бирача да је корисно допуштати доказаним анти-Србима да нам ваде један кичмени пршљен за другим јер се пузећи на стомаку, поред осталог, очигледно најбрже стиже и до витално значајног Мек Доналдса и

б) они који европске интеграције сматрају природним и пожељним али који сматрају да у једном партнерству обе стране имају легитимно право на заштиту сопствених интереса.

Ова друга групација не сматра ЕУ никавом „светом кравом“, никаквом „једином“ алтернативом и с правом указује на то да сви који фаворизују приступ ЕУ по сваку цену, истовремено заговарају једно врло могуће претварање Србије у једну колонију (тренутно вероватна варијанта НАТО-ЕУ) односно у један резерват (тренутно вероватна варијанта НАТО- САД).

Будући да би разлози духовне, моралне и етичке природе као и разлози менталне хигијене, који говоре против овог бујања поданичког менталитета, бескрупулозног и себичног остављања на цедилу једног незанемарљивог дела српског народа и кратковидог одрицања од сопствених корена и идентитета испунили читаве библиотеке, ограничићу се при представљању овог концептуалног предлога првенствено на прагматичне (= интересне) аспекте.

1.    Следећа српска влада би требало да одмах понуди Русији преговоре о оснивању једне велике руске војне базе на југу Србије и да истовремено – на бази реципроцитета – одмах понуди САД моменталне преговоре о условима америчког закупа војне базе Бондстил на српској територији, Косово и Метохија. При томе треба пријатељски и увек изнова подсећати САД да су сви уговори, склопљени са Арбанасима неважећи и остају такви (Ex iniuria ius non oritur) и, исто тако, подсећати их да они сами од тренутка комунистичке национализације америчке имовине од стране Фидела Кастра броје камате и сматрају кубански дуг све већим (међународно право).

2.    Српска дипломатија се мора ревитализовати, лобистичке активности у светским центрима политичке моћи и медијима се морају организовати, и заступати концепт да овај развој ситуације, додуше, врло подсећа на време блоковских сукоба и хладног рата али да је стање сада буквално супротно од тадашњег – овај пут су Русија и Србија демократске земље, које бране међународно право а НАТО преузима улогу ондашњег агресивног, експанзивног и бесправног совјетског система. Исто тако, увек изнова подвлачити да Србија, наравно, ни у ком случају не жели неки нови „Берлински зид“ већ само да буде „Балкански мост“ између запада и истока.

3.    Србија мора настојати да постане што важнија транзитна земља на путу руске нафте и земног гаса ка ЕУ и неуморно подвлачити у јавности да је њен витални интерес да ЕУ не остане без извора енергије. Србија мора да инсистира на даљим преговорима са ЕУ – као целовита земља – и да и даље ради на испуњавању свих прихватљивих критеријума.

4.    Србија мора да интензивно развија економске и политичке везе са Русијом, Индијом, Кином, Јужном Америком и Африком и да, истовремено, перманентно позива ЕУ и САД да инвестирају, да им нуди правну сигурност и могућност профита а при свему овоме Србија би морала да следи руски концепт, по коме фирме и ресурси од стратешке важности могу само до максимално 49% прећи у стране руке.

5.    Србија мора да следи и пример Израела и да никад више не дозволи да један амерички амбасадор (као не тако давно у БиХ) јавно тврди да је у Европи у 20. веку било два геноцида, Холокауст и „онај у Сребреници“, а то значи изградњу једног музеја жртава геноцида, оснивање једног института за истраживање свих српских страдања и подизање једног монументалног споменика (за страдале у Јасеновцу и другде) у Београду, где би протоколарно обавезујуће почињала посета сваког страног државника Србији. Јер – само истина води ка миру (Veritas facit pacem). Узор овог пројекта је једна синтеза квалитета Јад Вашема, Музеја холокауста и Института Симон Визентал а прека потреба остварења истог (овде – актуелни прагматични разлози) пристиче из једног од одлучујућих фактора наше данашње незавидне ситуације, из изузетно успешне кампање сатанизације Срба од деведесетих година прошлог века па до данас.

6.    Следећа српска влада мора коначно да почне једну интензивну и перманентну јавну кампању просвећивања унутар земље (не само) о „светој крави“ ЕУ и о врло реалним алтернативама. Исто тако, једну кампању о виталним интересима народа и државе („бела куга“, образовање будућих интелектуалних, стручних, политичких елита, социјална уравнотеженост и сл.)

7.    Србија мора, дакле, да почне са једном смишљеном прерасподелом средстава у смислу форсирања тих виталних интереса. Ко год завапи да је Србија сиромашна земља и да је „немогуће“ финансирати једну овакву политику, тај нека размисли а) о разлици између виталних националних (државних) интереса и некритичког брзања у „виши стандард живљења“, б) о чињеници да је на пр. Италија толико презадужена и придављена перманентном инфлацијом да она (по аксиомима западних „економских експерата“) уопште не би смела да егзистира и в) да би једна консеквентна борба против организованог криминала и корупције, против латентног пљачкања српског друштва од стране тајкуна и не ретких политичара донела велике добити за Србију.

Укратко, Србија мора поново да стане на ноге и ојача, да поврати достојанство и да поново изнуди поштовање оних, који је у овом тренутку „ни у кусур не рачунају“. Тек тада – из обостраног интереса постаје реално оно, што нам српске „проевропске“ партије тако бајковито представљају – мир, благостање, перспектива. Јер (за сада – имагинарни) улаз у ЕУ „проевропских партија“ је у најбољу руку један улаз за послугу и лиферанте

Шта говори у прилог овакве врсте размишљања а шта против?

За очекивати је на првом месту реакцију „То је лудо, стране трупе пустити у земљу, тек тада смо колонија или резерват а уз то – направити од Србије потенцијално проприште једног (нуклеарног?) рата!?“

Та опасност, међутим, тешко да се може сматрати реалном (чак и ако за тренутак занемаримо чињеницу да се непозване и анти-српски оријентисане стране трупе већ налазе на српској државној територији). Прво, вишедеценијско искуство „хладног рата“ је показало сву нереалност једног глобалног сукоба и уништења читавог света (а ако један такав рат било где избије, онда су ионако сви погођени) и друго – НАТО ће (суочен са  императивима своје идеологије с једне и  изазовима – на првом месту из Азије – с друге стране) кад-тад бити приморан да тражи нагодбу са Русијом и то је један ретки позитивни аспект тренутне – за Србе незавидне – констелације снага у свету. Ми, наиме, сада имамо можда историјску шансу да се на прави начин позиционирамо за то долазеће време а за све уговоре, као што је познато – па и за те могуће са Русима. – увек је потребно двоје и само се можемо надати да ће се, уз Божију помоћ, и у Срба наћи довољно мудрих и родољубивих, храбрих и доследних глава.

Један овакав приступ обећава не само политичке већ и знатне економске користи – у Другом светском рату поражена Немачка је итекако профитирала од присуства америчких војних база на својој територији, непосредно и посредно (инвестиције у инфраструктуру и у привреду уопште) и не заборавимо један од врло есенцијалних аспеката при овоме – од тог тренутка запад више не може рачунати на опробано успешну примену силе, изнуде и уцене а, истовремено, не може себи дозволити да пред самим циљем комплетно одустане од свог вековног „пројекта“.

Прагматичари владавине капитала, у том случају, искуствено гледано прелазе на своје најубојитије и најдугорочније оружје – на капитал и инвестиције, куповине и кредитирања, стандард живљења (и степен корупције) се диже… мада се и тада морамо надати да ће се, уз Божију помоћ, у Срба наћи довољно мудрих и родољубивих, храбрих и доследних глава…

За један овакав пут је, наравно, потребна велика храброст, далековидост и истрајност. Јер краткорочно је за очекивати да се притисци, уцене и претње запада енормно повећају… а то би, иначе, био и најпоузданији показатељ исправности овог заокрета, коме би потом са огромном вероватноћом следила једна „реална политика“ и запада, по старом и увек важећем принципу: „Не чини никада уступке ономе, кога можеш победити а кога не можеш победити, учини га савезником.“

Највећа предност једног оваквог – или сличног – концепта, међутим, лежи у томе да српско питање, да ми „отписани“ остајемо и опстајемо у жижи светских збивања и – ТО ЈЕ, ВЕРОВАТНО, НАША ЈЕДИНА ШАНСА ДА КАД-ТАД ДОЂЕМО ДО СВОЈИХ ПРАВА… било у централној Србији, на Космету, Републици Српској, Крајини, Црној Гори… у Европи и свету…

Јер иначе је реално очекивати да се најкасније после неког следећег Ирака и Авганистана нико више неће заиста интересовати за Србе и „српско питање“ а НАТО-глобалисти и српски мондијалисти ће се већ постарати да нас консеквентно ослободе и последњег кичменог пршљена, да нас убеде да ће Београдски пашалук тек у ЕУ (и у НАТО?) пронаћи не само све своје дахије – како „параноидне српске присталице теорије светске завере“ тврде – већ и сву своју издату и напуштену браћу и сестре, не само све своје цркве, манастире и гробља већ и сву своју будућност, значи – ону непревазиђену радост и ону једину срећу, која настаје тек када се човек врати из (параноидног?) самоизгнанства из „реалности“ и коначно призна себи и свету да највише од свега и свих воли Великог Брата…

Извор: http://www.vidovdan.org