Почетна / Култура / Васа Павковић: Сајамски дани у Солуну

Васа Павковић: Сајамски дани у Солуну

Пише Васа Павковић

И тако десило се  –  први у саставу српске књижевне делегације путујем на Сајам књига у Солуну. Леп  наговештај шездесетог рођендана, који ће се збити за пола године. Мада, руку на срце био сам и у каталогу Лајпцишког сајма, али ме је болест спречила да с 59 доживим и то искуство…
Србија је почасни гост на Деветом сајму књига у граду који Грци, и не само они, зову Тесалоники.
Делегација је импозантна – у њој су Вида Огњеновић и Душко Ковачевић, као и Горан Милашиновић, али доминирају представници моје књижевне генерације – Јелена Ленголд, Великић, Бајац, Басара, као и нешто млађи Горан Петровић, Зоран Пешић Сигма и свакако најмлађи Боривоје Адашевић. С нама је и списатељица за децу и младе Јасминка Петровић.  Сви они су дошли да би промовисали  књиге објављене на грчком, од оних које су објављене пре седам-осам година до врло нових издања. С нама ће цело време бити и песник Момчило Радић, он живи у Грчкој и пише на грчком, па онда своје песме преводи на српски. О свима би требало да говоримо Александар  Јерков и ја, а с групом је допутовала и Тања Крагујевић као учесник Фестивала Балканске поезије, пратеће манифестације Сајма.
И да не заборавим – први се на том месту појавио Емир Кустурица да би промовисао своју прву књигу. Кажу да је долетео својим авионом, а и одлетео је њим, пре него што га је било ко од нас видео…
После је уследило свечано отварање, у четвртак, 24. маја, баш кад смо допутовали у град који је посматран из авиона бељи и светлији од нашег  белог града.

[restrictedarea]

Отварање
Отварање је почело у 20 часова. Говорило је шест грчких говорника, подуго, како је у овој земљи обичај. Последњи је дошао на ред актуелни српски министар културе (и осталих информација) Предраг Марковић. Пошто је „запретио“ Грцима да ће говорити отприлике колико и сви они, што њих није узбудило, али све нас, српске писце јесте, гледајући дискретно на сат, причао је 31 минут. О потреби и могућностима сарадње. Тако је почео солунски Сајам књига.
Ово је јединствена сајамска манифестација  у Грчкој. Атина је вршила притисак да се Сајам књига пресели у њу, али су Солуњани за сада одолели. Цео је смештен у две хале, врло прегледно организован, лепо посећен… Грчке књиге су уопште узев лепше од наших, а њихови читаоци вероватно оданији литератури. Приметно је како на Сајам, чија је посета пет-шест пута мање од оне у Београду, родитељи доводе и врло мало децу, некад и по троје-четворо, трудећи се да их привуку  књигама. Невероватан је и број издања за најмлађе. И још: Сајам је интернационалан. Запазио  сам  штандове Румуна, Словака, Хрвата,Француза, а најближи нашем штанду био је Републике Српске.

Концепција
Српска презентација је била у самом центру важније хале, прегледно и модерно изложена. Њен централни сегмент је визуелно атрактивна поставка која се бави феноменом Андрића као дипломате и писца,   ауторке Татјане Корићанац, а сем ње су ту и изложба грчких превода српске белетристике, изложба наших нових књига и изложба наше дечје и тзв. црквене књиге. Програм на српском штанду почињао је сваког дана у 10 преподне и трајао до 20 сати увече. Посета је била врло добра, разговори с грчким читаоцима, писцима и издавачима чести и присни. Једноставно: у Грчкој  нас  цене и воле. И то осећате све време.
И веома важно:  улаз на Сајам књига у Солуну је апсолутно бесплатан. Држава га дотира. (Присталице либералног капитализма би рекли да због таквог става Грчка и јесте у кризи, а они који мисле као ја рекли би да би и улаз на Београдски сајам морао да буде бесплатан, и то већ од ове јесени).

Радови на путу
Пошто је Сајам, сем дана за отварање, трајао још три дана, од петка до недеље, претпостављате колико је било програма на нашем штанду. Да би се све то организовало и омогућило трудили су се два човека из Министарства: Младен Весковић и Мирко Прља, а десна рука су им били преводиоци: Гага Росић, Мина Радуловић и Наташа Мијатовић, а прискакао је и Мома Радић. Интересантно је да су у скоро сваком програму учествовали и наши грчки пријатељи, песници и критичари. Међу њима и велики песник Тито Патрикије, који је  опсежно и понесено  говорио о „Прељубницима“ Виде Огњеновић.
Пошто је немогуће поменути све приредбе на српском штанду, додајем да се говорило о Андрићу, Павићу, Кишу, Ивану Гађанском, о српској литератури после Другог светског рата, али и о Горану Петровићу, Јелени Ленголд и Боривоју Адашевићу, о сјајној књизи класичних српских народних бајки коју је сачинио и превео на грчки Момчило Радић, и нетом преведеном „Карантину“  Раше Ливаде итд. Представљене су и на грчки раније преведене књиге Басаре, Бајца, Великића, Милашиновића… Говорило се и о чувеној, на седам језика  објављеној антологији балканске поезије „Хемус“, чији је заснивач био недавно преминули Димитрије Папуцакис… Представљена су и нова издања списатељица које се нису појавиле у Грчкој – Биљане Србљановић и Љиљане Хабјановић Ђуровић. Највише посетилаца је дошло на сусрет са Видом Огњеновић и Душком Ковачевићем.
Грчке пријатеље су од српских издања превасходно занимали савремена поезија и проза, капитална издања из области културе и цркве, дечје књиге, књиге  „Службеног  гласника“ која су стварала два аутора, као и српски стрипови.

Солунске улице
Солун је изванредно интересантан и леп светли град. Једна до друге налазе се нове вишеспратнице и вековима стара здања Ротонде или Цркве Свете Софије.  По музејима античке и византијске културе чува се и показује фантастично археолошко благо ове цивилизације, која је у једном моменту учинила Солун престоницом света. Дуж авенија пружају се алеје липа, цео град је левантински динамичан и дању и ноћу, и мирише на бугенвилије и орлове канџе. Ако баците поглед према многобројним кафићима, кафетеријама, клубовима, видећете лепе, младе добро обучене људе, насмејане и веселе. Но кад скренете у бочне улице, запазићете дубоке знакове кризе: скоро свака друга радња је затворена. Ланац и катанац, висе на стотинама и хиљадама локала.  У свакодневним полемичким сучељавањима на  телевизији дванаестак главних грчких партија бори се да придобије гласаче у скорашњим поновљеним изборима – али упркос томе нисам видео ниједан плакат, а камоли „билборде“ политичара или политичких партија. Кад погледате младе по кафићима, чини се да сте у друштву изобиља, али кад вам поглед падне на шест-седам затворених радњи у низу, с прашњавим излозима и натписима да се роба даје са 85 одсто попуста, осетите  претећи хук (могуће) катаклизме. Све то коментаришу многобројни графити, којих има колико и у нашем главном граду.

Лични поглед
За два дана говорио сам шест пута о шест различитих тема. Било је мало времена да дубље осетим живи, улични дух Солуна и у себи претпоставим шта ће се догодити са овом старом, сјајном, пријатељском земљом, на коју увек можемо, и додао бих морамо, мислити као на свог поузданог пријатеља. Последњег дана Сајма, у недељу предвече,  27. маја, открио сам занимљиву  изложбу  инсеката (у ствари: водоземаца, змија, камелеона и лептира). У једној од мањих хала солунског Сајма начињена је тропска соба, у коју су при регулисаној влажности и температури кишних  шума насељени чувени, крупни тропски лептири. Десетине неонски плавих морфоа, по многима најлепших лептира света, летело је кроз халу као у неком сну, док сам стајао задивљен, ту и тамо блицнувши  својим „никоном“.  Забрањено  је сликати уз употребу блица, а грчки чувар изложбе је, да ме не би ометао и узнемиравао, напустио салу тропских лептирова и изгубио се на пола сата, да би ми омогућио што већи ужитак. И тако сам стајао сасвим сам, у центру Солуна, на Сајму, у тропима, међу крупним лептирима,  с уверењем да се неке лепе ствари не десе никад, а друге само једном.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *