„Тврђава театар“ у Смедереву: И даље без драмских „слика“ наше прошлости

Пише  Рашко В. Јовановић

Деспот Ђурађ Бранковић ни после три године никако да освоји фестивалску позорницу и уђе у своју Тврђаву – то је прво ограничење које би требало превазићи у стварању програма

 

После објављивања програма овогодишњег, четвртог по реду Међународног позоришног  фестивала „Тврђава театар“ у Смедереву, који ће се одржати, како је обнародовано у пледоајеу, под насловом „Пантеатрикум или бекство од ограничавања“, јасно је да се у основи досад вођене и остварене програмске политике ове манифестације ништа не мења. Наиме, на сцени монументалне смедеревске Тврђаве овога лета приказаће се репертоар веома широкога спектра, који ће обухватити, када је реч о главном програму, десетак представа по текстовима готово свих драмских жанрова, који, наравно, обрађују разноврсне теме и проблеме, и потичу од аутора из разних делова света и различитих епоха.

„РЕЦИКЛАЖА“ РАНИЈИХ СМОТРИ

[restrictedarea]

Довољно је навести да ће се у Смедереву летос приказати две  представе премијерно игране прошле године на фестивалу „Град-театар Будва“: прва, београдског Народног позоришта – „Кањош Мацедоновић“ Виде Огњеновић у режији ауторке и, друга, Југословенског драмског позоришта – Чеховљев „Вишњик“ у режији Дејана Мијача, затим текст Кокана Младеновића „Збогом СФРЈ“ изведен почетком ове сезоне у режији аутора на сцени „Атељеа 212“ и предвиђен да се прикаже на фестивалу „Муцијеви дани“, који се овог месеца приређује трећи пут у истом позоришту, као и да ће се репризирати прошлогодишња продукција фестивала „Тврђаве театра“ – драма Јуна Фосеа „Ја сам ветар“ у режији Стевана Бодроже, па да се види како је скоро половина програма „Тврђаве театра“ у суштини реприза представа извођених на другим фестивалима. Све сами фестивалски одјеци, којима се, ваљда, жели одбранити ниво селекције.
Како се види, у Смедереву се одустало  –  да ли само због економске кризе, којој само наши политичари назиру крај? – од властите продукције, и то управо када смо се понадали да ће се после прошлогодишње премијере дуодраме Јуна Фосеа „Ја сам ветар“ приступити реализацији замашнијег сценског  пројекта који би се потпуно уклапао у амбијент монументалне смедеревске Тврђаве и који би, напокон, после три године, довео у овај прелепи простор, после португалског краља, краљевића Данске и толиких других, ако не деспота Ђурђа онда бар неку личност из српске историје.
Наравно, када инсистирамо на фестивалској продукцији имамо у виду потребу да Међународни фестивал „Тврђава театар“ у Смедереву стекне своју амблематску представу по којој ће његов репертоар бити препознатљив и која би посебно била привлачна гледаоцима не само из Смедерева и околине, већ из читаве земље и региона. Познато је да многи фестивали у свету негују и изводе такве представе. Не морамо ићи далеко: довољно је подсетити се Дубровачкога фестивала и извођења Шекспировог „Хамлета“ на тврђави Ловрјенац или пак приказивања Вердијеве „Аиде“ на сплитском Перистилу. Када је реч о „Тврђави-театру“,  за такав сценски подухват свакако би највише одговарао неки драмски текст који обрађује тему из српске историје, посебно дела који се односи на Смедерево и време деспотовине, што ће рећи владавине челника последње династије средњовековне Србије, нарочито деспота Стефана Лазаревића, који је, будући да са својом супругом Јеленом није имао децу, нити ближих рођака, за наследника одредио свог сестрића Ђурађа. Он је после Стефанове смрти, 1427. године, морао предати Београд краљу Жигмунду и зато је почео да зида нову престоницу  Смедерево. Градњом је управљао Тома Кантакузин, Ђурађев шурак, рођени брат његове друге жене Јерине (Ирине) и већ 1430. године престоница је довршена. Али, када је 1439. године турски султан Мурат II кренуо на Србију, деспот Ђурађ је морао прећи у Угарску, а Смедерево су остали да бране његов син Гргур и Тома Кантакузин. После тромесечних жестоких сукоба Турци су освојили српску престоницу. У међувремену, Ђурађ је прешао у Дубровник, а његове синове Гргура и Стефана Турци су заробили и ослепели. После турске инвазије 1441. године Ђурађу је остала само Зета. Већ смо указали („Печат“ бр. 78, 28. август 2009) да за извођење на просторима смедеревске Тврђаве долазе у обзир два драмска дела: једно из наше књижевне баштине – драма у стиховима Јанићија Дробњака „Потоњи деспот“, док је друго написао Словак Карло Оберњик, чији је текст превео и прерадио Јован Ђорђевић. Управо извођењем тог дела почело је 1868. године редовну делатност Народно позориште у Београду. Нема сумње да би један од та два текста заслуживао да се изведе у оквиру програма фестивала „Тврђава театра“ и да би, можда, могао бити дуже на репертоару, па чак и постати амблематска представа.

БОЉЕ ИКАКО…
Свакако да би могао доћи у обзир и текст неког савременог драмског аутора. Подсетићемо да су у оквиру програма првог „Тврђава-театра“ смедеревски аматери приказали драму „Град“ Марине Миливојевић-Мађарев, која би, под претпоставком да је ауторка прошири и доради, у извођењу најбољих професионалаца могла учинити да фестивал добије представу која се тематски стапа са амбијентом.
Истини за вољу ове године деспот Ђурађ крочио је на своју тврђаву, али не и на фестивалски програм, већ на недавно одржану конференцију за новинаре на којој је објављен тај програм. Присутни новинари, поред програма и текста пледоајеа Виде Огњеновић, у знак пажње добили су и једну фигуру деспота Ђурађа у виду сувенир-статуете. Засад се тако деспот Ђурађ обрео у своме граду. Боље икако него никако! Упркос свему, надамо се да ће га наредне године ипак отелотворити неки глумац!
У главном програму, који је и ове године саставила Бранислава Лијешевић, поред представа што смо их већ навели фигурирају још две: из Београда, Установе културе „Вук Караџић“ – „Бунар“ Радмиле Смиљанић у режији Егона Савина, и Народног позоришта – „Стаклена менажерија“ Тенесија Вилијамса у режији Радослава Миленковића, која ће закључити фестивал и стога је ван конкуренције. На фестивалу у конкуренцији учествује и Књажевско-српски театар из Крагујевца са представом „Ноћ у кафани Титаник“, за коју је по мотивима приче Ива Андрића текст написао и режирао Небојша Брадић. Гледаћемо и „Браћу Карамазове“ Фјодора Достојевског у драматизацији коју је начинио Дијего де Бреа, који је представу и режирао. Такође, у главни фестивалски програм сврстана је и представа Градског позоришта из Подгорице, које ће приказати дело непознатога которскога аутора „Лукреција илити ждеро“ у режији Јагоша Марковића. На конференцији за новинаре, на којој је уз кратко образложење селекторке Браниславе Лијешевић објављен програм, није саопштен састав жирија који ће пратити фестивал и одлучити о наградама. Једноставно је речено да ће се о томе одлучити „када из Данске дође Вида Огњеновић“.
Остаје да се види колико и како ће се читав одабрани репертоар уклопити у амбијент смедеревске Тврђаве, заправо хоће ли се овако замишљени „Пантеатрикум“ и остварити, односно хоће ли се успети у бекству од ограничења. Најпре тематског, које се, ако изузмемо овогодишњу појаву „Кањоша Мацедоновића“ према темама из српске историје и даље спроводи. Потом и ограничења што га неминовно намеће уклапање овако одабраног репертоара, иако нам изгледа немогућним чак и ако се примењује Бруков став да при раду на представи сва ограничења, и с ове и с оне стране завесе, ваља претворити у уметнички изазов, што је као радно полазиште истакла у свом пледоајеу фестивала Вида Огњеновић, spiritus  movens манифестације.

СПОРНИ КАЛЕНДАР
Очекивали смо нешто богатији пратећи програм „Тврђаве-театра“ који би се могао проширити не повећавањем броја представа, него отварањем уметничких радионица и приређивањем сусрета са уметницима. На великим фестивалима уприличују се сусрети са глумцима, редитељима, сценографима, костимографима, драмским писцима, театролозима и критичарима. Као што је познато, сваке године се на фестивалу додељују награде и са некима од награђених ваљало би приредити сусрете пред заинтересованом публиком. Такође, не би било сувишно ни приредити једно или два представљања позоришних књига, часописа и других публикација.
Ове године догађа се још једна значајна промена. Реч је о промени термина – уместо у августу, Међународни амбијентални позоришни фестивал „Тврђава театар“ приређује се од 11. до 20. јула. Промена се спроводи, како је новинарима речено, зато што је у јулу месецу знатно лакше добити представе, јер чланови  већине позоришта августа месеца користи годишње одморе. То се објашњење може прихватити само донекле, зато што је могућно тврдити и супротно, односно да је можда лакше добити чланове позоришта пред крај њихових одмора у августу.

[/restrictedarea]