Почетна / Регион / Тољага звана Сребреница

Тољага звана Сребреница

Специјално за „Печат“ превео: Никола Н. Живковић

„Печат“ објављује превод текста који је у немачком месечнику „Cuerst“ из Хамбурга, априла 2012, под овим насловом објавио аутор Карстен Фром

Објављујемо превод текста који је у немачком месечнику „Cuerst“ из Хамбурга, априла 2012, под овим насловом и поднасловом објавио Карстен Фром. Овај  аналитички прилог аутора допуњен је и разговорима (објављујемо фрагменте) са нашим стручњацима – др Љубишом Симићем, лекаром који је  у тиму одбране Ратка Младића, као и адвокатом Стефаном Каргановићем из невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“. Објективност овог новинарског приступа  теми чије је и само промишљање – табу не само на западу, већ, нажалост, и у јавном и медијском дискурсу Србије, речито оцењује Карстенова тврдња: „Уместо да се без остатака настоји да се објективно испита шта се заиста догодило у Сребреници, Запад чини све да спречи сваки озбиљан и објективан разговор о тој теми, јер наводно ‘све је већ речено’“.

 

Сребреница је данас присутна на сваком кораку, свуда. Има је у Либији (Бенгази, Мисрата), али и у Сирији (Хомс). Одавно је име малог босанског места постало симбол. У њему је, у јулу године1995, према пресуди Суда УН у Хагу убијено око осам хиљада босанских муслимана старих између 12 и 77 година. Овако, рецимо, говори у једном интервјуу за немачки недељник „Цајт“ (Zeit) и шведски дипломата, будући заменик Генералног секретара УН Јан Елиасон (Jan Eliasson). Говорећи, наиме, о либијском грађанском рату, он тврди да је достигао „сребренички моменат“, па, према томе, нужно је да Запад војно интервенише. Недељник „Цајт“ такође пише о борбама између сиријских владиних трупа и наоружаних побуњеника у Хомсу: „Јуче Сребреница, данас Хомс. Свет не сме више мирно да посматра, како се један народ масакрира“.
Озлоглашено упоређивање са Сребреницом данас значи следеће: Запад мора да војно интервенише, јер је на своја леђа натоварио тежак терет кривице, пошто је морао да уради 1995. године, а пропустио је да уради. Сребреница стоји у службеној верзији као „најтежи ратни злочин почињен после Другог светског рата“. Са „сребреничком тољагом“ постиже се ово: противницима војне интервенције Запада за свега неколико секунди прилепи се етикета да су симпатизери ратних злочинаца и тиме се ућуткају и „смекшају“. При томе не постоје докази да је Гадафи починио масакр у Бенгазију или Асад у Хомсу.

[restrictedarea]

„Историјски пројекат Сребреница („Srebrenica Historical Project“) иде и корак даље. На основу мишљења ове српске невладине организације злочин чак није ни почињен у самој Сребреници. Тиме је ова невладина организацијa дотакла један историјско-политички табу, који се зове „случај Сребреница“. Ово се свакако односи на етаблиране, најутицајније „мејнстрим“ медије Запада и њихове политике. По њиховом општем уверењу ту нема шта више да се истражује, јер је све објашњено. Почетком априла у Београд ме је позвао водитељ те невладине организације Стефан Каргановић, како бих и ја што је могуће снажније уздрмао овај табу. Каргановић такође важи као човек који „негира Сребреницу“. При томе овај вешти јурист, који поседује америчко држављанство, одбија било какву помисао да је таква оптужба против њега ваљана. Јер „негирати“ човек може „само чињенице“.
Многи Срби у „случају Сребреница“ виде само још једну од низа антисрпских кампања, где се пре свега настоји да се Србима натовари на леђа нека врста колективне кривице („eine Art Kollektivschuld“). Против оваквих оптужби Каргановић је „на фронт“ послао тим стручњака: адвоката Миодрага Стојановића, који између осталог у Хагу предводи одбрану  Ратка Младића; лекара др Љубишу Симића, који се такође налази у тиму одбране Ратка Младића; српског новинара и писца Николу Живковића, који пише за немачке, српске и руске новине; српски књижевни научник др Мило Ломпар, професор Београдског универзитета; српски новинар Александар Павић, те међународно признати, објективни новинар Мануел Оксенрајтер (Manuel Ochsenreiter), главни уредник месечника „Цуерст“. Овај последњи је највише говорио о „сребреничкој тољаги“ која је употребљена против Гадафија, а сада се инструментализује против сиријске владе. Са њим се покушава да се направи „штимунг“, дакле атмосфера која би омогућила војну интервенцију Запада против Асада.
Каргановић је убеђен да је последњи суд  о Сребреници још далеко од тога да буде донесен. Он, наиме, има озбиљне сумње када је у питању службена верзија такозваног масакра у Сребреници, како га проповеда Запад. Холандски војници који су у јулу 1995. године били у мисији УН у Сребреници, дали су касније у протокол да нису видели никакав масакр или геноцид. Напротив, Холанђани тврде да су се Срби понашали „војнички коректно“. Неки исламски извори и политичари Запада чак су изразили сумњу да су војници УН имали симпатије за Србе, те да су зато имали интересе да сакрију наводни геноцид.
Тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг (Rudolf Scharping) изјавио је: „У Сребреници су трупе УН морале да мирно посматрају, како су Срби убили 30. 000 људи“. На основу службених података Међународног Црвеног крста од краја 1999. године тврди се да је 7.333 становника Сребренице нестало. Да ли су нестали заиста и убијени у Сребреници? Миливоје Иванишевић је установио да је са тог списка већ пет стотина њих умрло пре него што су Срби освојили Сребреницу. Осталих 3.010 са листе несталих појавили су се на изборној листи за годину 1997, која је организовала Европа, односно ОЕБС.
Оптужба за геноцид такође се ослања на ДНК анализе (DNS-Analysen). У њој се тврди да је преко шест хиљада наводно масакрираних већ идентификовано. Каргановић, међутим, има знатне сумње у озбиљност оваквих ДНК тестова. „ИЦМП“- Комитет основан је од стране Била Клинтона, који код Срба не ужива никакво поверење. Седиште Комитета налази се у претежно муслиманском граду Тузли.
Такође се не поклапају стварни узроци смрти, јер, према Каргановићу, прострелне ране задобијене у борбама не могу бити идентичне са стрељањем. А управо су тако радили и у Комитету из Тузле. Сем тога, нико не говори о српским жртвама. Многа српска села у околини Сребреници су спаљена управо од стране муслимана из Сребренице. И нико од босанских муслимана није одговарао за те злочине. И нико од одговорних политичара Запада не говори о страдањима тих Срба. Све то још више код Срба појачава утисак, да је реч о смишљеној и добро организованој антисрпској кампањи.
Уместо да се без остатака настоји да се објективно испита шта се заиста догодило у Сребреници, Запад чини све да спречи сваки озбиљан и објективан разговор о тој теми, јер наводно „све је већ речено“. Каргановић неуморно понавља: „Нама није стало да нападамо босанске муслимане, већ изнад свега да дођемо до истине“. Каргановић је свестан да му још увек предстоји велика борба и то поред свих убедљивих аргумената које поседује. Зашто? Зато што је дебата у вези Сребренице од самог почетка напустила поље објективних чињеница, те је кренула једностраним, субјективним путем лепљења етикета. Тако је цео случај инструментализован, са очевидном намером да би се Срби „бацили на колена“. Словом, Запад уместо аргумената проповеда морал и кривицу. И Каргановићу Запад настоји да прилепи етикету „неморалног, одвратног типа“, који би сада да „пребројава лешеве“.
Пре две године група немачких уметника је пред Брандебуршком капијом у центру Берлина, уз велику медијску кампању, поставила „Споменик стида“. Ово „уметничко“ дело требало би наводно да илуструје пропуст УН, јер нису спречили „геноцид  над муслиманима“.
Шта човек којем је стало до истине може да уради против оваквих „високоморалних гестова“, иза којих стоји најмоћнија држава света? Српска страна, очевидно, нема лоби ни у Вашингтону, а ни у Бриселу. Никола Живковић, који три деценије живи у Берлину, веома добро познаје ову дилему: „У дебати око Сребренице Запад употребљава не аргументе, већ осећања, а тиме је нашим стручњацима већ на самом старту онемогућено да објективно истраже тај случај“.  Он очевидно искрено и поштено жели да се започне права дебата аргумената, а не оптужби и дисквалификација: „Наравно да је убиство и једног човека злочин, па наравно и босанског муслимана. Но док постоји табу да се истражи истина, и то пре свега она која говори о страдању Срба док Запад не проговори и о српским мајкама завијеним у црно, које су такође изгубиле своје синове, до тада неће бити искреног и дугорочног помирења, и то не само у Босни, већ и на целокупном простору бивше Југославије“, казао је на крају Никола Живковић.

__________

Стефан Каргановић

„Наш ум је отворен“

Господине Каргановићу, немачки „мејнстрим“ медији тврде да само „радикални ултранационалисти, исламофобни расисти и порицатељи геноцида“ сумњају у званичну верзију такозваног сребреничког масакра који су „Срби“ учинили над „Босанцима“. Којој од ове три категорије Ви припадате?
Ми не припадамо ниједној од њих и чињеница да су наши противници присиљени да прибегавају стереотиповима када говоре о нама, најбољи је доказ њихове интелектуалне немоћи. Сребреница је правно питање и у његовом средишту требало би да буде криминалистичка истрага да би се утврдило шта се тамо догодило. У том процесу нема потребе, и нема места, за идеологију или политику. Ја сам Американац, тако да је смешно да ми се приписује „српски национализам“. Разлог за наш округли сто у Београду била је монографија „Масакр у Сребреници: политика, контекст, докази“. То дело је приредио професор Едвард Херман, а његови коаутори су сви Британци и Американци. Неки од њих су Јевреји. Да ли су они „радикални српски националисти“? Ја у то сумњам.
Што се тиче „Исламофобије“, нас не занимају теолошка питања и она су у сваком случају потпуно ирелевантна за оно што се догодило у Сребреници. Ми високо ценимо исламску веру и цивилизацију. Наоружане банде које су палиле српска села око Сребренице, и које су брутално побиле на стотине њихових житеља, и затим око 10.000 преживелих Срба прогнале са њихових огњишта, нису муслимански верници. Они су убице које дискредитују муслиманску веру.
Најзад, ако ми нисмо интелектуално убеђени да се у Сребреници догодио „геноцид“, наша је морална дужност да то кажемо. Али наш ум је отворен. Када заговарачи тезе о геноциду докажу своје тврдње, неће нам бити проблем да се сложимо са њима.

__________

Љубиша Симић

Форензичка слика оспорава званичну верзију

Господине докторе Симићу, ви сте били стручни сарадник у тимовима одбране „српских ратних злочинаца“ у Хагу. Тужилаштво Хашког трибунала тврди да је „8000 босанских мушкараца и дечака било систематски убијено од стране Срба“ и да ДНК анализа то може да докаже. Ви сте прегледали све форензичке извештаје који се односе на Сребреницу. Какви су ваши закључци?
Пре свега, ДНК анализом се не може доказати ко је био убијен у борби, а ко је био стрељан. ДНК само може да помогне при састављању посмртних остатака у некој масовној гробници или између две различите масовне гробнице. Поред тога, ДНК анализа не може да утврди време и место смрти, и свакако не узрок смрти, што представља најважније питање за решавање сребреничке загонетке.
Једино што може да помогне да се на та питања одговори јесу аутопсијски извештаји, који морају бити урађени за сваки сет људских посмртних остатака пронађених у некој масовној гробници. Понекад у аутопсијском извештају говори се о само неколико костију, у другим случајевима о целом и делимичном телу. Када сам проанализирао сваки аутопсијски извештај који су саставили стручњаци Тужилаштва Хашког трибунала у периоду од шест година (1996-2002), у оквиру њихове истраге вођене на лицу места над свим масовним гробницама везаним за Сребреницу, могу да изведем неколико закључака. Прво, укупан број тела која су ексхумирали износи 1.923. Друго, на 442 тела пронађени су повези и лигатуре, што указује да су та лица вероватно била стрељана. Треће, 505 тела имала су вишеструке повреде у горњим и доњим деловима тела од метака. Тешко је тврдити да ли су те особе биле стрељане или су погинули у борби. Додатних 527 особа имали су повреде од граната, мина, Праге (противтенковски топ од 30 мм) или других артиљеријских оружја. То поуздано указује на смрт током борбених дејстава. За преостала тела узрок смрти није могао бити утврђен. Према томе, да закључимо, форензичка слика је врло сложена и не одговара ономе што би очекивали, да је теза да су сви ти људи били стрељани истинита.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Svaka cast „Pecatu“.Skoro svi mediji u Srbiji i dalje ponavljaju, kao papagaji,lazi o Srebrenici.Nema „nezavisnih novinara“pored „zavisnih urednika“.Kako ovaj narod Srbije prihvata tolike lazi i da ga nije briga Sto ce i praunuci da ispastaju zbog toga.




    0



    0
  2. Na sight-u SRPSKA ANALITIKA, skinite knjigu Edvarda Hermana „Masakr u Srebrenici“. Gosp. Herman je bio zamenik vojnih snaga UN-a u Bosni. Koautori su isto tako učestvovali u događajima. Knjiga obuhvata srebrenički mit sa svih strana. Temelji se na dokazima i izveštajima generala, koji nikada nisu bili objavljeni. Demaskira farsu haškog tribunala i „političku korektnost“ celog rata i događaja koji su sledili.
    Podelite knjigu sa prijateljima i poznanicima.

    O trgovini srpskim organima na Kosovu, potražite Đeletovićevu knjigu “ Srpsko srce Johanovo“.




    0



    0
  3. Zali Boze Srba pokopanih tamo…




    0



    0
  4. Стварно су досадили и Богу и народу с тим јадиковањем о Сребреници!Све док у Београду не буде на власти нека од патриотских странака,ово ће нам се дешавати.Ми чекамо слободне медије да објаве праву истину о рату на подручју бивше СФРЈ а власт нам сервира некакву,Боже ме опрости,бљувотине о српској историји и бајке о „патриоти“ Зорану Ђинђићу и његовим наводним убицама а све у режији загребачког режисера!?Па и Хитлер да устане из гроба,ова власт би га у Београду дочекала боље него Светог Саву!!!Нека нам је драги Бог на помоћи!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!