Тадић vs интелигенција: Заглављени у старом филму

Пише Љиљана Богдановић

Иако је у тренутку личне драме српски екс-председник за пораз окривио и интелектуалце, наводно недорасле „разумевању“ политике, а потом дорћолски резолутно поручио – „видимо се у новом филму“, актуелне прилике показују да  стварно другачијег „филма“ засад неће бити: бившем председнику припремљени су нова-стара шминка, костим и декор, док оклеветана интелигенција остаје у виђеној подели улога и уиграном познатом сценарију

 

По мишљењу Дубравке Стојановић, патриотска интелигенција је не само утицајна и болесна, већ „дворска“ и „лажна“, док је интелигенција којој она припада – критичка, успешна и у сваком погледу несумњива. Тадић је изгубио не зато што је та мањинска, реформистичка интелигенција напустила њега, него што је он напустио њу, очекујући помоћ од људи са „Коштуничиног списка“

Од тренутка када је у драматичној атмосфери изборне ноћи бивши председник Србије, „искрен“ како је нагласио, наследнику на овој високој функцији пожелео „виши ниво разумевања интелектуалне јавности“, у домаћој штампи, на сајтовима и порталима, траје неформални конкурс на тему: препознајмо оптужене, именујмо екипу интелектуалних паметњаковића која производи штету у сфери не само једне, дакле Тадићеве политике, већ политике уопште. Конкурс траје, а писани прилози и референце кандидата, самопроглашених или тек прозиваних, односно – потказиваних (неподобних) интелектуалаца који су екс-председника довели до очајања, индикативни су за трауматично стање српског друштва. Наравно, и за разумевање подела у корпусу националне интелигенције оштро разграничене пре свега по линији разумевања садржаја и модуса заштите и чувања националних интереса.

НЕУСПЕШАН ТРАНСФЕР КРИВИЦЕ

Нимало галантном проценом да су интелектуалци који су му нанели штету групација не баш виспрена, будући да „често нису разумели шта се дешава“, екс-председник Србије интелигенцији у лице бацио је рукавицу. Узвраћено му је оштрим одговорима једних, ћутањем и игнорисањем других, а нагађања на кога је у овом, испоставило се двосмисленом коментару заиста циљао трају и даље. Најгласнији, и у мејнстрим медијима најприсутнији, управо су они који су се „препознали“, а на које је у стратешким правцима своје политике бивши председник до скоро могао чврсто да се ослони. Ови, сада критички настројени подвижници, окренули су ћурак недавно, понекад више иступајући каприциозно него аргументовано. Вероватно и због тога, најистакнутији међу њима постају нови јунаци ироничних осврта и пародија, па је на специјализованом порталу „Њуз.нет“, под насловом „Београдски интелектуалци почели да праве Тадића од блата“, кренуо дефиле лица „умрљаног блатом“: Србијанка Турајлић, Весна Пешић, „екипа окупљена око ‘Пешчаника’“, Петар Луковић… „Тачно је да смо месецима уназад позивали људе да не изађу на изборе, али нисмо баш очекивали да победи Томислав Николић“, гласи покајничка реченица заједнички именитељ, који је побројаним „вајарима“ приписао подругљиви аутор хумореске. Управо њима намењена је и опаска Тадићеве до последњег даха узданице Драгољуба Мићуновића, доајена ДС-а. Издвојен као политичар и идеолог који наводно „само што не каже да би требало променити народ који ништа не разуме“, на сајту Радија „Слободна Европа“ Мићуновић бива цитиран: „Сви ти силни мудраци сносе део одговорности за изборни резултат“. У име „силних мудраца“ (у освртима расутим по блогосфери њима се најчешће придружују и имена Срђе Поповића и Дејана Илића) Мићуновићу, као и из истих разлога разгневљеном Ненаду Чанку, одговорила је Весна Пешић: „Уместо да виде шта су урадили за ове четири године и да се упитају зашто да спасу једног медиокритета, да спасу пошто-пото свог диктатора, они неће да признају пораз који су доживели! Ко је, јесам ли ја судску реформу срушила?! Па, ни Милошевић се није бунио – појавио се на телевизији и рекао – у реду, ево, повлачим се“, изјавила је Пешићева за програм РСЕ.
Такозвани трансфер кривице код прозваних интелектуалаца није дакле прошао, али део петооктобарске интелектуалне елите, попут људи оболелих од синдрома нечисте савести и осећања кривице, све гласније говори, намеран изгледа да се, бар у овом тренутку, одмакне од властодржачке и властољубиве (колико и среброљубиве) политичке касте.
Колико је то одмицање заиста могуће? Неочекивано, више дорћолски опуштено него државнички промишљено, Тадић је, истовремено са прекором интелектуалцима, изрекао сада већ „славну“ реченицу: „Видимо се у другом филму“. Српски „вајни интелектуалци“ (како су крштени од овдашњих политичара, пословично испуњених ако не антипатијом, онда свакако равнодушношћу према овом друштвеном слоју) сада радо објашњавају у чему Тадић греши, али проблематизују и праву адресу на коју су његове речи наводно упућене. Контроверзе се нижу, а упирања прстом добијају неочекиван смер. У фокусу распричане и петооктобарским променама дизајниране елите нашла се, ко би други и по ко зна који пут – патриотска интелигенција! Један од полемичких осврта, који је освануо на „Пешчанику“, а потом преношењем и прештампавањем добио статус заставе која лепрша и одређује манифестно одговор Тадићу од стране петооктобарске духовне елите, потписала је историчарка Дубравка Стојановић.

А СТРЕЛИЦА ПОКАЗУЈЕ  У СМЕРУ…
Не доводећи у сумњу биће српске критичке интелигенције, које према поставкама овог текста може бити само онај део националне памети којем Дубравка Стојановић сама припада и у чије име говори, ауторка закључује да је власт пала јер  је „ критичка интелигенција остварила свој задатак: артикулисала је оно што је било у политичком ваздуху“. Али то није све. Не би требало мешати бабе и жабе, не смеју се одликовања качити на погрешне ревере, па Стојановићева уноси више светлости у тешким сенкама премрежен простор јавног живота.
„Ако анализирамо оно што се, по аутоматизму и погрешно, зове српском интелигенцијом, неминовно ћемо закључити да њена упадљива већина, и то баш моћна и малигна, никада и није била на Тадићевој страни. Она се сама прозвала и потписала на онај више него користан списак интелектуалаца који су сад подржали Војислава Коштуницу, а претходно све неподопштине и наопакости од средине осамдесетих. Према томе, та лажна, дворска интелигенција никада није ни подржавала Тадића, па га према томе није ни могла оставити“, закључује творац писанија „Тадић и интелигенција“.
Дакле, патриотска интелигенција не да је само утицајна и болесна,  већ „дворска“ и „лажна“, док је интелигенција којој сама ауторка припада – критичка, успешна и у сваком погледу несумњива. То све, међутим, екс-председник превиђа, па је отуда, каже Дубравка Стојановић, „прави проблем наступио између Тадића и мањинске, реформски оријентисане интелигенције, која га је раније подржавала. И тај проблем није наступио због тога што је интелигенција пред изборе напустила Тадића, већ зато што је он одавно напустио њу. Своју владавину користио је да се допадне онима с Коштуничиног списка, мислио је да ће праву власт имати тек ако их себи придобије, ако баш њих заведе… Покушавао је немогуће – сажаљева Дубравка несретног Бориса – да га заволе они који су своју љубав одавно дали другима. И то онима које је Тадић, због оне своје друге, али углавном резервне европске карте, морао да пошаље у Хаг.“
Мањинска против већинске интелигенције – као српска судбина, коју је и најновија смена на челу државе, ето, наново продубила. Да ли довека?! Не сумња се у овом „Пешчаниковом“ штиву да је за Тадића било фатално наводно приближавање кругу Војислава Коштунице, према којем иначе, као што је и најповршнијим познаваоцима политичке сцене добро познато, Тадић гаји стварно опсесивну љубав! Забавља такође и замена улога, односно додела звања „дворска интелигенција“, будући да у новијем искуству, ако ћемо поштено, у Београду није било другог двора до оног на Андрићевом венцу, а тим пак одајама и дворанима, колико и суверену, сама Стојановићева и њен круг били су пак неупоредиво ближи и дражи од „Коштуничиног списка“. Узгред, коме је и зашто овај списак „користан“, како ауторка неувијено признаје? Цензорима или каквој Комисији за одликовања?

БЕЗ ИЗЛАЗА
Знаковит текст који можда указује колико се и надаље овде свима смеши судбинска заробљеност ума у затеченим главним и споредним ролама, за који је – да останемо у домену омиљене тематике оног који је, у име политичара, кавгу са интелектуалцима и заметнуо – сценарио давно написан.  И који се вољом моћних, а невидљивих сценариста и надаље мора играти. Остају ли проницљиви другосрбијански духови заглављени у свету који је поменута незграпна Тадићева опаска назвала „филмом“? Филмом у којем се актери сусрећу, узајамно руше или подржавају, а из којег, вољом режисера, нема ни макац. Важним глумцима, па ни  самом Тадићу, видимо, неће бити допуштен излаз, „No way out“! Без излаза – каже фаталистички наслов омиљеног трилера, да наставимо у сфери екс-председнику омиљене интерпретације догађаја. Коме до овим сценаристима и редитељима приче „Без излаза“ службују интелектуалци, коригујући нејаког Тадића? Они други, „малигни“, не само на своју личну срећу, имају више слободе. Нису у „филму“. Координате у којима се крећу, Стојановић је прецизно одредила појашњавајући њихову неподобност.
Одговорност интелектуалаца је да говоре истину и откривају лаж, дефинише Ноам Чомски задатак којем, претпоставља се, служе и они „погрешни“ са корисног списка, као и ови „власници свих истина“ који – према „Пешчаниковој“ ауторки јесу сама срж и со српске критичке интелигенције.
Истини за вољу, и српска властодржачка класа, дакле политичари, не маре стварно за интелектуалце. Аналитичари који свих ових, а ударнички у минуле четири године,  производе стварност, не маре што је у том виртуелном свету поплочан пут за колективну пропаст, али јако маре за политичаре и наравно удобност која се може живети под њиховим широким крилима.
„Морамо да изграђујемо демократске капацитете нашег друштва“, заокружио је иначе те изборне вечери  Тадић свој истовремени прекор интелектуалцима, и савет младом председнику Николићу. Далеко је то сунце изгледа, будући да  демократски капацитет, ма како танушан био, сигурно не подразумева искључивост, лицемерство, кукавичлук – све врлине којима се изгледа лако служи.

2 коментара

  1. “Интелигенција” окупљена око Пешчаника, напустила је Тадића због његовог, како В. Пешић каже “великосрпског хегемонизма”. По њима, Тадић је недовољно брзо издавао Србију. Они би то брже.

  2. Врачари, гатаре и пророци су ,,интелигенција“ али Велики Маниту није задовољан њиховим ,,Врачаријама“ па ће им одузети лиценце државних врачева, јер су му предсказали победу која се није догодила. Сада ће ангажовати чувену Мару, широм Србије познатог експерта, да им одржи радионицу са темом ,,О разумеванњу кривог к….“ Ко год је чуо њих ни најжешћи турбо-фолк му није тешко пао. Са поздравом ,,Ја Врачарим, ти Врачариш, он Врачаре, ми Врачаримо, ви Врачарите, они Врачаре …. ммммммм…. аааааааа…… ууууууууу… бацај коске, гледај у пасуљ, бриши куглу … врховни Демонкрата чека пророчанство!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *