Свети Василије Острошки: Ореолска завештања роду


Приредила Биљана Живковић

О духовној и националној мисији Светог Василија Острошког Чудотворца

 

Место рођења чудотворца са Острога је село Мркоњићи, а шири завичај Попово Поље, водоплавно у кршевитој старој Херцеговини. Стојан Јовановић, односно Свети Василије Острошки Чудотворац, од мајке Ане и оца Петра, свет је угледао 28. децембра 1610. године. То је иста фамилија која је дала јеромонаха Серафима, игумана завалског, рођеног стрица Стојановог. Велики расадник духа светогорског у оближњој Завали у то време био је јеромонах Георгије Митрофановић, чувени живописац који је украсио Добрићево, Морачу, Пећку патријаршију, Хиландар… Живописао је и цркву у Завали, и данас постоји  његов рукопис у тешко оштећеном запису на црквеном зиду.

СУДБИНСКА БИТКА ЗА ДУШУ НАРОДА
Стојан, касније, нови дијак завалски, кротки и ћутљиви од почетка искушеничког живота установљеног строгим монашким правилима, показиваше се као веома бистар, вредан и тачан у вршењу различитих послушања. Прву подуку на црквенословенском језику, различитом од говорног језика простог народа, дао му је стриц игуман. Потом је од 1625. године био у манастиру Тврдош код Требиња, где је учио и напредовао у богословском образовању. Тврдош је тада био богат манастир с пуно њива и винограда, винских подрума, амбара, имања, стоке. Имао је школу која је била на гласу, са преко 30 калуђера и исто толико ђака „књижевника“. Сви оближњи манастири из епископске катедре имали су бројна монаштва, драгоцене библиотеке, развијену преписивачку школу, иконописну, резбарску, златарску. Од свега је остао понеки скромни писани траг.
Имао је Стојан 23 године када је примио монашки постриг и постао монах Василије. Потоњих година је рукоположен у ђакона, па у свештеника. Прву службу свештеничку добио је баш у својим Поповцима. Поред турских зулума, пустошења окућница, убијања и отимања нејачи, пљачкања цркава и манастира, Свети Василије Острошки се тада суочавао са још једним злом. У подмуклом таласу насртљиве и вечито православља гладне Римокатоличке цркве, као печурке после кише, појављивале су се латинске мисионарске „агентуре“ предвођене Пиетром Мазарецием. Циљ таквих „мисионарења“ и преговора са водећим људима Српске православне цркве, као и услов њихове западне помоћи (која никада није стигла) била је вековима, а ево и остала: „Да се  православни Срби одрекну источне шизме и признају власт римског папе!“ Ту су и језуитске резиденције смештене у Дубровнику, коју је 1620. године основао Бартол Кашић са Пага, доктор филозофских и теолошких наука, писац прве српске граматике на латинском језику. Кашић је био задужен од Римске курије за „мисионарски“ рад међу православцима под Отоманском империјом (у садашњем политичком жаргону, за ватиканско лобирање). Јеромонах Василије стоички је одолевао вишеструким притисцима.
Под великим духовним притиском јеромонах Василије 1635. године одлази у Цетиње у манастир Рождества Пресвете Богородице, у седиште Црногорско-приморског митрополита Мардарија Корнећанина, пореклом са Коринта, који је у народу остао упамћен по неприличном монашком животу и наопакој црквеној политици проунијатског зближавања са Римом! Митрополит Мардарије је због нечисте савести, зависти и кукавичлука, оклеветао скромног, храброг, постојаног јеромонаха Василија. Оптуживао га је Корнећанин јавно за све што је заправо сам чинио. Од тада је у црногорском народу настала подсмешљива изрека: „Казује истину као корнетски владика!“ Јеромонах Василије се вратио у манастир. Убрзо је добио чин архимандрита. Обилазио је велике светиње, одлазио на Атос и тамо највише времена проводио у Хиландарској Лаври. И архимандрит тврдошки, као некада Свети Сава, тугујући крену после годину дана са Свете Горе: „И дуго се осврташе на пустиње светогорске, оштре путеве камене“. Потом се упутио у Русију за помоћ свом православном народу и манастиру Тврдош. „Да за херцеговачки народ сакупи прилоге од богатих добротвора молдавско-влашких и руског цара Михаила Романова, дједа Петра Великог. Вративши се из Русије, оснажен силом светиња и разговора са великим подвижницима православља, прикупи дарове, новац, богослужбене и монашке књиге.“ Предстојале су најтеже године, славни дани када ће херцеговачки архипастир повести судбоносну битку за народну душу, спасавајући православни народ од потурчавања и унијаћења. Бранио је Светосавско православље.

БЕДЕМ СВЕТОСАВЉА
„Свети синод Пећке патријаршије на челу са патријархом Пајсијем га постави у западнохерцеговачку епархију за архимандрита Тврдошког и плати за њега султану мири-пешкеш око пет хиљада акчи, за берат без кога ниједан црквени или државни службеник у турској царевини није могао да ступи на дужност. Рукополаган је на Преображење 1638. за вековним мермерним столом патријараха српских.“
Седиште митрополита Василија било је у околини Никшића у манастиру Светог Димитрија у Попинама. Односи племена и њихових старешина према Оногошком митрополиту, чије су подвижништво и молитвено чудотворство одмах прочуше, заснивали су се на дубоком поштовању. Народ га убрзо прозва за светог владику. Иако је као владика у веома опасно време имао право на оружану пратњу, никада је није користио.
Унијатска потрчакала и клеветела прљали су чисте, народу и цркви одане црквене великодостојнике. Хвалећи иноверје, поткупљујући претежно „главаре“ роварили су и побуњивали народ против митрополита. Иако су га многи прозвали необоривим стубом православља, постао је мета жестоке клевете Папиних изасланика, истих оних који га лично сматраху „човјеком веома побожним и религиозним, али окорјелим шизматиком и противном реду фратарском!“ Шта је све Свети Василије Острошки подносио, какве клевете, интриге, могло би да се напише у неколико књига. Чак је лаж и дрскост „браће“ у Христу са „оне“ стране мора, постала таква да су, по папином налогу, да би га оцрнили у очима верног народа, сами себи у Ватикан писали „митрополитова писма“. Без иоле самопоштовања тадашњи папа био је прилично „разигран“ допуштајући и форсирајући причу о „тајним везама митрополита са њим“. Било је много пометње и скандала када се разоткрила истина. Свети Василије Острошки је решио да настави својим путем. Сам по трњу и камењу. Обнављао је цркве, манастире, крштавао народ, просвећивао, завађена племена мирио. Молитвама лечио. Штитио нејач од турског зулума. Није дозвољавао осипање српске пастве у римокатолицизам. Због тога је  био врло омражен у Ватикану и католичком клеру.
„Изложен све већим пакостима са сваке стране, па чак и од појединаца из сопствене пастве, непрестано штитећи народ од насртаја, унијаћења и турчења био је жељан тихог монашког живота. Упутио се поново у Хиландар у нади да тамо заврши свој овоземаљски живот. Али утицајни Срби никшићке околине нису га пуштали док није обећао да ће се вратити да чува свој народ… За своје митрополитско седиште, неколико година пре упокојења, одабра тешко приступачни и сиромашни острошки манастирчић Ваведења Пресвете Богородице, изнад бјелопавлићке равнице, на Острошкој Гори, са црквицом и испосницом преподобног Исаије“, тада без икаквог имања. Митрополит је дао свој благослов унуку преподобнога да испосничку ћелију озида у цркву Часнога Крста. После две године фрескописана је нова и обновљена стара пећинска црква. Свети Василије Острошки је постао приложник манастира, али је учествовао у самом спољашњем и унутрашњем зидању. Данима је на рамену довлачио камен са монашком сабраћом, никада не заборављајући на богослужење и бригу о свом народу.
Сав свој владичански иметак уградио је у срце, у душу Острошког манастира, не слутећи да ће постати кроз потоње векове неосвојива тврђава православља.
„Светитељ Острошки упокоји се  29. априла (12. маја по новом календару) 1671. два дана послије празника спаљивања моштију Светога Саве, у својој Острошкој ћелији“, записа један монах Острошког манастира. Из стене живе, у висини, под којом је испустио душу и на којој, иначе, нема нимало земље, убрзо је израсла винова лоза која и данас рађа…

4 коментара

  1. SVETI VASILIJE OSTROSKI – STOJAN JOVANOVIC 1610-1671

    Sveti Vasilije Ostroski (1610-1671) je najpopularniji srpski svetac koji je zivio u Novom vijeku. O njemu i njegovim svetim cudima je pisano dosta a dosta toga sacuvalo se u na-
    rodnom predanju i kazivanju srpskog naroda Hercegovine. I pored svega toga nemamo jos jednu jedinstvenu knjigu koja bi obuhvatala njegov cjelokupni svjetovni,duhovni i svetacki zivot.
    U ljubinjskoj nahiji u Popovu polju u Hercegovini u selu Mrkonjici,nedaleko od mjesta
    Ljubomir, nalazi se kuca u kojoj se rodio i podigao iguman Savatije. U toj kuci zivio je igumanov brat Petar sa suprugopm Anom koji su zivjeli cestito i posteno. Na kraju prve
    decenije sedamnaestog vijeka rodilo im se zdravo musko dijete kome na krstenju dadose
    ime Stojan. Nema podataka da li je imao brace i sestara? Svi su izgledi da je bio jedinac u roditelja. Dijete je bilo napredno i pametno. Posebno se isticalo svojim umom,bistrinom i svojom cednoscu. Takvo napredno dijeto veoma je brzo zapelo za oci lokalnim Turcima, koji su zeljeli da ga otmu roditeljim i poturce. U strahu da im dijete ne otmu, oni su malog Stojana veoma rano odveli stricu jeromonahu Serafimu,igumanu manastira Zavala da ga slusa i da tamo uci knjigu. Tu je mali Stojan ostao oko cetiri godine. Poslije manastira Zavale mladi iskusenik Stojan Jovanovic prelazi u manastir
    Tvrdos sjeverno od Trebinja. Tu u manastiru Tvrdosu, Stojan je boravio jedan duzi period. Kao manastirski djak, Stojan je bio primjeran, slusao je svoga strica i brzo je shvatao nauku koju ga je stric naucio. Svoja znanja on je prosirio u manastiru Tvrdos
    koji je imao i svoju skolu. Negdje izmedju 1630 i1635godine, nezna se kada je tacno
    rukopolozen je u cin monaha. Tako je iskusenik Stojan postao monah Vasilije. Jedno
    krace vrijeme boravio je na Cetinju, te se vraca u Tvrdos i tu postaje anhimandrit.
    njegovo arhimandritovanje ne potraja dugo. Zbog razno raznih spletki,napusta Tvrdos
    i odlaz za Pec kod patrijarha Pajsija i odatle je otputovao za Atos I Svetu Goru.
    Stari patrijarh Pajsije zadrzao je nekoliko dana Vasilija kod sebe u Peci, raspitujuci
    Se za narod i prilike u Hercegovini, koji su bili na udaru katolicke crkve i unije. Patrijarh
    je u njemu vidio mirnu i pametnu glavu, koja je bila jako potrebna srpskom narodu. Patrijarh nije mogao da sprijeci njegovu zelju da posjeti Sv.Goru i da se jos jace ucvrsti u vjeri na samom izvoru vjere na Sv.Gori. Mladi arhimandrit Vasilije poslusa ocinski savjet starog patrijarha Pajsija, ode u Sv.Goru i tamo ostane godinu dana, koju je proveo
    u molitvi icitanju knjiga. Iz Sv.Gore, Vasilije je pozelio da vidi Rusiju,glavu pravoslavlja
    i slovenstva. Sa Sv.Gore Vasilije je otputovao u Rusiju,gdje je posjetio mnoge crkve i manastire i upoznao je mnoge pobozne ljude koji su ga bogato darivali u novcu,knjigama
    i crkvenim stvarima. Poslije godinu dana sa bogatim darovima stize u manastir Tvrdos.

    VASILIJE : EPISKOP – MITROPOLIT
    Uskoro po dolasku sa dalekog putovanja, arhimandrit Vasilije je izabran i posvecen za Episkopa u crkvi Sv.Spasa u Peci na Preobrazenje,nepoznate godine,najvjerovatnije od
    1630 do 1639 godine, gdje se spominje njegova puna titula: mitropolit zahumski Vasilije.
    Gdje je bilo sjediste humskog vladike? Kao sjediste mitropolita Vasilija i njegove eparhije spominju se tri mjesta:1. manastir Tvrdos kod Trebinja 2. Onogost, danasnji Niksic 3. manastir Ostrog.
    Iz istorijskih izvora se zna, da je grad Ston na poluostrvu Peljescu, bio sjediste humskog vladike od 1219 godine, od usposavljanja autokefalnosti srpske pravoslavne
    Crkve i rada Sv. Save. Poslije dizanja crkve u veci rang, rang Patrijarsije 1346 godine, i ova, zahumska eparhija dignuta je na stepen mitropolije,sa sjedistem u Stonu na Peljescu.
    Ova eparhija-mitropolija “pokrivala” je cijelu Hercegovinu i sjediste joj je bilo u Stonu sve do polovine XIV vijeka , dok Peljesac nije dosao pod vlast Bosne. Tadasnji episkop
    Danilo prenosi svoju episkopsku stolicu iz Stona u manastir Sv.Petra i Pavla kod Bijelog
    Polja na obali Lima. Tada je obrazovana limska episkopija a u nekim izvorima jos se naziva, poluhercegovacka, jer joj je pripadala polvina Hercegovine, istocna Hercegovina do rijeke Neretve. Zapadni dio humske eparhije, zapadno od rijeke Nertve do mjesta Vrulje povise Makarske, preoteli katolici i unijati. Katolicka crkva bila je u velikoj ofanzivi poslije Tridentonskog sabora (1545-1563) i neuspjeha koje je pretripjela poslije pojave reformacije i Martina Lutera 1571 godine. Pojacani rad katolicke kontrareakcije najprije je osjetio srpski narod Dalmacije I Hercegovine, kada je njen duhovni vodja bio
    Mitropolit Vasilije Ostroski. Na srpski narod sa zapada napadali su lukavi Latini, a sa istoka surovi i okrutni Turci. Valjalo je srpskom narodu da se odbrani i odrzi na tako jakoj vjetrometini da sacuva vjeru i glavu. Od Kosova do danas, mnogi Srbi su dali glavu i zivot da bi sacuvali vjeru pravoslavnu.
    Odovud Tutci i borba za goli zivot, otuda Latini i prijetnja od unijacenja i gubitak vjere, svakodnevno su otezavali rad episkopa Vasilija, te je on morao da bjezi u Ostrog.
    Sveti Vasilije prelazi i prenosi svoju stolicu 1651 godine , iz manastira Tvrdosa u Ostrog
    Gdje se mogao posvetiti crkvenom radu. Punih 20 godina manastir Ostrog bio je sjediste
    Mitropolita Vasilija, od 1651do1671 godine. Po dolaku u Onogost-Niksic, mitropolit Vasilije neko vrijeme boravio je u manastiru Pope u Niksicu. Odatle su njega i monahe iz Popa protjerale poturice iz bratstva Musovica, koje je bilo veoma silno i jako. Musovici su bili kapetani u Niksicu i vladali su gradom skoro dva vijeka, od kojih je po zlu poznat Hamza-kapetan koga spominje Njegos u “Gorskom vijencu”.Begovska kuca Musovica na silu je preotela zgrade i imanja mitropolije u Popama, te je Vasilije morao da trazi negdje sigurnije utociste. Predanje kaze, da se Vasilije 1665 ili1666 godine susreo sa popom i knezom Milutinom Boskovicem iz plemena Bjelopavlica, kada je pod raznoraznim pritiscima krenuo da ide na Sv.Goru. Pop Milutin ga umoli u svoje ime i u ime svojih saplemenika Bjelopavlica, da to ne cini, vec da ostane tu, da tu zivi i stvara.
    Svetitelj se sazalio i prihvatio molbe Bjelopavlica i ostao je tu pod Ostrogom. Svaka kuca bila je duzna da godisnje daje prilog vladici i manastiru po: bagaz zita(12,5kg), runo vune i svake druge godine po ovna. Tada je svetitelj donio konacnu odluku, da mjesto buduceg manastira bude pod Ostrogom. Odmah je pristupio otkupu zemlje za manastirsko imanje u jednom neprekidnom kompleksu od Donjeg do Gornjeg manastira. Uz vec postojecu crkvu Svete Trojice, vladika je podigao kucu za mladje, sto se smatra pocetkom izgradnje manastira. U Gornjem manastiru postoje dvije crkve:prva je posvecena Casnom krstu, a druga Bogorodici,odnosno njenom uvodjenj u hram,Vavedenje i obje se nalaze u pecini. U Donjem manastiru je moderna crkva kod koje su manastirska zdanja i zgrade. Crkva je posvecena Sv.Trojici kao i stara crkva koja je nekada bila tu. Danasnji izgled Manastira Ostrog je iz novijeg XX vijeka, rekonstruisan je od 1923 do1926 godine. Tada su uklonjene posledice jednog strasnog pozara koji je unistio sve osim dvije crkve u pecini svecevih mosti.
    Vise puta u svojoj istoriji manastir je pljackan i spaljivan odstrane Turaka. Poslednju veliku tragediju manastir Ostrog dozivio je 1852 godine, kada je Omer-pasa Latas napao na C.Goru i opljackao manastir. Omer-pasa Latas je bivsi poturcenjak iz Like po imenu
    Mihajlo Mico Latas iz Gline, koji je zbog silovanja pobjegao u Banja Luku. Kod Begovske porodice Djumisica nasao je posao i utociste i presao je na islam, od Mica je preko noci postao Omer. Nemirno vrijeme u prvoj polovini XIX vijeka dovelo je Latasa u Istambul. Latas je bio veoma energican i sposoban oficir i veliki strucnjak za gusenje buna i ustanaka u prostranom Turskom Carstvu. Omer-pasa je iz dva pravca , kroz Hercegovinu i kroz Albaniju napao na Crnu Goru. Malobrojna crnogorska vojska pod komandom vojvode Mirka Petrovica, imala je uspjeha na hercegovackom ratistu,ali se morala povuci u manastir Ostrog pod pritiskom Turaka. Od 30.12.1852. do 7.1.1853. godine, bili su u opsadi i nadljudskim naporima snagama branili su sveca i manastir. Na
    drugi dan Bozica 8.1.1853.godine, crnogorcima je dosla pomoc i Turci su potisnuti a ostroski “zatvorenici”su sespasili i iznijeli su sveceve mosti i odnijeli na Cetinje. Turci su tada zauzeli i razorili manastir Ostrog.
    Manastir Ostrog bio je izlozen stradanjima i pljacki u toku IiII svetskog rata. Sve te bure i oluje uspio je da prezivi manastir Ostrog i njegov svetac Sv.VasilijeOstroski.
    Kao i za vrijeme svecevog zivota, manastir Ostrog je bio i ostao zborno mjesto i mjesto
    hodocasca srpskog naroda, koji je u velikoj nevolji, trazio i nalazio pomoc Sv. Vasilija
    “Slava mu i milost”kako cesto govori pobozni srpski narod Hercegovine. Brojni su slucajevi ljudi nevoljnika kojima je u nevolji pomogao Sv. Vasilije Ostroski. Ostroska
    svetinja je po rangu treca u krilu srpske pravoslavne crkve. Sam Ostrog je jedno od
    vecih mjesta hodocasca, ne samo Srba, nego i svih drugih ljudi koje tjera nevolja i
    koji traze spasa dusi, kao sto ga je prije tri vijeka trazio i nalazio mitropolit Vasilije pod
    Ostrogom. Neko je s pravom rekao: “Ostrog je srpski Jerusalim”,zato ga treba hodocastiti, Bogu i Svetom Vasiliju se u miru pomoliti.

  2. Aleksandar R.

    Није брате Никола да нема ни једна књига свеобухватна. У издању Светигоре изашла је књига Чуда Светог Василија Острошког у четири наставка што су игумани Осторшки ревностно записивали. Изашло је и комплетирано његово житије много дуже него ова ли два сабрана. То житије је такође уметнутно у капитално дело “Тајна Острошког Чудотворца”. Има, има само треба тражити и читати.

  3. Брате Александре Р.овај мој рад писан је прије 12 година.Морате то узети у обзир.

  4. Hvala na podacima o Vasiliju Cudotvorcu,SLAVA MU I MILOST…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *