СРБИЈА ПОСЛЕ ИЗБОРА Слом режима, спас система

Пише Стефан Каргановић

Требало би поставити право, политички зрело питање: ко је корисник растућих немира који се помоћу изборних нерегуларности изазивају?

Следећа етапа новије политичке историје Србије, коју пишу други, већ се увелико назире у комешањима насталим око оптужби да су избори 6. маја били покрадени. Да ли је до крађе заиста дошло (а за сада нема убедљивих доказа за претпоставку да није), то је политички споредно питање техничке природе. Требало би поставити право, политички зрело питање: ко је корисник растућих немира који се помоћу изборних нерегуларности изазивају?
Анализе фокусиране на то да ли јесте или није било крађе гласова предвидљиво су наивне и површне, зато што тему расправе неоправдано сужавају и скрећу са озбиљног разматрања догађаја на много ширем плану. Тиме се пажња одвраћа од аналитички важнијих питања.

БЕЗ „ЈЕДНАКОСТИ ПО ОРУЖЈУ“
Крађа гласова била би значајна под условом да је изборни процес у целини био структурално поштен. То, наравно, уопште није био случај. Међу супротстављеним страначким таборима није било „једнакости по оружју“ у смислу расположивих средстава за предизборну утакмицу, медије је скоро у потпуности монополисала једна страна на штету друге, годинама пре ових избора јавности је систематски испиран мозак програмским смерницама ЕУ/НАТО страначког блока тако да су делови становништва унапред били диспонирани да подсвесно и некритички прихвате неке од њихових теза, током саме кампање није било систематске расправе ни о једном озбиљном питању. Чак да су гласови најпоштеније бројани, резултати таквих избора били би морално и политички ништавни.
Суштину онога што се стварно догодило требало би тражити на другом месту. Оба главна фактора на овим изборима у потпуности зависе од истих западних спонзора. Сваки од њих је у орбити различитог контролора, од кога добија несумњиво различите сигнале, али све то је у функцији коначних циљева исте земље и исте политике. Контролор једног од њих је бивши, а другог садашњи амбасадор исте државе. Зато се понашање ова два ривала не може разматрати посебно него само комплементарно. Када су два метафоричка петла доведени у арену да се боре на живот и смрт, сваки од њих јесте заинтересован да победи и да политички надживи оног другог, али организатор и крајњи корисник њихове „битке“ је неко трећи.
Евентуална корекција изборних резултата у корист минорних странака, без обзира на то којем табору припадале, са становишта страног фактора је небитна. То не би променило основну конфигурацију снага и чињеницу да и даље остају само два кандидата са реалном могућношћу да се докопају положаја председника и две странке које би могле да сачињавају стожер наредне владајуће коалиције. После корекција, скупштински састав вероватно да би постао репрезентативнији, утолико што би у Парламент ушле и неке политичке снаге којима је овог пута грубим злоупотребама та могућност била ускраћена. Али тешко да би се основни параметри ситуације битно изменили. Зато, ако ускоро изборни резултати буду најоштрије постављени као спорно питање, то неће бити услед бриге за формалну исправност демократског процеса него зато што, из других разлога, страном фактору тако одговара.
Какав је интерес тог фактора у Србији у овом тренутку?

ПРОИЗВОДЊА ИЛУЗИЈЕ ПРОМЕНЕ
Пре свега, да се осигура континуитет постојећег система, који му обезбеђује потпуну политичку, привредну и стратешку превласт у земљи. Затим, када је то неопходно, да се делује проактивно како би опасности по стабилност система благовремено биле уклоњене. Напослетку, у највећој могућој мери, да се отклони могућност изненадних и неконтролисаних промена тако што ће на располагању увек стајати бар једна поуздана резервна екипа.
Из перспективе оваквих приоритета стање у Србији је крајње проблематично. Изводљивост успешног останка садашње екипе на власти током неколико наредних предвидљиво турбулентних година под великим је знаком питања. Неизбежно погоршање унутрашње ситуације на свим фронтовима и растуће затегнутости које ће то пратити могло би проузроковати не само пуцање режима (што је небитно), него и колапс система (што јесте битно). Перспектива неконтролисаних унутрашњих потреса који би могли да одведу до темељне промене у политичкој оријентацији земље, неприхватљива је. Зато је неопходно деловати проактивно, и то што пре.
Кључне компоненте тог проактивног деловања су две: производња илузије промене која обећава опипљиви бољитак и, истовремено, инсталација неке друге лојалне екипе која ће ту илузију неговати. Та екипа би требало да буде некомпромитована екцесима ускоро бившег режима. Међу њеним главним задацима је да убризга дозу оптимизма, што би могло да продужи опстанак систему.
Страни фактор увиђа да је садашњи носилац врховне власти потрошена фигура и да би било нереално очекивати од њега да било каквим триковима успешно одржи систем до истека свог следећег мандата. Та процена је највероватније тачна. Зато коцка пада на његовог подједнако кооперативног конкурента, који се од пре неколико година постепено и под брижљивим туторством уводи у игру.
Ове хипотезе најбоље објашњавају генезу и ток све јачих политичких немира у Србији који настају услед контроверзних резултата избора 6. маја.
Информације које ће накнадно изаћи на видело потврдиће или ће оповргнути ову претпоставку, али по логици догађаја вероватноћа је велика да су челници режима ушетали у политичку клопку сличну оној којом је био припремљен терен за Први заливски рат. Нема сумње да би они тешко одолели искушењу да у сваком случају организују изборне злоупотребе зато што је положај у којем се налазе очајан. Али дрскост и опсег тих подвала излази из уобичајених оквира. То индуктивно сугерише још једну хипотезу: од своје амбасадорке или од неке меродавне личности из њене канцеларије, они су добили зелено светло да иду до крајњих граница да би победили и уверавање да их корифеји демократије и „владавине права“ за то неће позивати на одговорност. Перфидна игра, ако се о томе ради, била је режирана перфектно. Два дана после „успешно и беспрекорно проведених избора“, док је криза још била у зачетку, стигле су срдачне честитке управо са тог места.
Протест су повеле „Двери“, разумљиво озлојеђене што их је изборна подвала – ако се догодила – за само пола процента лишила места у Скупштини. Ови високо мотивисани и енергични млади људи интензивно агитују против грубе повреде права грађана, чега су и они сами истакнуте жртве. Режим и његови инструменти, као што је Изборна комисија, нису хтели да чују за овакве приговоре. На захтев „Двери“ да им се одобри одржавање протестног скупа пред вратима Комисије, власт је бахато и, као што ће се ретроспективно испоставити, бескрајно глупо одговорила забраном коју је пратило апсурдно образложење.
Бина почиње да поприма изглед какав би сценариста само могао да пожели. Испрва пропраћени неверицом, протести „Двери“ ускоро су почели да стичу подршку разних других политичких снага које су такође тврдиле да су непоштеним спровођењем избора оштећене. Редослед укључивања у „изборну буну“ врло је интересантан ако се посматра из угла политичке хронологије. Током седмице после избора стварао се утисак постепено, али неодољиво растућег општенародног гнушања које је на крају захватило не само опозицију и критичаре режима, већ – неочекивано и у све већој мери – чак и снаге чија политичка тежина зависи првенствено од блиских стратешких веза са спонзорима режима („Е-новине“, Саша Радуловић у свом блогу на „Б92“, ЛДП, странка Рома, вођа Савеза Војвођанских Мађара, муфтија Зукорлић, па чак и Соња Лихт итд).
За свe време, док су други припремали терен, главни супарник је обазриво тактизирао. Тек пред крај постизборне недеље, он и његова странка су се придружили нарастајућем бунту. Драматично и јавно, пред Скупштином су приказали џак пун сумњивих листића и припретили су, на начин који нимало није за ниподаштавање, да учешће у другом кругу избора условљавају предузимањем делотворних корака да се ствар разјасни. У међувремену, обећали су масовне јавне демонстрације као облик посебног притиска на режим.

РЕЗЕРВНИ ВОЂА
Да рекапитулирамо. Степен апатије у Србији је такав да је величину и жестину масовног протеста који је у припреми врло тешко предвидети. Београдски Трг Републике скоро сигурно се неће претворити у каирски Тахрир, али уз одговарајуће подстицаје могло би да дође до комешања довољних размера да се у гужви изведе замена кадрова. Један важан показатељ не само генезе већ и даљег развоја изборног бунта биће активирање „Отпора“ на страни поборника „фер избора“. Они су тренутно ангажовани широм света где год су демократија и „владавина права“ угрожени. Било би нелогично ако са својим огромним искуством и вештином у извођењу regime change они сада не би били позвани да опет притекну у помоћ својој матичној земљи, у којој велика битка за интегритет изборног процеса тек почиње.
Када протест буде попримао озбиљне размере и, што је најглавније, професионалан карактер, „Двери“ и друге сличне политички неискусне снаге брзо и лако ће бити збрисани са позорнице. Њихова несвесна улога је да претходном агитацијом психолошки утру пут другим снагама, а не да сами убирају плодове своје делатности. Догађаји ће затим тећи закономерно. Као у Египту, у првој фази динамика процеса је да се свим незадовољним факторима пруже најшире могућности да фигуру која је одређена за шкартирање елиминишу са сцене. У другој фази, страни спонзори се постепено дистанцирају од својих донедавних домаћих пулена, све више политички изолованих и дискредитованих носилаца власти. Истовремено, вештим маневрима резервна екипа лојалних сарадника маргинализује све непотребније тактичке савезнике из дилетантске опозиције. Резервни вођа се поставља на упражњено место, систем се стабилизује и превазилази кризу.
Промена је козметичка, подређени полуколонијални систем остаје нетакнут, а масе примају још једну дозу анестезије.
Пред Србијом је тежак период испровоцираних политичких комешања у којима ће се српски народ врло слабо снаћи и која му неће донети никаквог добра.
Како се то у Америци каже: „The fix is in“.