Словенија: НАТО ултиматуми разграђују војску

Пише Светлана Васовић-Мекина

Заговорници „приближавања“ НАТО-у тврде да би Србија путем евроатлантских интеграција олакшала процес „реформе сектора безбедности“. Како то конкретно изгледа најбоље можемо проучити на примеру Словеније, која је после агресивне и необјективне државне кампање 2003. године постала пуноправни члан НАТО-а. Јавност, несклона уласку у НАТО, кљукана је обећањима о професионализацији војске и укидању обавезног војног рока, војницима су обећане високе плате, ново наоружање и опрема, а пореским обвезницима смањење издатака за армију. Ништа од тога се после безмало једне деценије није остварило…

 

Порука лидера држава чланица НАТО-а, одапета из Чикага пут Србије, није могла бити лошије срочена, ни послата у незгоднијем тренутку. НАТО је са заседања у Чикагу поручио да „и даље подржава евроатлантску интеграцију Србије, поздравља напредак Србије у изградњи јачег партнерства с НАТО, и охрабрио Београд да настави тим путем“. И све то само дан после победе Томислава Николића против сад већ дефинитивно бившег председника Бориса Тадића. И баш у моменту када је НАТО, упркос противљењу Русије, најавио да је његов антиракетни штит, који угрожава руску безбедност, коначно „оперативан“.
На чикашком скупу, на којем није било председника Русије Владимира Путина, наглашена је потреба да Београд са Приштином закључи „додатне споразуме о телекомуникацијама и електричној струји“. Другим речима, од Србије се тражи да лојалност НАТО-у докаже сврставањем међу непријатеље Русије и уз закључење билатералних споразума са Приштином, чиме би службени Београд недвосмислено признао Косово као државу. Огласио се и српски Центар за евроатлантске студије, забринут да ће „избор Томислава Николића за председника Србије“ додатно успорити „за демократизацију и европеизацију Србије преко потребне процесе транзиционе правде и реформе сектора безбедности“.

ОЧЕРУПАНА АРМИЈА
Намећу се питања: Због чега би се Србија одрекла Косова? Зашто би заштита интереса сопствене државе била једнака „успоравању реформи сектора безбедности“? Нема логичног одговора, али зато они који заговарају „приближавање“ Србије „евроатлантским интеграцијама“ и пропагирају предност учлањења Србије у НАТО тврде да то не чине само ради „реформе сектора безбедности“, већ како би Србија као део НАТО-а била заштићена, наводно од (поновних) напада тог истог савеза.
Тачно је да чланови НАТО-а (бар до сад) нису нападали другог члана или чланове истог савеза, али промоција те чињенице као разлога за учлањење у НАТО претпоставља отворено прихватање принципа силе и агресије, као новог, врховног принципа у међународним односима. Зар је то „слобода“ и „безбедност“ за Србију? Није ли то она врста слободе (и безбедности) коју „ужива“ онај кога су претукли и шиканирали припадници мафије, па стога одлучи да и сам постане члан банде како више не би био мета организованог криминала. Зар је то једини и прави пут за Србију?
Цена такве „безбедности“ била би огромна, како у погледу националног самопонижења, тако и због губитка територије, али и нових опасности. Србија би тиме издала принципе међународног права, као и своје стратешке савезнике Русију и Кину, који се противе таквој политици и истовремено играју све важнију улогу у свету.
Није наодмет погледати и да ли би „приближавање“ Србије НАТО-у постигло циљ због наводно олакшане „реформе сектора безбедности“? Аргументи у прилог тој тврдњи су прозирни и танки, а како то изгледа, конкретно, најбоље можемо проучити на примеру Словеније, пуноправног члана НАТО-а. Словенија извире из истог политичког миљеа као Србија, а ушла је у НАТО после агресивне и необјективне државне пропаганде, вршене током 2003. године. Сумњичава јавност, несклона уласку у НАТО, кљукана је обећањима о професионализацији војске и укидању обавезног војног рока. Војницима су обећане високе плате и одлични услови за рад и живот, ново наоружање и, уопште, high-tech опрема, а пореским обвезницима смањење издатака за армију.
И шта се остварило? Безмало – ништа. Прошло је готово десет година од учлањења, држава војсци затеже каиш, војницима смањује плате, укида регрес и бонитете, а синдикат словеначких војника своје чланове позива на штрајк. Пошто војници не могу да штрајкују као други јавни службеници, солидарност са обесправљеним радницима изражавају тако што у време штрајка јавног сектора ланчано користе слободне дане. Плате словеначких војника су биле и остале мизерне, а ни статус им још увек није дефинисан, па држава војнике, према актуелним прописима, третира као најобичније „јавне службенике“.
Словеначка армада је од некадашње силе која је бројала 75.000 припадника, у миру десеткована и срозана на свега 7.544 стално запослених војника и 1.599 припадника сталне резерве. Скромну авијацију чине хеликоптери и пропелерски „Пилатуси“, који подсећају на реликте заостале из Другог светског рата. Половни противваздушни системи „Роланд“ одслужили су своје најбоље дане у Немачкој пре него што их је купила Словенија, а пошто држава нема новца за набавку савремених млазних авиона, словеначко небо штите италијански ловци Ф-16 из јединице која носи име по познатом италијанском фашистичком „хероју“ Ђузепе Ченију (Giuseppe Cenni), прослављеног у шпанском грађанском рату на страни Франковог режима, а који је током Другог светског рата летео у фашистичкој авијацији. Чени је као пилот „штука“ бомбардовао Југославију и Грчку, а током тих акција су италијански бомбардери бацили 4.546 тона бомби које су разориле градове, мостове и фабрике. Ченију је главе дошао енглески спитфајер, али то му није умањило популарност међу земљацима, па се у Италији и данас могу набавити пластични модели „штука“ са Ченијевим ознакама. Што се тиче словеначких војника, јасно да нису одушевљени што им Ченијева флота патролира небом, нити чињеницом да на пристојну зараду могу да рачунају само они који се одметну трбухом за крухом и попут савремених легионара прикључе операцијама „одржавања мира“, далеко ван граница Словеније.
Све то је последица посете америчких официра који су одмах после учлањења у НАТО обавили „инспекцију“ Словеначке војске и држави наметнули прост рецепт: војска мора да се отараси целокупног тешког наоружања јер ће јој убудуће бити потребно само лако наоружање, које је могуће брзо транспортовати у мисијама „пројектовања силе“ (читај: страним интервенцијама).

ПРОЗОР У СРПСКУ БУДУЋНОСТ

[restrictedarea]

Словенија је била присиљена да из наоружања повуче нетом обновљених 30 тенкова Т-55 (са новим ознакама Т-55М), које је у употребу увела 2002. године, дакле само годину дана уочи учлањења у НАТО, а које је „наследила“ од некадашње ЈНА 1991. године. Захваљујући том потезу, Словеначка војска је „очерупана“, а тежа опрема сведена на минимум. Тенкови, ударна снага сваке армије, били су до 1991. године окосница одбране Словеније. Суседна Аустрија, на пример, у складу са Аустријским државним уговором уопште нема право да поседује тенкове. За разлику од Аустрије, Словенија то право има, али се под диктатом НАТО-а одрекла тог тобоже прескупог наоружања. То је био први цех чланства у НАТО-у. Тенкови су тренутно део основног наоружања још само 74. оклопно-механизованог батаљона стационираног у Марибору, а Словенија приде има још 40 модерних тенкова, произведених у некадашњој Југославији према руској лиценци, марке М-84, а који су смештени у Пивки (варош десетак километара удаљена од Постојне, на путу ка Ријеци). Део тих тенкова припада контигенту који је остао „заробљен“ у Словенији јула 1991. године, јер се ондашња словеначка Територијална одбрана није држала договора постигнутих уочи повлачења ЈНА из Словеније, наиме да ће сви тенкови бити транспортовани из Словеније заједно са одлазећом ЈНА.
Уместо тога, део „заробљених“ тенкова је (упркос ембаргу на промет оружја који је обухватао и тада већ признату, осамостаљену Словенију) током ратова вођених на тлу бивше СФРЈ илегално извезен у Босну и Херцеговину. Словенија никада није признала да је продавала оружје трупама Алије Изетбеговића, напротив, вазда је на питање „где нестадоше тенкови?“, тврдила да је већу количину уништила током војних вежби, на полигонима, где их је наводно користила као мете. Потоње истраге показале су, међутим, да је почетком деведесетих година из Словеније „у непознатом правцу“, највероватније у Хрватску и БиХ, „отишло“ бар 79 тенкова, од Т-55 до старијих типова Т-34. Из записника који је 18. октобра 1991. у име словеначке стране потписао Миран Богатај, а у име ЈНА генерал Андрија Рашета и адмирал Љубивој Јокић, види се да је ЈНА оставила Словенији „на чување“ 59 најсавременијих тенкова М-84, 57 тенкова Т-55, уз 45 тенкова Т-34 и 63 оклопна транспортера, четири вишецевна бацача (120 мм) и већи број другог оружја. По завршетку ратова на тлу екс-Југославије, Словенија је Центру за спречавања конфликата у Бечу пријавила да поседује тек 42 тенка М-84 и 40 тенкова Т-55. Ако се зна да је у ратно доба нпр. тенк М-84 вредео од 1.400.000 до 1.600.000 долара, укупна вредност тенкова продатих „на црно“ Хрватској и војсци БиХ достиже 38,5 милиона долара. Зарада је ишчезла у џеповима словеначких препродаваца оружја међу које аналитичари на прво место стављају актуелног словеначког премијера Јанеза Јаншу.
Нетом уочи уласка државе у НАТО, словеначки војни врх закључио је да преостали тенкови, „затечени“ у Словенији, не одговарају савременим потребама, па су одлучили да их модернизују (иако се радило о имовини која је део заоставштине СФРЈ око које су вођени тешки преговори о сукцесији, што ће рећи да их се није смело дирати, нити њима располагати). Пројекат је стопирао (тада) министар војни Јанез Јанша. Тачније, обнову тенкова је запечатио Пентагон, пошто је поменута група високих америчких официра препоручила Љубљани да се ратосиља тенкова, тешких топова и друге „теже опреме“ непогодне за операције „пројектовања снага“, у складу са доктрином НАТО-а. Иста судба сада вреба и савременије тенкове М-84 паркиране у Пивки, јер уместо на тенкове, професионална Словеначка војска убудуће сме да рачуна на оклопне транспортере точкаше са формулом погона 8×8. Јаншина влада је одредила набавку 135 возила тог типа (од финске „Патрије“) и за то издвојила 265 милиона евра од чега је добар део, како откривају актуелни судски списи (на оптуженичкој клупи је и Јанша) – отишло на провизије. Иако „Патријини“ осмоточкаши имају лошију оклопну заштиту од тенкова, лакше их је транспортовати, зато одговарају захтевима НАТО-а, упркос чињеници да из Авганистана стално стижу извештаји о потреби за тенковима због све разорнијих бомби талибана.

ТАКСИ ТЕНК
Како изгледа устројавање локалне војске према НАТО калупу, показао је протеклог викенда „Дан отворених врата“ Словеначке војске, када је касарна у Пивки отворила своја врата. То је била прилика за репортера „Печата“ да види како словеначки војници чувају тековине ЈНА и како је завршена „трансформација“ Словеначке војске у режији НАТО-а.
Недалеко од касарне, на пропланку до којег води коњским балегама поплочан шумски пут, стрпљиво су у реду стајале две колоне, углавном деце и родитеља. Чекали су на атракцију дана – вожњу „југословенским“ тенковима М-84. Јесте да подела војне имовине у преговорима о сукцесији никада није стигла на дневни ред, али Словенија свеједно те тенкове једном годишње користи као „таксије“ за забаву мештана, у дивљој вожњи преко рупетина полигона код Пивке.
Сваки тенк прима четири „путника“, који уочи „укрцавања“ морају да заштите главу пластичном кацигом по НАТО стандарду. Уз раздрагани поклич тенкисте, који са задње платформе пази да „путници“ не испадну током темпераментне вожње под пуним гасом (већина позеленелих намерника ни слутила није да тенк може да развије такву брзину!), М-84 нестаје у облаку дима и прашине и враћа се на „станицу“, уз несносну буку, после пет-шест минута.
Посетиоци су недалеко од полазишта тенкова били у прилици да разгледају и штанд са старим оружјем који је опслуживао мушкарац у униформи Аустро-Угарске, да поједу војнички пасуљ и деци купе балон, бомбоне и спуст низ тобоган. Све то је мамац за регрутовање нових припадника Словеначке војске, која је у сталном осипању. Зато је ту и шатор за регрутацију, а уз њега згодно паркиран ауто Словеначке војске, опремљен рекламом: „Да ли те занима посао пун изазова? Дођи у наше редове!“
Услужни официри дичили су се тенковима (нису помињали да је то заоставштина ЈНА) пазећи да, док међу напаљеном млађаријом врбују будуће војнике, кандидатима прећуте да тенкове у обуци неће ни омирисати, јер их не чека школовање за часну одбрану родне груде већ за попуну трупа намењених интервенцијама у туђим земљама. Зна се да посао у војсци прихватају све млађи и све необразованији појединци лошег материјалног статуса, који се надају солдатској авантури у иностранству, чиме свесно постају модерни плаћеници. Омиљена дестинација је Косово, јер нуди мирно окружење, пријатељски расположено албанско становништво, буран ноћни живот и надницу бољу него у Словенији.
На питање како НАТО/Словеначка војска сервисира „руске тенкове“, бригадир Фабјанчич (право име познато редакцији) признаје да се довијају тако што резервне делове набављају „у Србији“, уместо у Русији. Забринут је за судбину преосталих тенкова, да ће их „послати у разрез, у старо гвожђе“. Не крије незадовољство (које деле и остале колеге из официрског кора) да ће лоше заштићени („Патријини“) оклопњаци ускоро бити једине „оклопне јединице“ Словеначке војске. Незадовољан концептом одбране земље бригадир Фабјанчич закључује:„Држава ће морати да се одлучи шта жели, мораће да инвестира и у тежу борбену технику, јер ово, што имамо сад – то није ништа! То није довољно за ефикасну одбрану земље. За то би требало имати авијацију, и артиљерију, и све остале родове и сегменте савремене војске. Уверење да ће нас бранити НАТО – то је сасвим погрешно! Искусили смо да НАТО од савремених претњи не може да одбрани ни себе, а камоли нас!“
Нехотице, словеначки бригадир указује на проблеме које доноси „НАТО трансформација“. Та трансформација је у Словенији готово уништила некада високо продуктивну војну индустрију. Извоз ратне опреме данас не достиже ни пет милиона долара. Исто важи и за „подизање ефективности“ словеначких оружаних снага, које су (по нацртима америчких генерала) „растерећене“ тенкова, авиона и осталих примерака респектабилне војне силе. Словеначка војска је поткрај процеса „прилагођавања стандардима НАТО-а“ сужена на неколико планинских јединица и бригада војника плаћеника, примерених за употребу у интервенцијама у иностранству, док је словеначка држава препуштена на милост и немилост заштите снажнијих комшија – Италије и Аустрије. У таквој земљи тенкови не служе за одбрану огњишта, већ су удица за свеже регруте које, без заштите дебелих оклопа, државни врх шаље у далеке земље, где су третирани као окупатори. То је „независност“ коју стратези (и симпатизери) НАТО-а планирају и за Србију.

__________________

Срби против уласка у НАТО

Јавност у Србији се протеклих година, слично као и некада у Словенији, противи уласку земље у НАТО. Тако је јануара 2010. године две стотине интелектуалаца, академика, књижевника,  уметника, црквених великодостојника затражило да се распише референдум о уласку Србије у НАТО. Петиција је настала из страха да би се „одлука о чланству Србије у НАТО могла донети иза затворених врата и иза леђа грађана“. Њени потписници, између осталих, били су и академици Добрица Ћосић, Милован Данојлић, Милорад Екмечић, Чедомир Попов, Бата Михајловић, Љуба Поповић, Михаило Марковић, Матија Бећковић, уметници Емир Кустурица,  Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић, Драгослав Михаиловић, Момо Капор, Гојко Ђого, Брана Црнчевић, црквени великодостојници митрополит Амфилохије и владике Хризостом и Атанасије Јефтић, лидер ДСС-а Војислав Коштуница. Пола године касније, непосредно пред одржавање до сада највеће конференције НАТО-а и његових партнера у Београду, 13-15. јуна, хиљаде грађана, међу којима и велики број истакнутих јавних личности, широм Србије потписало је петицију којом се захтева окончање нелегалног присуства НАТО службеника у српским државним и безбедносним структурама. Кампањи „За Србију без НАТО-а“ прикључили су се и истакнути светски интелектуалци Едвард Херман, Дејвид Питерсон, Џон Каталиното, Хедер Котин, Џорџ Памфри, Алдо Бернардини, Велко Валканов, Рајнер Руп… Против одржавања Стратегијске војне конференције НАТО-а била је и Српска православна црква, а патријарх српски је тим поводом истакао да је улазак у НАТО неприхватљив за Србију.

__________________  

Неуставно и незаконито

Словеначки војници су у Авганистану преузели менторство, односно тзв. ОМЛТ, дејствовање „без националних ограничења“; у преводу – офанзивно бојно деловање. Поводом тога је Синдикат војника Словеније председнику државе послао писмо у којем га упозорава да је за употребу Словеначке војске (СВ) у ратним операцијама нужна претходна одлука словеначког Парламента и то на основу 92. и 124. члана Устава Р Словеније, те 88. члана Закона о одбрани. У супротном је слање припадника СВ у офанзивне задатке „противуставно и незаконито, те представља кажњиву радњу према казненом законику РС“. Упркос томе је НАТО од средине октобра лане „претворио“ мировну мисију СВ у мисију „офанзивног деловања“, коју војна доктрина дефинише као деловање „с циљем поразити непријатеља наметањем командантове воље и усредсређене бојне моћи“.

__________________

Неутралност поразила НАТО пропаганду

Када је Словенија одлучивала о чланству у НАТО-у, домаћи политичари су тврдили да је бити члан савезништва јефтиније од неутралности. Подаци показују да се радило о обмани. Цифре за 2011. годину доказују да Словенија данас за одбрану троши 1,6 посто БДП, док многе друге државе, међу њима неутралне земље, али и чланови НАТО-а, троше далеко мање: Мађарска и Шпанија свака по 1,1 одсто, Белгија 1,2 одсто, Данска и Чешка по 1,4 одсто БДП.
Неутрална Шведска троши само 1,2 одсто БДП за своју одбрану, слично попут неутралне Аустрије (0,9 одсто) или неутралне Швајцарске (0,8 одсто). Тврдње о „јефтином“ НАТО савезништву и предностима учлањења у Северноатлантски пакт исказале су се за непуних десет година – потпуно неистинитим.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Avatar

    Ovakva analiza je nevidljiva u skoro celokupnoj srpskoj stampi.Pisanje po mom misljenju analiticki tacna.Ali sta ciniti?Srbija nema javno mnenije i znaci da sa ovakvom svekolikom medisko nekorektnompisanijim nema pomoci.

  2. Avatar

    Ako usporedite sveukupni ugled drzava kakve su SLOVENIJA , SRBIJA i ITALIJA onda daleko najveci reiting ima ITALIJA, sedma industriska sila svijeta, clan NATO-a od prvih dana itd.itd. Ponasanje AMERICKIH NATO kolega naspram kolega ITALIJANA u drzavi ITALIJI, ali i naspram drzave ITALIJE je poput ROBOVLASNIKA I ROBA. To se moglo vidjeti prije nekoiko godina, kada je AMERICKI- NATO avijon zapeo za zice zicare na poznatom talijanskom skijalistu od cega je poginulo vise domacih i stranih turista. Kakav je bio odnos NATO GAZDA prema talijanskoj drzavi, vladi politici i na kraju narodu. Nisu ih “zarezivali za suvu sljivu” niti dali objasnjenja ni izvinjenja. Pilot je bio MINIMALNO KAZNJEN zato sto izvadio i unistijo video kasetu na kojoj se vidjelo sto je ucinio……….a to sto je zbog svoje arogancije,nediscipline, neodgovornosti itd. ubio ljude -nikom-nista………..
    Cemu se to SRBIJA moze nadati ulaskom u NATO.

  3. Avatar

    Ova tvrdnja u tekstu jednostavno ne odgovara stvarnosti
    ” Тачно је да чланови НАТО-а (бар до сад) нису нападали другог члана или чланове истог савеза,…” .
    Uzmimo primer Grcke i Turske koje su vodile rat jedna protiv druge a da NATO nije nista uradio da to spreci. I danas 40 godina kasnije imamo situaciju na Okupiranom Kipru gde Turska ( clanica NATO) drzi ovu zemlju pod okupacijom.
    Istorija govori drugacije gospodjo Vasovic – Mekina

    • Avatar

      Vladimire, kakve su to gluposti o “ratu” za koji tvrdite da su ga Grčka i Turska navodno vodile jedna protiv druge, i to u vreme kada su bile članice NATO saveza? Vaša kritika autorke i njenog odličnog članka (pročitajte u celini u štampanom izdanju) je potpuno neosnovana. Poslednji rat između Grčke i Turske zbio se 1919-22 godine, kada NATO još nije ni postojao! Posle toga je bilo incidenata i države su zbog Kipra i drugih problema više puta bile “na ivici rata” (on brink of the war) kako jasno piše u svim istorijskim analima, ali to se ipak nikada nije pretvorilo u pravi rat između dve (NATO) države. Isto važi i za okupaciju severnog dela Kipra, koji je ipak samostalna država, a ne deo Grčke. Evo podataka: http://en.wikipedia.org/wiki/Greek–Turkish_relations. Ako se i složimo da Turska drži severni deo Kipra pod okupacijom, to opet nije dokaz da su članice NATO vodile međusobne ratove odnosno da je više NATO članova napalo nekog (NATO) člana. Naprotiv. Zato su tvrdnje autorke sasvim na mestu, uostalom – Kipar i nije članica NATO. Proverite istorijske fakte pre nego što ikoga neosnovano napadnete. Pišete da istorijski fakti govore drugačije, ali ne možete da prepravljate istoriju kako se vama ćefne. Ukratko, Vladimire – zapisali ste neistine.

  4. Avatar

    Kada bude napadnuta Grcka, Nato ce u pocetku dati logisticku podrsku suprotnoj strani, a posle… Srbija nema sta da trazi u Nato savezu, i vecina mladih je protiv toga, ali nam politicari to proturaju. Ako treba sa nekim u savez onda je to Rusija, Kina, Indija… ili neutralnost, ali vazno je da smo na strani Pravde i Istine Gospodnje i da se svi molimo za spas Srbije i celog covecanstva koje srlja u propast i unistenje od Gospoda naseg i Tvorca, jer su pogazeni Zakoni Gospodnji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *