Почетна / Интервју / Шери Џонс: Историја светаца и порнографија

Шери Џонс: Историја светаца и порнографија

Разговарала Наташа Анђелковић
Фотографије Милан Тимотић

Када  је објављен „Драгуљ Медине“ сматрала сам да је право време за ту књигу и да се налазимо у атмосфери исламофобије. Људи су широм света бесни на муслимане, а заправо је реч о погрешним подацима, погрешном представљању ствари и са једне, и са друге стране

 

Америчка књижевница Шери Џонс, ауторка романа „Драгуљ Медине“, који је пре неколико година изазвао оштре реакције исламског света, којима се прикључила и Исламска заједница у Србији и њен муфтија Муамер Зукорлић, тражећи од српског издавача „Беобука“ да обустави продају књиге, поново је гост Београда и свога издавача, овог пута поводом објављивања новог романа „Четири сестре, четири краљице“.
У разговору за „Печат“, Шери Џонс најпре укратко објашњава  суштину проблема са исламским представницима приликом објављивања њеног првог романа „Драгуљ Медине“.
„Када сам написала ‘Драгуљ Медине’, продала сам права за објављивање ‘Рендом хаусу’. Када су припреме за објављивање књиге већ биле готове, они су послали прве примерке на читање професорки оријенталистике са Универзитета ‘Тексас’. Та професорка је и сама писала о Ајши. Када је прочитала књигу, она је позвала ‘Рендом хаус’ и рекла им да с обзиром на то да у мојој књизи има доста секса у контексту ислама и Мухамеда, то може да повреди многе вернике и да изазове оштре реакције екстремних групација, тако да буду нападнути физички и они као издавач и ја сама као писац. ‘Рендом хаус’ је после тога одлучио да одложи објављивање књиге на неодређено време, а ја сам потом раскинула уговор с њима.“

Нисте сматрали да вреди сачекати?
Сматрала сам да је право време да се објави „Драгуљ Медине“, и да се налазимо у атмосфери исламофобије. Људи су широм света бесни на муслимане, а заправо се ради о погрешним подацима, погрешном представљању ствари и са једне, и са друге стране. Мислила сам да ће људима који прочитају моју књигу постати много јаснија оригинална идеја ислама, да је то у својој суштини отворена религија, да није репресивна према женама, да је Мухамед помагао сиромашнима, волео животиње, био нежан и племенит човек, понос свог времена, човек који се бори за опстанак. Желела сам да људи то прочитају да би се уклонили неспоразуми.

Али није било једноставно да књига дође до публике, било је још опструкција?

[restrictedarea]

Када сам раскинула уговор имала сам врло тежак период. Седам издавача ми је рекло да се плаше да објаве књигу. Није било лако наћи новог издавача. Новинарка „Волстрит џорнала“ је написала чланак о томе шта се десило. Представила је то као цензуру, што није мала ствар, с обзиром на то да је „Рендом хаус“ један од највећих светских издавача. Страшно је било то што су они одустали од објављивања због претњи и то претњи да би могло бити претњи. Новинарка је интервјуисала ту професорку из Тексаса, која је рекла да је мој роман порнографски и да се не може представљати историја светаца на порнографски начин. То наравно није било тачно. Али ја бих волела да кажем – зашто, то се може урадити. Међутим, нисам то рекла.

Шта су вам конкретно замерали противници Вашег дела?
Књига и тај чланак били су објављени истовремено. То је изазвало реакцију и муслимана и исламофобиста. Муслимани нису могли да поднесу да Американка, која није муслиманка, уз то је белкиња и жена, напише причу са еротским мотивима о њиховом највећем свецу и његовој невести, која је и иначе контроверзна. Исламофобисти с друге стране нису могли да поднесу то што сам Мухамеда представила у позитивном светлу, што сам према својим истраживањима показала да он није био педофил и да није силовао жене. Ајша је била старија када су њих двоје почели да конзумирају свој брак, и он је чекао да она одрасте, а многи исламисти се у томе слажу са мном.

И издавачу и књижарима у нашој земљи  стигао је најпре од Исламске заједнице у Србији и муфтије Зукорлића захтев да се књига повуче из продаје, и потом слична објашњења да се не смеју вређати осећања муслиманских верника приказом еротских доживљаја, односно начелно световних доживљаја Мухамеда. Како је на вас деловала реакција из Србије?
Да, баш у време када је изашао тај чланак, ваш муфтија Зукорлић је дао изјаву. У  то време сам се крила код својих пријатеља у планинској кућици у Монтани и била сам прилично уплашена због свих тих претњи. Крила сам се, али дала сам интервју локалним новинама у Монтани и од њих добила информацију да се и у Србији дешавају протести због моје књиге. Потпуно сам шизнула. Помислила сам, о боже, не могу да верујем  да се то дешава и шта сам ја то урадила, да ли је могуће да ћу бити узрок ако неки људи буду повређени. Онда сам се сабрала и рекла себи да то не може бити моја одговорност, јер сам само написала књигу. За свака реакцију одговоран је онај ко је изазове.

Мислите ли да књига стварно узнемирава осећања верника  или су муслиманске заједнице желеле да направе фаму и политичко-религијску тензију?
Морам да кажем да су многи муслимани који су прочитали књигу рекли да им се свиђа. Књига се свидела наравно и многим не-муслиманима. Али било је и муслимана који су је мрзели после читања, и то због тога што су, према њиховим речима,  из књиге упознали једну другачију Ајшу од оне за коју су знали и како су о њој учили. Ајшу сам представила на основу својих истраживања. Међутим интересантно је да су две муслиманке из Канаде, које су ми  свака за себе послале имејлове, рекле да је моја представа Ајше повредила њихова осећања, јер су оне училе да је Ајша волела да носи своју фереџу, а у књизи ју је одбацила и борила се против тог обичаја.

То је оно што је њима речено, како су оне училе…
Управо тако. Неко им је то рекао и тако их научио, и то су очигледно били мушкарци. Још једна муслиманка која је прочитала књигу јавила ми се преко „Фејсбука“, а онда сам је позвала код себе кући. Рекла ми је да јој је исправа било врло непријатно када је читала књигу. Није могла да сагледа Мухамеда и Ајшу као истинска људска бића. Што они и јесу били. Питала сам је зашто се плашила да настави да чита књигу. Она је одговорила да је мислила да ће јој то променити живот. На моје питање да ли јој се променио живот, одговорила је да јесте. Књига ју је натерала да почне да сумња. Јер оно што су је учили у школи, било је другачије од овога. И вероватно је то разлог свих забрана и страхова од стране муслиманских заједница – да ће жене читајући ову књигу сазнати истину.


Како помоћи муслиманским женама да дођу до другачијих сазнања  од оних којима их данас уче?

Па моја жеља и план су да се „Драгуљ Медине“ преведе на арапски језик и понуди тамошњој публици бесплатно. Волела бих да арапске жене читају ову књигу. То ми је сан.

Али ова књига се мора најпре читати као роман, као прича о љубави између двоје људи. Да ли вам је то била превасходна намера или су Ваши мотиви били у овој едукативној равни?
Да, љубавна прича је срж моје књиге. Такође сам желела да представим супруге и жене  као живе и важне. Према сопственом искуству учења историје на колеџу, показало се да историја приказује и даје значај само мушкарцима. Ајшу сам представила као снажну и занимљиву личност. Она је духовита, забавна, енергична, згодна, заводљива, има добро срце, млада је, а израсла је у најмоћнију жену ислама. То ми је била намера, да њој удахнем живот и покажем љубав која је постојала између ње и Мухамеда. Замислите молим вас, па она је умрла на његовим рукама. То ме је гануло и веровала сам да ће ганути и друге људе.

У новом роману окрећете се опет историјским темама, али овог пута француској и енглеској средњовековној историји…
Па реч је о четири сестре које су одрасле у јужној Француској, у Прованси, и биле су васпитаване и образоване као дечаци од стране своје мајке. Она је знала да су знање и образовање кључ моћи. То је исто и данас. Дечаци су тада имали добро образовање, а девојчице су учили само да свирају или јашу коње. Она им је дакле као свој дар дала мушко образовање, па су оне онда могле да стекну право да се удају у краљевске породице и постану краљице. Свака сестра је имала врло различиту ситуацију. Њихово краљевање није уопште било онакво како се обично очекује – да имате моћ и леп живот.

Са каквим су се проблемима суочавале те жене?
За најстарију сестру Маргариту (краљица Марго) било је тешко да одржи однос са строгом, репресивном и љубоморном свекрвом. Њен муж је био потчињен својој мајци, дозволио јој је да влада краљевством и да влада њим самим. Тако су Маргарити била оповргнута права да сама влада и одлучује. Зато је она морала да буде врло стрпљива. Истовремено њен муж је постајао све мање заинтересован за њу, јер га је мајка окренула против ње. Али када се њен муж, Луј Девети, нашао у опасности у Египту, она је била та која га је избавила, која је спасла и његов живот, и живот његових људи и потчињених. Било их је укупно десет хиљада. То је невероватна прича.

Друга сестра је постала краљица Енглеске?
Елеонора, друга сестра, била је краљица Енглеске, имала је срећан брак без обзира на то што је њен муж Хенри Трећи био много старији. И она и Маргарита имале су 12 година када су се удале. Она је помогла својим рођацима из Савоја. Они су се венчавали са британским племством, што им је обезбедило напредак. Тако су уследиле велике емиграције из француске у Енглеску, а то је врло блиско и препознатљиво нашем добу. Потом се догодила револуција против Хенрија и ње, јер су хтели да прошире енглеско краљевство. Њој самој је живот био у опасности у једном тренутку, али је и она свом мужу и сину спасила живот.

Чини се да је судбина треће сестре најтужнија?
Трећа сестра је била врло стидљива, повучена, али била је најлепша од све четири. Хенријев брат Ричард од Корнвола се заљубио у њу на први поглед. После повратка из крсташких ратова он се оженио њом, која је тада имала осамнаест година и практично била матора удавача. Они су се венчали, али она је желела да оде у манастир, а не да се уда. Није желела да буде краљица, није имала личност за то. Зато је он убрзо изгубио интересовање за њу, касније ју је напустио и она је умрла сама. То је баш тужна прича.

А најфасцинантнија је четврта Беатрис?
После очеве смрти Прованса је остављена њој. У Прованси је жена могла да влада. Али мушкарци нису то хтели  да допусте, па је то личило на сцену из Одисеје. Знате, гомила просаца опседала је замак. На крају је Шарл, најмлађи краљевић дао обећање папи да ће се венчати њоме у цркви. Он ју је отео, ставио на коња и уз папски благослов венчао се њом. Постао је краљ Провансе и био је страшно окрутан. Али и Беатрис је била амбициозна. Желела је да постане краљица као и њене сестре. Није јој се допадало како се оне односе према њој. Подржала је Шарла у освајању Рима и Сицилије и, што је за мене запањујуће, командовала је војском од 26.000 војника који су прешли Алпе по снежној олуји, и у рату је готово била стратег. Те жене су биле феноменалне!

Желели сте да покажете снагу и моћ ових жена?
Не само то, него њихове таленте и способности. Да покажем да су жене те које воде ствари. И такође сам хтела да покажем да је породица јако важна, да су породичне везе нешто о чему би се требало бринути, да вам је као жени подршка веома потребна. Када наступе невоље, ако имате породицу онда ћете имати подршку и помоћ. После очеве смрти сестре су се свађале међусобно око наследства. Маргарита је очекивала да ће Прованса припасти њој. Тако су оне повређивале у тој свађи и себе и своје породице..

Ви сте други пут у Београду?
Да, дошла сам због нове књиге, али ћу остати још неко време са својим дечком. То ће бити одмор за нас. Свиђа ми се Београд, у центру града је тако живо, има много људи. Седели смо и на обали Дунава. Били смо и у Музеју „25. мај“. О, боже,  запањила сам се том причом о Титу, нисам знала да су га људи толико волели и да је био доживотни председник. И то ме је заинтересовало да почнем да читам о њему више. А јуче је била нека модна ревија и одушевила сам се колико су жене лепе у Београду. Верујте ми, много путујем, али ви можете да држите штафету у лепоти.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *