Почетна / Други пишу / Ранко Гојковић: РУСИЈА И ПОСТИЗБОРНА СРБИЈА

Ранко Гојковић: РУСИЈА И ПОСТИЗБОРНА СРБИЈА

Једна мудра српска пословица каже: “После битке, сви су генерали паметни”. Тако и сада, видимо како разни аналитичари анализирају изборе из различитих углова. Чини ми се да је и овде, једини угао који није анализиран oд стране тих аналитичара, угао православног верујућег Србина, па пошто сам, пред изборе у Србији, написао текст “Православно – о изборима”1, покушаћу да из тог угла осветлим постизборну слику Србије у светлу сарадње са Русијом. Оставићу по страни то, што сам принцип изборности по правилима либералне демократије, представља неку врсту самообмане, где се суштински народни и државни проблеми и не могу решити на прави начин. Колика је фарса причати о вредностима парламентарне демократије, представља пример чувене афере Бодрум, где су бестидници који су махали лажним авионским картама у парламенту, само награђени и данас заузимају највеће државне функције. Као да је задатак парламентарне демократије у Србији, био да све обрне наопачке, да уништи све традиционално и засновано на монархистичкој хијерархији власти. Сведоци смо за ових двадесетак година парламентарне демократије у Србији, да је парламент постао место на коме се задовољавају лични интереси, сујете и славољубље посланика, а национални и државни интереси су у запећку. Шта нас одна очекује са новим саставом парламента, није тешко закључити.

Ако смо се у једном од претходних текстова сложили, да (са тачке гледишта српског православног патриоте), тренутно највећи могући национални интерес Србије представља њен неулазак у содомску ЕУ, ако су у томе пред изборе биле сагласне и три најзначајније патриотске (и проруске) снаге на политичкој сцени Србије (СРС, ДСС и Двери), онда је сваком здравомислећем човеку јасно, да су они морали на изборе изаћи као једна листа. У том случају, патриотски корпус свакако не би нестао са политичке сцене Србије (из визуре демократске процедуре) и тада би била могућа прича о референдуму за неулазак у ЕУ и евентуална подршка “проруској” опцији на председничким изборима и тада би вероватно била могућа и другачија орјентација блока са социјалистима, где несумњиво има пуно људи који, ако ништа друго, нису русофоби. То је само потврда да се Срби, чак ни у своје патриотске политичке прваке не могу поуздати (истине ради, овде ипак треба рећи да су Двери пред расписивање избора позвале све патриотске снаге на уједињење, али на жалост, сујета лидера била је испред националног интереса и на њихов позив нико није одговорио).

Изборном преваром или не, ситуација је таква, да је Србија после антисрпске владе и антисрпског председника, сада добила и антисрпски парламент. Србија се данас налази пред таквом катаклизмом, да је једина нада данас, да се верујући народ ослони на своје светитеље, да умоле Господа за голи опстанак нашег народа, који се нашао прикљештен између демонских пост-европејаца и нових османлија. Југославизација Срба, претворила је простор бивше СФРЈ у огромну гробницу српског народа. Европеизација Срба засигурно није ништа мање погубан процес. О томе нам говори и “Небеска литургија” – пророчка песма светог владике Николаја, у којој се предвиђа да ће поново “…набујати земља Србинова, од мртвијех српскијех тјелеса”, пре него што се Срби поново обрате Богу. Братско писмо руских словенофила из прве половине деветнаестог века (Србима – посланица из Москве2), толико је актуелно, да изгледа као да је данас писано. Оно би требало да постане нека врста патриотског буквара за наша млада покољења. Говорећи о оздрављењу од западњачења, које је било обузело Русију у време Петра I, велики словенофили указују да је Русији спасење стигло од вере коју нису изневерили и народа који се није саблазнио примером више класе:

По милости Божијој ми смо почели сад долазити к себи и враћати се своме језику, своме рођеноме духу. Нас је спасла вера, коју нисмо изневерили; спасла нас је чврстина народа, који се није саблазнио примером више класе; али се болест не лечи брзо, а изгубљене године не повраћају се. Нека вам наш пример буде лекција! Учите се у западних народа, јер је то веома потребно, али се не угледајте на њих и не верујте им, као што смо се ми у својој слепоћи угледали и веровали им. Нека вас Бог сачува од те страшне напасти.”

Ипак, Срби су монархистички народ, народ са монархистичком свешћу и можда се и тиме објашњава веома слаба излазност Срба на парламентарним изборима (ако узмемо у обзир број бирача националних мањина у Србији, видимо да је мање од 50% бирача Срба, изашло на претходне парламентарне изборе). Србима је потребан вожд и ако Бог да, па се он ускоро појави, Срби ће га плебисцитарно подржати. Сетимо се како су Срби плебисцитарно подржали Милошевића, који је после дугог послератног периода антисрпске комунистичке владавине, почео говорити језиком српског народног вође. На жалост, њему је тада недостајало мало више православног духа, па да остане запамћен као истински српски вожд. Али његово супростављање западној аждаји, у очима српских патриота увелико оправдава његове грешке.

Наше старе институције, наше старо предање, наши стари обичаји, имају и данас толико дивног и актуелног у себи, да представљају озбиљну основу за свако велико дело, попут васпитања младих поколења и супростављања западњачењу Срба. Ето светог задатка у овим суморним временима, за сваког православног патриоту-политичара (и не само политичара), који је свестан лажи нашег времена, који је свестан илузије парламентаризма, људских права, јавног мнења, слободе речи и сличних либералних западних флоскула. Деца се морају учити истинским вредностима, чисто дечије срце ће прихватити Онога који је рекао “доведите децу Мени, јер је таквих Царство Небеско”. Тек тада, на таквом васпитању покољења, можемо да се надамо да ће Црква поново имати статус врховне духовне власти у држави и да ће Божији Помазаник поново имати своје поданике. Монархија захтева поданике, људе који су спремни да служе и дају свој живот за монарха, отаџбину, нацију и веру. То је стање духа, које може да се поврати у душу Србинову, само ако буде следовао своје светитеље а не безбожне политичаре и сатански дух “европских вредности”.

За овакво стање духа народног, за погубно западњачење једног дела Срба, свакако да поред политичара и медија, одговорност сносе и поједине владике у нашој светој Цркви. Данас СПЦ преживљава удар реформатора-необновљенаца, исти удар који је РПЦ задесио двадесетих година двадесетог века. Не постоји никаква “сестринска” црква, постоји Једна Света Саборна и Апостолска Црква (Православна), то нам јасно каже наш Симбол Вере, то нам каже наш сверодитељ Свети Сава, који Ватикан није звао црквом, него “латинском јереси” (пре многих покоља православних Срба и пре Јасеновца). А за поједине владике у СПЦ, Ватикан представља “сестринску цркву” чак и после проглашења од стране Ватикана, “надбискупа геноцида” Алојзија Степинца за блаженог. Наш народ је дужан да поштује своје пастире, али никако не сме да им дозволи, да попут латина, поједини клирици само себе сматрају Црквом, држећи грађане за бесловесну стоку. Сви смо ми Црква. Док ово пишем, током заседања Сабора СПЦ, 19. маја, канонизовани су Момишићки мученици, побијени од Турака. И слава Богу. Али православна јавност пита своје архијереје, зашто нису канизовани и Превлачки мученици, који су пострадали у истој епархији и које је Господ већ прославио мироточивим моштима и неописивим миомирисом који се од њих шири? Православна јавност се пита, да није разлог непрослављања Превлачких мученика тај, што су поморени од стране римокатолика, па се њихова канонизација не уклапа у причу о “сестринским црквама”? А пример грузијских свештеника, може да послужи као наук и српским пастирима – дужност је православних свештенеслужитеља да се боре против најстрашнијег од свих грехова, содомског греха. Ово пишем због тога, што смо ових дана већ имали слику надолазећег геј-фашизма, поменутог у мом тексту “Православно – о изборима”. Нисте могли наћи телевизијски канал на коме се емитује програм на српском језику, а да вам са екрана нешто не трабуња неки несрећни “припадник ЛГБТ популације”. Таква пропаганда содомије у земљи Светог Саве, не може донети ништа друго, него велико страдање народно.

На почетку текста сам поменуо проруске политичаре. Као да и у самој Русији многи људи постају свесни да је патриотској Србији у овом тренутку неопходна руска помоћ. У једном тексту, недавно објављеном на ФСК руски аналитичар каже: “На Балкану, а у суштини и у читавој Европи, једини историјски савезник Русије је Србија – још увек најјача земља Балканског региона.3 На крају текста, аутор даје и неку врсту прекора и упутства и руском политичком миљеу, да је неопходна промена вектора и нов приступ руске спољне политике према Србији. У том тексту се каже да је после “изгубљених 20 година”, неопходан “принципијелно нови приступ” који подразумева “детаљно, дубоко познавање реалних прилика, трезвене анализе, озбиљан и разноврстан рад у широком спектру сарадње са свим важнијим српским политичким партијама и друштвеним покретима”.

У Петрограду је 15. маја одржана једна конференција на тему евроазијских интеграција4, коју је организовао Петроградски универзитет у сарадњи са руском информативном агенцијом Руска Народна Линија. Једини представник Србије на тој конференцији, био је историчар, проф. Др Вељко Ђурић Мишина, са рефератом “Србија и евроазија”, у коме је указао на неопходност прекида евроатланских интеграција Србије и почетак евроазијских интеграција. То је добар сигнал, да у Русији почињу да схватају да је патриотској Србији неопходна и системска помоћ из Русије и да “народна дипломатија” и несумњива љубав Срба према Русима, није довољна да најамничка власт, пристигла на крилима НАТО авиона, постане српска прошлост. Недавно сам као преводилац присуствовао једном таквом догађају, потписивању споразума о сарадњи између српског и руског града. Надати се да то неће остати усамљен пример и да ће поред народне дипломатије, оживети и системска сарадња међу нашим градовима и регијама и да ће многи Срби почети проучавати спасоносне вредности Свете Русије, уместо душепогубних “европских вредности”. Томе може на овај или онај начин допринети сваки српски патриота, то му је и дужност, уколико не жели, да стање духа његове деце не буде у складу са мерилима уредника “јавног сервиса европске Србије”.

Овај текст пишем на дан рођења Светог Мученика, Цара Николаја II (19. маја навршиле су се 144 године од његовог рођења) и најмање што могу Срби да ураде у залог српско-руских односа, јесте да не забораве жртву светог Цара Николаја II и речи свог светитеља, владике Николаја: “Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. <…> Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје, пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?

Славјанофили су и за Србе и за Русе актуелнији него икад, па за сам крај, наводим два цитата из већ поменуте славјанофилске Посланице из Москве. Први је: “Не подајите се саблазни да будете Европљани!” Други: “Не одевајте своју умну слободу кицошким оковратником с натписом “Европљанин”.

Једна неопходна напомена: текст је писан 19.05.2012. године, уочи председничких избора у Србији. Када сам написао да Србија има антисрпску владу, председника, а сад је добила и парламент, нисам имао у виду Томислава Николића као председника. Мени лично се не свиђа његова проевропска трансформација, али ми се свакако више свиђа да о уласку Србије у ЕУ или НАТО, одлучује народ, на шта се пред изборе обавезао Томислав Николић. Другим речима, порука председничких избора у Србији је јасна – сулуда политика да ЕУ нема алтернативу је доживела пораз. И од тога да ли ће се Т. Николић држати датих обећања, зависиће и да ли ће следећих 5 година у Србији на власти бити српски или поново антисрпски председник.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

4 коментара

  1. Kako to da moeđu vama, pobornicima potpunog okretanja Srbije prema Rusiji, nije jasno da i među nama rusofilima vlada nepoverenje prema Majci Rusiji? Kazaćete da mi Srbi dugujemo Rusiji… a ja ću da vam kažem da to nije tačno! Ništa mi ne dugujemo Rusiji, naprotiv… ona više duguje nama! Ovo tvrdi većina Srba i vi koji se ne slažete sa time ste ogromna manjina! Mi Srbi smo uništili koren našeg postojanja, da bi kupovali vreme za Majku Rusiju i kad je trebalo da nam uzvrati (kao 44-45-te), ostavili su nas na cedilu i prepustili klanju anglosaksonskih ubica i vehabijskuh koljača! I sada… opet mi nešto treba da im se dokazujemo! Dokle više? Rusija mora da nam pomogne da se oslobodimo od okupacije zapadnih gaulajtera, da izvršimo rekompoziciju cele države, postavimo je na zdrave temelje, očistimo tzv.“nacionalne institucije“ od katoličko-cijinih podrivača… i za sve to vreme dok se time bavimo, spreče zapadni ološ da ponovo krenu vojno na nas! Pitanje svih pitanje je: HOĆE LI TO RUSIJA? Ili će i dalje da gura „glavu u pesak“, krije se iza nekih tzv.“normi“ međunarodnih odnosa (dok jenkije savršeno zabole za iste…) i traži izgovor da ostane po strani. I dalje da živimo samo od verbalne podrške, u znak zahvalnosti za sve što smo kao nacija uradili za njih? Ne, hvala! Ako će tako da ostane… pa neka se nose i sa time! Nema više vremena, koje mi možemo da im kupimo, ako se nisu spremili za ono što čeka celu planetu od pomahnitalih ubica sa zapada, pa… neće nikada! Sada je pomoć potrebna nama i sa punim pravom mi iskreni rusofili, zahtevamo to od Majke Rusije!




    0



    0
    • Драгане,
      прво, искрени српски русофили не пишу латиницом. То је једноставан лакмус папир на коме се огледа да ли је неко заиста русофил или се само тако представља.Друго, ти не кажеш било коме да нешто није тачно, него то кажеш највећем сину нашег рода после Светог Саве, кажеш то Светом Владици Николају. Препоручујем ти од срца искрено покајање због такве дрскости. То показује да не само да ниси русофил, него ниси ни србофил. Треће, тај исти владика Николај каже – „пре него што почнеш да причаш о туђем греху, сети се свога“. Када је то последњи пут нека власт у Београду водила колико-толико проруску политику? Да смо ми Срби на месту Руса, одавно би их одбацили због одвратног кокетирања са западном антицивилизацијом.Коме да помогне Русија, најамницима који хрле у ЕУ?Смешно је овакво пискарање после озбиљног текста.




      0



      0
      • Ne pišem ja samo latinicom, već mi je tastatura podešena na nju, a nisam baš veš u tom prebacivanju a i brže kucam na latinici. Ovo nije pravdanje, jer mi je ispod časti da se pravdam popovskim uvlakačima. Sve što si ti napisao je samo prepisivanje mantre (i to tuđe i mnogo puta napisane…), u kojoj naravno nema „života“. Možda ćeš to nazvati prepotencijom, ali smatram da imam pravo da komentarišem, zaključujem na osnovu činjenica (a ne da citiram „horsko crkveno pevanje“), koje život znače. Jer da si hteo da shvatiš smisao moje „kritike“ ponašanja Majke Rusije prema nama, nije ti bila potrebna neka naročita inteligencija za to. Ali onda ne bi mogao da se držiš ovih neutemeljenih diskvalifikacija, koje su toliko prizemne, da me ne dotiču uopšte. Tu nema osniovane kritike, samo bednog pokušaja diskvalifikacije (ućutkivanja). Hoćeš da kažeš da ja nisam „dobar“ Srbin, zato što nisam bogomoljac i mislim svojom glavom i pojave u društvu nazivam njihovim pravim imenom? Zašto bih morao da znam napamet sabrana dela Vladike Nikolaja Velimirovića, da bih (po tebi) stekao pravo da kažem svoje mišljenje. Stepen ljubavi prema svom narodu (i kad prezireš jedan njegov deo) meri se onim što si spreman da uradiš za njega, a ne stepenom „šlihtanja“ popovskim mantrama. A moja malenkost je skoro 6 meseci, krvarila za njega i nisam to „naplatio“. Podjednako sam udaljen od mantre, da treba da se prepustimo popovskom ispiranju mozga i „žutom“ putu u pakao… ali ako moram da biram između ta dva zla, tvoje je manje, ma koliko bilo zatucano. Ovo je ipak 21-vi vek i sve istine ne postoje u jevanđelju. Ja Crkvu vidim kao Instituciju moga naroda, njen identitet i kao takvu imam sasvim dovoljnu dozu poštovanja… Ali tu crkvu ne vodi više Vladika N.Velimirović, već „mali“ srebroljupci, koje savršeno nije briga kako narod živi, već samo njihovo hedonističko, ovozemaljsko blagostanje. Poštedi me, molim te, demantovanja ovog jer bo to bila obična laž… a laž je ono što organski ne podnosim. Ne govorim ja o „ruskom grehu“, jer zašto bi to bio greh. Svako se ponaša u skladu sa svojim interesima, ali ne mogu da prihvatim činjenicu da smo ovako postradali u poslednjih 22 godine, kupujući vreme Majci Rusiji da se „resetuje“ i uzdigne iz pepela, a da „u znak zahvalnosti“ dobijamo samo verbalnu podršku. Ovo je vreme pred globalni „govor čelika“, a mi smo okupirani već više od 10 godina. To su činjenice i šta tu može da pomogne N.Velimirović? Ja živim sa narodom, koji ne ide u crkvu, iako je verujući, jer ne može da plati „popovsku tarifu“, ali koji je i dalje iskreno verujući. Ne razumeš o čemu govorim? Shvatićeš kad budeš imao 50 godina…




        0



        0
        • Драгане,
          може неко да има и 150 а не 50 година, ако он сматра да све истине нису записане у Јеванђељу, он је слеп код очију и глув код ушију. Историју и прошлост и садашњост ни Србије ни Русије, не може нико схватити ако не верује да су све Истине садржане у Јеванђељу, а ван Јеванђеља садржане су само „истине“.Цркву не води ни владика Николај нити „мали“ среброљупци како ти рече, него је глава Цркве Православне наш Господ Исус Христос. Нека ти буде у помоћи да се и у педесетој години живота дозовеш памети. Клањам се до земље твојој борби за српство, не сумњам у твоју част, али се о питањима вере не сме тако ноншалантно односити, макар имао и 150 година. Од Бога ти свако добро.




          0



          0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!