Рајко Петров Ного: Увек постоје веће вредности од живота

Разговарао Александар Дунђерин

Фотографије Милан Тимотић

Демократура је и почела када је речено да се Србија опредељује за земаљско царство, а да би Косово требало оставити песницима и поповима. Док је било у надлежности песника – петсто година – и било је и остало наше

 


Рајко Петров Ного – записано је – прелази пут од бунтовног песника до ствараоца који глас преображава у шапат и скрушеност молитве. У својим делима – написано је – баштини традицију повереника косовске мисли, како би и сам у свом стваралаштву, поготово у награђеној књизи „Запиши и напиши“, оставио трајни печат косовског завета. Иза аутора овог књижевног опуса – прича се – сакривен је пргави и бескомпромисни ратник, надахнут православним схватањем љубави, доброте и праштања… Шта о тим записима, написима и причама, али и о актуелним дешавањима на широј друштвеној и културној сцени савремене Србије, мисли овогодишњи лауреат награде „Печат времена“ за књижевност…

Добитник сте готово свих релевантних српских књижевних награда. Како доживљавате награду „Печат времена“? Будући да сте већ одавно етаблирани стваралац, да ли осећате да јој и Ви, а и ваше колеге, прошлогодишњи лауреати, позајмљујете у одређеној мери ауторитет?
Сваком новом наградом само увећаваш број љутих противника, говорио ми је Раичковић, ваљда из сопственог искуства. Када је у „Коларцу“, на Ваведење 1992. године, хорски изведена руковет „Сербијо, иже јеси“ (хиландарски палимпсест) Светислава Божића, који је моје стихове малчице обожио, један други, узнесени пријатељ рекао ми је да се на мене излила Божја милост… Да, добио сам много награда, клецам под тежином њиховог одличја (све их редом омаловажавају који нису добили ниједну), оне носе имена мојих духовних и књижевних предака, једна и генерацијског другара; ниједну државну награду, на срећу, нисам добио ни док сам (до 1982. године) живео у Сарајеву, а ни у Београду, потом, где живим као Ирац у Лондону… Слава (пропадљива слава), то је страшно сунце мученика, испомажем се Дучићевим стихом кад  год се започну овакве теме. И нервирам једног мало старијег пријатеља и песника (не могу вам рећи кога, одмах бисте се сетили) са чијим се именом и презименом римујем: „Када ћемо рећи већ је време мрети / Као што се каже већ је време кући.“ Он мисли да је смрт непроверена гласина… Тако је то са наградама, ловоровим, али и трновим венцима, који се, изгледа, на овој глави калупе.
Замишљена тако да удари суви печат на дела по којима ће се памтити, некада славно, а данас жалосно време, награда „Печат времена“ утемељена је Екмечићевим и Бећковићевим књигама, које се, када се све сведе, концентришу на одбрану српских вредности; један као историчар, философ историје, други као песник раскошне језичке имагинације. Када је „Печат“ на насловној страни прошлога маја донео фотографије награђеног двојца, свако ко је пажљивије гледао није могао да не примети како су та два лика из исте фамилије. Ако су се ова двојица у својим делима „скућили“ (а то значи етаблирати се) није ми мрско да у тој кући станујем, без обзира на то ко шта и коме наградом „Печат времена“ позајмљује.

Књига „Запиши и напиши“, награђена „Печатом времена“, садржи сећања на великане српске књижевности са којима сте се током живота сусретали, као и „поуздана читања“ њихових дела. Да ли сте, док сте је обликовали, имали предосећај да стварате једну (личну, песничку) историју српске литературе двадесетог века, да маркирате писце који представљају стожере наше нововековне књижевне парадигме?
У вашем тексту „Повереник косовске мисли“ („Печат“, 20. април 2012) са таквим читањем сам се срео. За такву визију недостају ми неки велики писци које нисам боље познавао, а и неки велики, али живи, па зато што су живи  нису могли ући у овакво сећање. Радован је у Хагу, као у Хаду, а Емир у новом старом идентитету – обојица, дакле, са извесним искуством смрти – па су једини од живих добили засебне текстове. Добри портрети не могу се направити ако сликар у магновењу не угледа у тачки рођења и тачку смрти. И обрнуто. Онима који су се преселили „у весело царство поезије“ својим (не)сигурним сећањем и поузданим читањем палио сам свеће задушнице. Ви сте ову књигу читали као личну, песничку историју српске литературе двадесетог века, чак и као роман, али мени је добро познато ко све у том сазвежђу недостаје, ко се све двоструко не огледа у мом сећању и есејистичком и књижевнокритичком сенчењу. Жанровски шаролику и вишегласну књигу ваљало је, можда, од почетка склапати са таквом самосвешћу, где би полифонија долазила од усклађених, па пародираних функционалних стилова… Могао бих, можда, тај посао накнадно да обавим, када бих за то имао жељу и вољу да ту жељу остварујем. Ваше читање није усамљено; било је читалаца који су ми рекли да се обе књиге – „Запиши то, Рајко“ и „Запиши и напиши“ – читају као роман… Тохољ је, рецимо, имао предлог да наслов гласи „Запиши, распевај и напиши“, зато што распевавања има не само у песмама, које каткад пресецају, а каткад стапају мемоар и есеј у „ромоар“, како је такав жанр звао писац „Величанствене хронике ноћи“. Међутим, волим да се зна шта је сећање, а шта есеј и критика, поготово што је временски размак међу њима понекад и четрдесет година.
Што се стожера наше нововековне књижевне парадигме тиче, ту ни у младости, ни у зрелости нисам могао да погрешим: усмено наслеђе, Његош, Дучић, Андрић и Црњански, а онда нека свако по свом афинитету додаје оне који су достојни…

Чини се да „косовска мисао“, као „средишњи топос наше укупне историје и културе“, уједно и средишњи део ваше најновије књиге. „Запиши и напиши“, заправо показује како је том мишљу прожета целокупна историја српске књижевности, од народног стваралаштва, преко Његоша, до литерарног опуса Андрића, Црњанског, Попе… Да ли је уопште могуће говорити о српском националном идентитету и српској књижевној уметности и култури, а не бити надахнут косовским заветом? И шта, по Вашем мишљењу, уопште значи бити обележен косовским заветом?

Косовски завет – ако философима и религиозним мислиоцима оставимо њихов део – најпре значи избор небеског или земаљског царства. (Демократура је и почела када је речено да се Србија опредељује за земаљско царство, а да би Косово требало оставити песницима и поповима. Док је било у надлежности песника – петсто година – и било је и остало наше.) Косовски подвижници су отишли у изабрану смрт, јер су постојале (и увек постоје) веће вредности од живота. (Велики песник Бранислав Петровић, поред сјајних песама и стихова, има стих који ми се никада није допадао: „Боље бити и миш, но не бити ништа.“ Е, није боље.) Као какав библијски талас, и кад нису изговорене, запљускују нас речи класичног десетерца: „И одоше три војводе бојне.“ Одоше са браћом да погину. А Косовка девојка их чека ево већ више од шест векова. Нису у питању само отаџбина и слобода, већ и Христос и Свети Сава, са којима смо се у крштене народе уписали. Семе које су жртвеном смрћу косовски подвижници у памћење посејали, рађало је и рађаће у свакој ослободилачкој мисли и делању. Наша историја, светосавска вера и српска књижевност од Косова немају снажнији, ни продуктивнији хронотоп. Онај који је Обилића у Сарајеву на Видовдан 1914. године обновио, на својој затворској порцији угребао је: „Добро је рекао, пре, / Жерајић, соко сиви, / Ко хоће да живи, нек мре, / Ко хоће да мре, нек живи.“ Није ту реч о колективном самоубилаштву – умире се да би се живело. Косовски, видовдански заточник Гаврило Принцип, за кога Милош Црњански каже да му је име и презиме сачињено од једног начела и једног архангела, у новијој епској песми, кад стане на папучицу Фердинандовог аутомобила – јер се у десетерцу сме пуцати тек када се тиранин у  граматику упути – говори и ове речи: „О аждајо, што Словене гуташ, / Шта ли мислиш, што по Босни луташ, / Нимало те пожељели нисмо, / Нити смо ти оправили писмо, / Не знаш добро српски говорити, / А дошо си по Босни ходити, / Ево теби српска граматика / Из мојега аутоматика…“ Родно место моћне Његошеве визије опет је Косово, и Црна Гора, као из Потопа спашен Косовски гребен. Није  на одмет подсетити се шта Вук Мићуновић говори Хамзи капетану: „Ђе издајник бољи од витеза? / Какву сабљу кажеш и Косово? / Да л  на њему заједно не бјесмо, / па ја рва и тада и сада, / ти издао пријед и послијед, / обрљао образ пред свијетом, / похулио вјеру прађедовску, / заробио себе у туђина?“ (Данас су многи виђени Срби образ обрљали, а мало је оних који нису заробили себе у туђина.)  – Ова је драма почела на Косову, одрешит је Иво Андрић у великом есеју о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. А његов Радисав Ерак, са коца као са крста – за крст и колац од свију виши и ближи Богу – понавља једну једину реч, јер су у њој садржане све речи Косовскога завета: „Турци, Турци!“ „Исаковичи су ту прошлост носили у очима, у сузама“, пише Црњански и додаје да је „лепота и архаизам наше народне песме, етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе… била лепота есхилска, судбином нам досуђена“. „Поље као ниједно / Над њим небо / Под њим небо“, најкраће је срезао Васко Попа.  Ко гледа у небо изнад и испод себе, тај види и што други не виде.  Ко је обележен Косовским заветом, томе су и Лазар и Милош Обилић савременици, јер не трају само у историјском, већ у митском времену. Савременици Карађорђеви, Принципови и наши.
Да је могуће бити ненадахнут Косовским заветом, а говорити о националном идентитету и српској књижевности, свакодневно се уверавамо. Актуелна  власт има такве књижевне фаворите и сва је прилика да ће им дела трајати колико и та власт. Нема тога сињега кукавца који своје тупо перо и компјутер, позорницу и камеру, не оштри на поругање Срба. И засад нема продуктивнијег, ни бољег одговора од градње Андрићевог града у Вишеграду, чије ће капије за Видовдан 2014. године отворити задужбинар Емир Кустурица који је недавно са Дрине поручио: „Срушили сте Андрићев споменик, добили сте Андрићев град. Убудуће, пазите шта радите!“

Проучаваоци Вашег стваралаштва приметили су како је бунтовни глас Рајка Петрова Нога, доминантан у раној фази, постепено, у каснијим песмама и збиркама поезије, преображен у шапат и скрушеност молитве. Шта је изазвало преображај, одлуку да „властиту реч“, својеврсни „лирски егоцентризам“, донекле поништите, придружујући је говору књижевних предака, саображавајући је богатој традицији из које сте поникли?
Има дражи, нарочито у младости, када вам глас са микрофона одјекује у великој и пуној сали, али је, у зрелости, неупоредиво када се тај глас чује по дубини сопствене књижевности и културе, и када су са твојим гласом преплетени гласови песничких предака. Ко зна да упосли тај бруј гласова, може бити и већи и бољи песник него што би био без њих. Јер песма живи са целокупном својом историјом, она спаја нерођене са мртвима. Побуна је, најчешће, у вези са подаништвом, а молитва са Богом. Код мене, ако је пристојно уопште о томе говорити, има у бунтовним стиховима, рецимо у клетви, и обрнуте молитве, а у молитви пригушеног роптања. Када ме је далеке 1977. године у Кошевској болници у Сарајеву са Николом Кољевићем посетио хрватски песник Данијел Драгојевић – а управо је било изашло „Безакоње“ – осмехнут ме је упитао: „Издиреш ли се још на Господа?“ Разумео сам то. А разумео сам и Шекспиров стих: „Зрелост је све.“

Меша Селимовић, читамо и у Вашој новој књизи, није желео да учествује, заједно са његовим колегама „бошњацима“, у покушају стварања пројекта „босанске књижевности“. Данас су, међутим, управо представници дела српске интелектуалне елите можда и главни протагонисти идеје србијанства у српској култури (која, одвијајући се паралелно са процесом раслојавања српског језика, подразумева искључивање из корпуса српске књижевности њених најзначајнијих стваралаца, Његоша и Андрића, рецимо). Како тумачите тај парадокс, то ново читање српске културе, историје и традиције?
Такво читање српске културе, историје и традиције врши се из жабље перспективе. Било је то латентно и раније, али код књижевних пигмеја. А сада, када средиште не држи делове, када су паметни поумирали или су се резигнирани утишали, најгори су као и увек пуни страсних убеђења. Причало се, а кад се прича као да је и било или је могло бити, да је – после негативних приказа Андрићеве књиге „Лица“  – друштванце спремило читав број једног часописа да најзад сруше Андрићев мит. Андрић је био повређен и рекао је једном часном сведоку да су „Лица“ последња његова књига и да највероватније неће више објављивати. Али управо је тада Андрић добио „Нобелову награду“, а друштванце је, изгледа, у штампарији растурило слог. Погледајте сада шта је све после „Лица“ Андрић написао, а шта је тек после његове смрти штампано. Београд воли да уздигне и слави, али не може дуго да издржи, говорио ми је зналац прилика. Не може да одоли да не руши највеће. Шта је српска књижевност без Његоша и Андрића? Они који хоће да њих искључе из српске књижевности, искључили су себе из памети.

Велики део највредније српске литературе настајао је током прошлих векова на територијама које данас нису у саставу Србије или нису део неке заједничке државне творевине – у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској. На који начин је могуће спречити да нове политичке међе не постану уједно и нове границе српске књижевности?
Биће нових прекомпозиција Балкана; неке од тих међа су привремене. Могуће је ту работу спречити ако културу најзад почнемо самеравати са српског становишта. Живот у заједничкој држави, у којој су Срби углавном били окупљени под једним кровом, нагонио нас је на свакојака попуштања, а онда нам је то канда постало другом природом. Ми више таквих обавеза немамо, и у корпус српске књижевности ваља укључивати све што јој припада. Онај који се буди са Северином, неки дан је галантно, онако комшијски, као да је у његовој својини, понудио Андрића другима. Буђење са Северином није тек буђење, то је читав књижевни правац, тако рећи. Општа клептоманија, свакојака посвајања и отимања, прво језика, онда онога што је на том језику написано, потом и територија, права су пошаст.  Србијом и њеном културом владају Коробочке и Чичикови. Пронађите их у одличној књизи Мила Ломпара „Дух самопорицања“. Тамо је егзактно показано да културна политика у Србији није српска, већ хрватска. И ко зна још чија. Наша културна добра отима и развлачи ко хоће. Ако се усудиш да не даш оно што је твоје, пострадаћеш од евроунијатских Срба. Давно је речено да Србин, кад хоће да буде објективан, прелази на другу, на непријатељску тачку гледишта. Срби све мање знају шта су упоришне тачке српскости. На тој пометњи систематски се радило. Све мање их то и занима. Они би да буду нешто друго. Онај сам који нисам!

Српска уметност као да је и данас талац југословенског културног концепта. Зашто српска књижевност, довољно велика и самосвојна, упорно тежи да буде део нове-старе БХС/ЦГ/ литературе?
Ако се књижевност не самерава из себе, већ је самеравају други, нама ненаклоњени арбитри, јасно је који ће од „наших“ бити њихови фаворити. Проверите ко су значајни српски писци у тзв. БХС/ЦГ литератури. Они који овде мало значе, а знају их као перјанице аутошовинизма. Они који су  све анонимнији што више објављују. Недавно сам на Скупштини „Матице српске“ – прво од људи из „Ћирилице“, а онда и од Миодрага Матицког из „Вукове задужбине“ – јавно чуо, што веровао нисам. Из Кабинета председника Србије стигао је одговор на њихова писма – протоколисан, на меморандуму и са штамбиљом – да им убудуће не пишу ћирилицом, јер они са тим писмом не комуницирају! У Сарајеву се, док сам тамо живео, ћирилица могла видети само на понеким смртовницама. Ко би рекао да ће се, у међувремену, Београд сарајевизовати. Знао сам да су са Ђинђићем у државне институције ушли људи са улице и да су им прва радна места била шефовска у разним кабинетима, али да се за дванаест година оволико узнапредовало, то веровао нисам. Не може чиновник, без охрабрења из Кабинета, писати овако осиона писма, која безобзирно крше Устав.

Повлашћено место у Вашој новој књизи заузима личност и дело Ива Андрића. Ваше стваралаштво варира босанске и херцеговачке теме на сличан начин као и наш нобеловац. Може ли се тематизовати Босна, а не бити раскошан у описивању зла, бола, разарања, смрти? Да ли је заиста у њој историјска константа и доминанта – патња?
У Босни се сваки драм нежности душом плаћа, писао је Андрић. Босна је, а онда и Херцеговина, постојана Андрићева опсесија. У то тле најдубље су ушле његове сонде. Из тих народоносних дубина, које је Вук осветлио, а Његош просветлио, Иво Андрић је градио своју пространу и хармоничну грађевину по којој се српски сензибилитет препознаје. У Андрићевом палимпсесту органски су срасли највиталнији слојеви балканске, а нарочито српске историје и легенде, и ваљало би препознавати те дискретне, али упоришне тачке српскости. Није то само Радисав Ерак, ни онај гуслар у сеоској изби, ни Јелисије из Чајнича, ни Миле са Лијеске, ни тутањ Карађорђевог топа „у ганућима наших жена“, ни Марко из Џимрија, ни два брижна сељака који личе један на другога, као да су браћа што их у Травнику вешају, ни Богдан Зимоњић на Омер-пашином чардаку, већ све то скупа, и много тога још, што мозаички светлуца из дубоке припадности онога који је монашки носио изабрани идентитет и који никад није, као ови данашњи, очекивао да му сунце изађе на западу. Ево како почиње „Мрак над Сарајевом“, једна у ранијим „Сабраним делима“ заборављена прича: „Везиров лекар доктор Галанти обишао је болесног архимандрита који је био затворен у Жутој Табији због неких књига, неког оружја и неке политике.“ Кога због тако чега затварају, тај јамачно помишља да би могло бити и друкчије него што је, да би могло бити што бити не може. Ако у пет стотина година поробљеном народу постоји неугасла слободарска нада, и десетерац који ту наду држи будном, слобода неумитно долази. Слобода и правда, две су речи које су младобосанца Иву Андрића целога века опседале. Боже, правде. Неугасли источник тог слободарства, и кад се то на први поглед не види, јесте Косовски завет. Уосталом, нека читалац прочита кратку Андрићеву причу „Со“ и нека се увери у постојаност босанских Срба у вери и  патњи. Послушајте, потом, ову молитву, овај Оченаш Босни, који Андрић чати у „Улици (младобосанца) Данила Илића“,  а као да данас моли: „Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срца и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни. Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића.“ Ко је Данило Илић? Организатор Сарајевског атентата на Видовдан 1914. године – косовски заточник, дакле – кога су, јер је био пунолетан, убрзо обесили. Босна је трагично парче земље на које је Бог посејао четири од пет највећих и најчешће међу собом искључујућих религија. У њој траје рђава бесконачност. И ужас малих разлика.

Раме уз раме Андрићу постављате и Милоша Црњанског. Истичући да су и ликови Црњанског „трагични јунаци косовске мисли“, подсећате читаоце на његове „Коментаре Итаке“, у којима је наш писац записао и речи које славе тираноубиство Гаврила Принципа: „Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијом, крвљу“. Већина ваших патриотски оријентисаних колега избегава овакве цитате и вероватно би Вам замерила да таквим оценама само дајете за право нашим непријатељима који тврде да је у срцу српске културе и народа усађен геноцидни код.  
Избегавали, не избегавали – исто им се пише. Што се наших непријатеља тиче – страних, ових око нас, а богме и међу нама – они нам никада неће опростити злочине које су над нама починили! Јер, ко је једном заклан некажњено, препоручио се за вечито клање, говорио је Владан Десница, директни потомак Стојана Јанковића, а у стихове унео Бећковић. Хашка инверзивна ревизија српске историје очигледнија је од Орвелове негативне утопије. Горанову „Јаму“ у Хрватској ђацима већ предају као да су ту јаму Срби пунили Хрватима, и неће ме зачудити ако прочитам  да су у Јасеновцу Срби убијали Хрвате.
Као што Руси у деветнаестом веку имају Толстоја и Достојевског, тако Срби у двадесетом имају Андрића и Црњанског. Не, дакле, једног, већ два највећа, и не би требало једног другим самеравати, јер су несамерљиви и неупоредиви. Црњански је језичка антена која прима и собом преуређује различите језичке таласе, а онда их, посвојене, собом обојене, емитује на хартију као какав колико словни, толико звучни запис свеспасавајуће националне меморије чија нас синтакса утешитељски преплављује. „Тишина ће стићи, кад све ово свене / и мене, и мене.“

„Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама“. Да ли је рат опет последња нада да још има звезда на српском небу, да се у ново доба може ући обновљеног поноса, са идејом правде и слободе?
„Рат је био бољи“, насловио је једну своју бурлеску Миодраг Булатовић. „Оклеветани рат“, узвикнуо је Милош Црњански. Не бирамо ми рат, већ светост бранимо, некако тако говори Лазар у Симовићевом „Боју на Косову“. Присетимо се како је на нас, планетарно усамљене, ни због чега, кренула деветнаестоглава аждаја најмоћнијих земаља света. Како смо живнули када смо им у Буђановце свалили Невидљивог. Присетите се како су се и лопови и криминалци стишали, како смо постали уљудан свет, који се и са непознатима поздрављао. Како нас је несрећа зближила, као браћу. И како смо у несрећи осећали да смо некако изабрани. Како смо веровали, а ја и сада верујем, да су Србија и Српство били фатални по неколико империја, које су се на нама разбиле и потонуле као у  Бермудски троугао.  На нама је направљен међународни преседан који се, ево, у обичај уводи. Видовити назиру крај томе лудилу, пропаст Империје. Да се четири године, прво у Хрватској, па у Босни, а онда и у Србији, нисмо опирали силама немерљивим, поништили бисмо и Светог Саву и Косово, и Лазара и Милоша, и епику и Његоша, и Дучића и Црњанског, и Андрића. А какви бисмо Срби били без свега тога? Какви ћемо у ново доба ући, и да ли ће новог доба уопште бити, то вам не уме рећи овај, макар и борбени чича, који је, ипак, писац прошлог века. Сећам се само да ми је један прозорљиви човек рекао – када сам му припоменуо да би светске силеџије за свој експеримент могли наћи какав други, занимљивији народ –  да ми не можемо дуго издржати и да ћемо, колико нас он зна, опет истрчати, „тражећи светлу, вечну звезду у ноћи над нама“. У неком, надам се, срећнијем распореду снага.

Да ли се слажете са оценом да би уметник у време када се његов народ и отаџбина налазе под неком врстом (духовне) окупације, требало своје стваралаштво да подреди националним интересима? Где је, по Вашем мишљењу, извориште тезе, данас доминантне, да уочљив друштвени ангажман ствараоца укида аутономију његовог стваралачког чина?
Има једна поучна причица о Марини Цветајевој и њеном несрећном повратку из емиграције у совјетску Русију. Тадашњи свемоћни комесари – баш као и ови данашњи, што и песницима налажу политичку коректност – тражили су, усмерено, да напише ово или оно. Кад није могла, ни хтела, један јој је рекао: Напишите то, Бога ради. Цветајева је одговорила да налоге од Бога прима непосредно. Можда би, ипак, ваљало имати на уму стари наук – да се под окупацијом и не објављује…

Српски писац има ту „срећу“ да живи у земљи којој не мањка историјских дешавања (распад Југославије, рат деведесетих, НАТО бомбардовање, револуционарна дешавања). Због чега су ове „велике нарације“, специфичне српске теме, протеране из српске књижевности?
Велике нарације имају времена. Оне ће доћи, кад им буде време, да искупе свеколика пострадања. Када најзад умукну мали епигони великих хуља. Великих (и малих) нарација о вишку историје и специфичним српским темама ипак је било – Капор, Тохољ, Н. Јеврић, В. Кецмановић – а конјуктурних, аутошовинистичких, оних што демонизују Србе и у живе ране жртава сипају со, има за читаву историју бешчашћа. Они који се тиме баве кажу да тамо нема ниједне значајне књиге.

У српском културно-уметничком контексту постоје многи књижевници и интелектуалци, свесни темељних традиционалних и духовних вредности српског народа. Како је могуће да у протеклих десет година наша национално освешћена интелигенција, којој и сами припадате, није поразила актуелни а(нти)национални културни естаблишмент? Напротив, он је све осионији.
Рат у српској култури траје. Национално освешћеној интелигенцији, осим у „Печату“, и још понеком резервату, готово да је одузета реч. А(нти)национални културни естаблишмент скућио се и умрежио у власти – из неприродног блуда државе и порицатеља свега српског написано је и оно већ помињано знаковито писмо, које црно на бело сведочи да Кабинет не комуницира са ћирилицом. Па ипак, у последње време штампано је десетак добрих, чак изврсних књига које аргументовано и мирно исписују феноменологију ове жалосне болести.

_____________

На Каракају

Ти који ходиш Српском стани на Каракају
У перивоју митском размирја дуго трају
Непогребени чају и хује душе трском
Да оду водом дринском Летином загрљају

Ако ме укопају на овој међи клиској
Где задушнице трају не реци рабу блиском
Несмиренику дрском какав то обол дају
Мртви у црном крају Ти који ходиш Српском

_____________

Кенотаф

Човек се враћа кући у домовину речи
А реч уназад ходи у постојбину бола
У кући које нема по сву ноћ неко јечи
Миришу бор и јавор и растопљена смола
Не могу тамо ући вазда ме неко спречи
А за руку ме води оној која се збола
Твој гроб сам кога немаш што шобоће и звечи
И суви бор и јавор и залеђена смола
Стално се враћам кући по жеравицу речи
А угљен сам у води над ничим туја тмола
Како ћу тамо ући кад останем без речи
Зна она што ме води А већ ме нема пола

_____________

Молитва

Нагледаше се очи
Буке и беса века
Ко радост ову точи
Да понизи човека
Доста је сваком дану
И ноћи зла својега
А сад ко со на рану
Веселост ни због чега
Угаси Боже свице
Искључи Творче цврчке
Утишај ластавице
И ћука уврх смрче
Бриз сунца охолога
Пререзаће ми собу
За раба сусталога
У окреченом гробу
Закочи Свемогући
Што ћурличе и врви
А с тишином ће ући
Благословени црви
Да узвисе човека
И разбрбљану јаву
Од света и од века
Окренуо сам главу

_____________

Тужбалица

Куд си пошо награјило у недоба на покладе
У сунчеве обрвице налбантини кад се кладе
За небеску потковицу приковаше сунчевића
Сјају сузе кроз рупице из чавала из влашића
Да Зорило и Ноћило и троглави гле Балачко
Вечерају помрчину Србијице црна тачко
На крај света крајем века некрштене једеш дане
А деца ти разапета измеђ цркве и кафане
Гребенају мрку вуну Ни на једном главе не би
Тек марсовци кукуричу Учинили то сте себи
На крај света крајем века сија ова црна рупа
Где Милоша разапињу и Барабу с Христом скупа
На Небојши Јакшићевој слепом сунцу брију веђе
Забасо си награјило у неслано месојеђе

_____________

Невесињски иконостас

Кад вишња светлост муње невидиме
У једнооком бјецнув апарату
На црну траку уписа нам име
Кад с читуље се осмехнух у рату
Кад се у ледну кошуљу обукох
Када зачешљан примих целов смрти
Кад је јединке јединак повуко
Озго сам чуо Дођи мили и ти
У плавичастој кошуљици снега
Да нетрулежан други пут се родиш
Када стадосмо с десне стране њега
Који ће доћи по гори по води
Засјах у цркви невесињског рата
Из војничкога фотоапарата

_____________

Рајко Петров Ного

Рођен је у Калиновику 1945. године. Студије југословенске књижевности завршио је у Сарајеву, а магистрирао у Београду радом „Сонети и поеме Скендера Куленовића“. Био је уредник у издавачким кућама „Веселин Маслеша“ (1972-1982) и БИГЗ (1982-2000). Објавио је више десетина збирки песама („Зимомора“, „Зверињак“, „Лазарева субота“, „На капијама раја“, „Хајдучија“, „Недремано око“, „Не тикај у ме“), књига поезије за децу („Родила ме тетка коза“, „Колиба и тешка коза“), књига студија, критика и есеја („Јеси ли жив“, „Обиље и расап материје“, „На Вуковој стази“, „Сузе и соколари“, „Запиши то, Рајко“). Добитник је многобројних награда, између осталих и награда „Меша Селимовић“ (2003), „Вукове задужбине“ (2003), „Жичке хрисовуље“ (2003), „Алекса Шантић“ (2007), „Десанка Максимовић“ (2009), „Извиискра Његошева“ (2010). Од 2004. године редовни је члан Академије наука и уметности РС.

 

Један коментар

  1. Predivne rijeci, divnoga rodoljuba. Nasa majka rodina ovakvih rijeci treba kao zedna zemlja. Oni koji su “zarobili sebe u tudjina” imaju perspektivu jeftinih sobarica, a ovako veliki ljudi kosovskog zaveta ostaju zauvijek upisani i znani svim kosovskim zavetnicima od Krajine do Kosova. Na zalost jos uvijek nam stavljaju so na rane zarobljenici i placenici. U vrijeme najzesceg bombardovanja Srbije,stari englez me je zapitao odakle sam i kada sam mu rekla iz Srbije, duboko se poklonio i rekao: “Divim vam se, vama i vasem hrabrom narodu i sramota me je moga naroda”. Ma nije meni do njegovih rijeci meni je do slijepih koji i dalje stavljaju so na rane. Meni je do onih koji nece da vide iz koje se bare napio vode konj moga djeda i koju je sumu objasio, a koju mocvaru isusio i cuvao moj pradjed. Nece da vide cije se sjeme sjemeni po kosovskoj njivi. Dace bog, dace bog tako srbi kazu.Sve dok mogu da citam ovakve clanke i cujem glas ovakvoga divnoga covjeka, vjerujem-Dace bog!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *