Putinova velika igra

Piše Bogdan Đurović

Vladimir Putin je otpisao SAD kao partnera u stvaranju ekonomskog i političkog prostora u Evroaziji, a njegova politika biće čvršća nego što zapadni analitičari mogu da pretpostave

 

Odluka predsednika Rusije Vladimira Putina da ne prisustvuje Samitu „velike osmorice“ u američkom Kemp Dejvidu, prilično je iznenadila i uvredila administraciju SAD-a. Sa druge strane, takav neočekivani zaplet konačno je naterao Vašington da malo stane na loptu, prikoči, i porazmisli o uzrocima hladnog tuša iz Kremlja. Putinova taktika očito je urodila plodom: on želi saradnju, ali ima niz uslova da bi se to desilo. Kako smatraju analitičari u Rusiji, Putin je već od prvog dana posle svečane inauguracije demonstrirao nov spoljnopolitički pristup. Neki su to već nazvali „Putinova velika igra“. Ona ne podrazumeva da će Zapad biti proglašen otvorenim neprijateljem Rusije, ali jasno naznačava da SAD, NATO, G8 – neće biti na vrhu liste spoljnopolitičkih prioriteta. Uostalom, strateški dokumenti ruske diplomatije poslednjih godina na to i ukazuju: za Rusiju je najvažniji prostor bivšeg Sovjetskog Saveza, zatim bilateralni kontakti sa evropskim državama, kao i Azija, gde su glavni partneri Kina i Indija. Odnosi sa Vašingtonom i zapadnom vojnom alijansom smešteni su u donji deo ove tabele…

KRAJ AMERIČKOG HEGEMONIZMA

[restrictedarea]

U Beloj kući i Stejt departmentu, po svemu sudeći, nisu previše ozbiljno shvatali ove suptilne diplomatske poruke, pa je predsednik Barak Obama pohitao da tek ustoličenog Putina pozove i na Samit NATO-a u Čikagu, i na pregovore „osmorice“ u Kemp Dejvidu, sredinom maja. Zamisao je, očigledno, bila da se na oba ova skupa, gde dominiraju američki saveznici, ruski predsednik nađe u nekoj vrsti izolacije, i da mu se na taj način stavi do znanja gde mu je mesto i šta Vašington od njega očekuje. Jer, izvesno je da se Putin sa ovih okupljanja na bi vratio kući u previše dobrom raspoloženju. Ali, njegov izbor da jednostavno ignoriše „najmoćnijeg čoveka sveta“ (Obamu), i još pod krajnje ciničnim obrazloženjem da mora da brine o formiranju vlade Dmitrija Medvedeva – brzo je ohladio glave u Beloj kući, pokazujući da će pravila (Putinove) igre ubuduće biti bitno drugačija.
A Obama je veoma računao na taj susret sa Putinom. U tu svrhu, početkom maja u Moskvu je poslao svog savetnika za nacionalnu bezbednost Toma Donilona. A savetnik je doneo pismo u kojem Obama izlaže svoj plan za zaključenje novog, radikalnog plana za smanjenje strateških nuklearnih arsenala. Jer, Obama, koji je „Nobelovu nagradu za mir“ dobio svojevremeno na lepe oči, sada se nada da bi takav sporazum sa Rusijom znatno popravio njegov poljuljani imidž – uoči neizvesnih predsedničkih izbora u novembru. Ali, Putin osta tvrda srca: Vašington, Obama i G8 za njega nisu prioriteti! Kako je to moguće, zapitao se uticajni „Fajnenšel tajms“? Da li njega (Putina) ne zanimaju problemi poput „Asadovog režima u Siriji, iranskog atomskog programa, budućnost Avganistana i neophodnost napretka u kontroli naoružanja“? Na njihovu veliku žalost, ispostavilo se da ga ne zanima.
Jer, sva pobrojana pitanja, jesu prioriteti američke, a ne ruske politike. A to što su u Vašingtonu navikli da ceo svet mora da se predano posvećuje rešavanju njihovih problema, Putina ni na šta ne obavezuje. Pa su se zbog toga najpre naljutili, a američki novinari ukorili su Obamu što dozvoljava Putinu da ga ponižava. Suočen sa takvim pritiskom, američki predsednik odgovorio je recipročno: ni on neće ići na Samit APEC-a u Vladivostoku septembra ove godine. Ekspert za Rusiju „Heritadž fondejšna“ Arijel Koen, na sve to je dodao da „ovaj Putinov gest razotkriva njegovo nisko mišljenje o aktuelnom američkom rukovodstvu“. Istina je, međutim, da svoje mišljenje o Amerikancima Putin nikada nije previše ni skrivao. Jasno i prilično glasno ga je iznosio još od početka 2007, kada je mnoge učesnike Minhenske konferencije o bezbednosti šokirao do tada nezamislivom izjavom da je američkom hegemonizmu i globalnom unipolarizmu došao kraj.

CRNE LISTE
Osim nekoliko skromnih i teškom mukom postignutih uspeha, rusko-američki odnosi poslednjih godina uglavnom su imali negativan tok. Vredni pomena su jedino sporazumi o smanjenju nuklearnih arsenala iz aprila 2009, zatim o NATO tranzitu preko teritorije Rusije za Avganistan i ruskom pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Na drugoj strani terazija pretežu tako ozbiljna pitanja kao što su širenje NATO-a i američke protivraketne odbrane (PRO) duž istočnih i južnih granica RF, uloga Vašingtona u naoružavanju Gruzije, iživljavanje nad ruskom decom usvojenom u SAD-u i neadekvatna reakcija američkih vlasti na takve zločine, hapšenje i presuda ruskom biznismenu Viktoru Butu, koji je pod optužbom za trgovinu oružjem i podrivanje nacionalne bezbednosti SAD-a poslat na dvoipodecenijsku robiju. Na Putinovom spisku je i američko priznanje suvereniteta Japanu nad četiri južnokurilska ostrva koja su pripala Rusiji posle Drugog svetskog rata ili izvrtanje Rezolucije SB 1973 u cilju agresije i uništenja Libije.
Na tom podugačkom spisku je i pravljenje crnih lista ruskih funkcionera koji ne mogu da dobiju američke vize, pa slanje u Moskvu ambasadora Majkla Mekfola, koji ne krije previše da je njegov posao da ruši Putina po bilo koju cenu, kao i stalni pokušaji mešanja američke administracije u unutrašnje stvari Rusije – uprkos brojnim apelima Moskve da se sa tom praksom prestane. Pa su, čak, i njegovo otkazivanje susreta sa Obamom, pojedini neimenovani predstavnici Stejt departmenta protumačili kao „pokušaj stvaranja spoljnog neprijatelja, kako bi se na njega skrenula pažnja nezadovoljnog naroda“! Američki činovnici pod ruskim narodom podrazumevaju isključivo nekoliko hiljada građana koji odeveni u „pol end šark“ majice i u novim „audijima“ dolaze na antiputinske mitinge. A kada neki od njih bivaju privedeni, pa provedu noć u policiji zbog kršenja javnog reda i mira, onda Vašington kaže da je to u „suprotnosti sa zajedničkim interesima SAD-a i Rusije“…
Ali, Putin je i pre predsedničkih izbora u više navrata davao na znanje da će njegova politika biti tvrda. To se, recimo, moglo nedavno videti i po bezuspešnim pokušajima državnog sekretara Hilari Klinton da kontaktira sa svojim ruskim kolegom Sergejom Lavrovom – tokom puna 24 sata! Toliko joj je, naime, trebalo da shvati da je ruski šef diplomatije jednostavno ignoriše. Ili, takođe nedavni, događaj u Južnokineskom moru, gde je Rusija podržala Kinu u teritorijalnom sporu sa Filipinima oko ostrva Skarboro. Dok su Amerikanci i Filipinci izvodili vojne manevre u akvatoriji ovog ostrva, Moskva i Peking su to isto činili u susednom Žutom moru. Iako je takav čin obilovao potencijalnim rizikom i opasnošću, ruski lider je to učinio svesno.

ZNACI POPUŠTANJA
Otuda, ne čudi što su Amerikanci u poslednje vreme počeli da pokazuju znake popuštanja, što priznaju i tamošnji eksperti, poput profesora univerziteta „Kolumbija“ Skota Hortona. Najpre je sredinom maja glavni tužilac SAD-a Erik Holder objavio da je spreman da razmotri eventualni zahtev iz Moskve, da Viktor But kaznu izdržava u Rusiji. Zatim je predstavnik NATO-a Oana Lundžesku iznenada izjavila da Rusija može postati deo nekakve „pametne odbrane“, projekta prema kojem će članice alijanse izvršavati vojne zadatke u skladu sa svojom specijalizacijom. U okviru „pametne odbrane“, NATO i Rusija mogli bi da „tešnje sarađuju u oblasti PRO“, što bi bila osnova buduće kooperacije u ovoj sferi. Naravno, ruski posmatrači uočili su ovu (retoričku) promenu stava, posebno posle nedavnog fijaska konferencije o PRO u organizaciji Moskve, kada su Amerikanci ponovo odbili sve kompromisne predloge Kremlja.
Ne samo ovi događaji, već i pojedini potezi koje ruski predsednik povlači na unutrašnjoj sceni, kao što je suzbijanje uticaja Zapada i domaće elite, svedoče da je Putin započeo veliku igru. U svom poslednjem predizbornom tekstu, objavljenom u uticajnom moskovskom listu „Izvestija“, on je najavio stvaranje „zajedničkog prostora od Lisabona do Vladivostoka“, podrazumevajući da bi Evroazijska unija na čelu sa Rusijom bila nosilac tog projekta. A to znači da je Putin već jasno opredelio svoje prioritete i da je već otpisao SAD kao potencijalnog partnera u stvaranju ujedinjenog ekonomskog i političkog prostora.
Zapadni analitičari, s punim pravom, alarmiraju da se njegov plan, velika igra, sastoji u sledećem: igrati na uvećanje cena za naftu i gas, razbijati u svakoj prilici transatlantsko jedinstvo, formirati zajednički ekonomski prostor u Evroaziji, i ne dopustiti promenu nuklearnog pariteta sa SAD-om. Moskva će pristati na dalju redukciju strateških arsenala – samo ako se taj dogovor uveže sa sporazumom o PRO u Evropi. Ukoliko Vašington takav sporazum odbije, Putinov odgovor će biti čvršći nego što većina zapadnih analitičara u ovom trenutku može da pretpostavi.

[/restrictedarea]