Путин неће код Обаме

Пише Богдан Ђуровић

Руски председник Владимир Путин је отказао посету САД-у, а начелник Генералштаба РФ Николај Макаров је најавио превентивне ударе на објекте америчке противракетне одбране у Румунији и Пољској

 

Западни медији стидљиво су пренели вест да је руски председник Владимир Путин, у четвртак 10. маја, изненада саопштио да неће присуствовати Самиту Г8 најразвијенијих земаља света, већ ће на састанак у америчком Кемп Дејвиду отпутовати доскорашњи шеф државе и новопостављени премијер Дмитриј Медведев. Како саопштава прес служба Кремља, Путин је у телефонском разговору информисао колегу Барака Обаму да у време одржавања самита, 18. и 19. маја, „још увек неће бити довршено формирање структуре и персоналног састава руске владе“, због чега није у могућности да иде у инострану посету. С обзиром на то да је у Кемп Дејвиду, у оквиру Самита „осморице“, на амерички захтев био планиран и билатерални сусрет Путина и Обаме, и то ће бити одложено, највероватније до јунског састанка Г20 у Мексику.

ЦИНИЧНА ОБРАЗЛОЖЕЊА
Тим трагом су брже-боље кренули Американци, па су преко својих медија лансирали верзију да је Путин наводно љут на Вашингтон због подршке опозицији, која демонстрира против актуелне власти у Москви. Будући да се Путин у целој досадашњој државничкој каријери изузетно ретко водио емоцијама у високој политици, требало би ипак закопати мало дубље у (гео)политичку ситуацију, него што су учинили новинари „Гласа Америке“ у покушају да банализују овај изузетно озбиљан Путинов гест. Најпре, његово формално образложење изостанка са скупа тако је срочено да и политички мање изоштрено око одмах уочава нелогичност. Како то да Путин не може да напусти земљу због формирања владе, а може премијер Медведев, који је на челу тог Кабинета? По свему судећи, не ради се о томе да ће Путин све сам решити око владе, а затим обавестити Медведева, већ о јасној поруци Западу да цинична образложења – нису само њихово ексклузивно право. Када Американци и натовци упорно понављају да њихова противракетна одбрана (ПРО) на руским границама није уопште усмерена против Русије, већ против Ирана и Северне Кореје, онда може и Путин да каже да је веома заузет кадровским питањима у Министарству спорта, туризма и омладинске политике!
Три су кључна разлога зашто Путин не мора да превише брине око састава владе. Најпре, он је Медведеву јавно поверио „бланко поверење“ у вођењу владе, пре свега када је реч о економији, што је и главно поље делатности премијера. Друго, председник РФ има апсолутну уставну власт над премијером и његовим Кабинетом, и право да суверено, потезом пера, смењује и поставља било ког члана владе, укључујући и самог Медведева ако евентуално скрене „са линије“. И треће, познаваоци прилика немају никакве дилеме да је будућа конфигурација највиших органа државне власти, укључујући и владу, већ недељама, а можда и месецима уназад испројектована до танчина. На крају крајева, доскорашњи шеф државе Медведев, кога је Путин већ означио као неформалног вицепредседника Русије (слично као Џозеф Бајден у САД-у), засигурно поседује више него довољно политичког ауторитета и искуства да одржи два дана ситуацију под контролом, док је Путин на службеном путу.
Дакле, није прави разлог недоласка у Кемп Дејвид Путинова „љутња“ на изјаве Стејт департмента о руској опозицији, нити формирање владе, мада су оба ова питања далеко од безначајних. Суштина је, ипак, у стратешким, дугорочним проблемима који оптерећују руско-америчке односе. Најпре, то је Самит НАТО-а у Чикагу, који ће бити одржан одмах по окончању састанка на врху Г8, односно 20. и 21. маја, и на којем ће учествовати председник Грузије Михаил Сакашвили. Путин је, још пре три недеље, отказао учешће на састанку западне војне алијансе, у оквиру којег је требало да буде одржан и Самит НАТО-Русија. Москва је прекинула све контакте са Сакашвилијем после његове агресије на Кавказу 2008, па би Путиново присуство заједно са њим на Самиту НАТО-а било више него неумесно. Тим пре што грузијски лидер очекује у Чикагу напредак у вези са питањем његове молбе за пуноправно чланство у алијанси, чему се Русија оштро противи.
Много важнији разлог је званичан став Москве да неће учествовати на НАТО скуповима ако питање ПРО не буде на дневном реду. На овом пољу већ одавно нема помака, упркос Обамином недавном полуобећању Медведеву да ће бити „еластичнији“ ако поново победи на председничким изборима крајем године. Међутим, према мишљењу Алексеја Пушкова, ауторитетног шефа Одбора за међународне послове Државне думе, Обами, чак и ако победи на изборима, биће највероватније још више везане руке у вези са питањем ПРО и спољне политике уопште. Наиме, у новембру ће бити одржани и избори за Сенат, док Доњи дом већ сада контролишу републиканци. Врло је вероватно да ће они преузети већину и у Горњем дому, па Обама све и да хоће, неће моћи да покаже своју наводну еластичност. Са друге стране, постоје велике шансе да ће нови председник САД-а да буде радикални републиканац Мит Ромни, који поене стиче изјавама да је „Русија амерички непријатељ број један“ и да ће „уништити Путина и његову империју“, о чему је „Печат“ раније писао. У том случају, Вашингтон ће заиграти још тврђе према Москви.

ПРО У БЛИЗИНИ ГРАНИЦА САД-а?
Зато се Русија, на челу са Путином, већ припрема за изазове који долазе. Начелник Генералштаба РФ Николај Макаров изјавио је пред око 100 натовских експерата који су учествовали на московској конференцији о ПРО, да ће Русија „у случају кризе нанети превентивне ударе по објектима ПРО у Пољској и другим земљама источне Европе“. Руски министар одбране Анатолиј Сердјуков, на истој конференцији, надовезао се да ће Москва за уништење ПРО користити оперативно-тактичке ракетне системе „Искандер“, који су, не случајно, имали запажено место на овогодишњој Паради победе на Црвеном тргу. Такође се, у средствима јавног информисања, већ јављају и друге идеје, попут оне да би Русија требало да почне стварање сопственог ПРО – у близини америчких граница и у сарадњи са Никарагвом, Венецуелом или чак Аргентином.
Јер, на сопственом тлу Американци се осећају апсолутно безбедно и то им даје крила да опкољавају Русију својим (анти)ракетним базама. Сада је условно завршена прва фаза инсталирања ПРО у Европи, о чему ће свој извештај у Чикагу поднети генсек НАТО-а Андерс фог Расмусен. Према речима помоћнице америчког министра одбране Медлин Кридон, САД планирају да заврше све четири етапе ПРО најкасније до 2021. године. До тада ће развити антиракету дугог домета SM-3 Block 2B, за коју руски експерт тврде да ће бити у стању да обара и њихове стратешке пројектиле. Управо ових дана, Американци су на Хавајским острвима успешно тестирали ракету SM-3 Block 1B, која представља трећу фазу у развоју „стандард мисил“ пројектила, док ће модификација SM-3 Block 2B бити шеста генерација. Шеф руског Генералштаба Макаров тврди да америчке ракете већ имају потенцијал пресретања руских ракета, а да информациони системи САД-а и данас покривају целу руску територију. До 2018-2020, осим база ПРО у Пољској, Румунији и Турској, Американци ће у Европи имати групацију од 40 бродова са стотинама антиракета, каже Макаров.
Русија захтева или да има приступ – и право вета – над командом ПРО у Европи, или правно обавезујуће гаранције да систем неће угрожавати њену безбедност. За ове гаранције, према речима Макарова, пресудна су три критеријума. Први је везан за техничке карактеристике компоненти ПРО (брзину и домет антиракета, дубину осматрања радарских станица…), други за локације на којима ће се ПРО налазити, а трећа за способности система за пресретање ракета у почетној, средњој и завршној трајекторији. Међутим, одговор Американца и даље је исти – нема потребе за гаранцијама. Медлин Кридон је чак толико далеко ишла да је на московској конференцији детаљно образлагала колико су Северна Кореја и Иран (и њихове непостојеће интерконтиненталне ракете) велика претња за Европу!
А онда им је Путин, пет дана касније, поручио да га не чекају ни у Кемп Дејвиду, ни у Чикагу. Јер, московска конференција о ПРО, на којој су Руси први пут у историји допустили НАТО експертима да уђу у супертајни објекат Дон-2Н, радиолокациону станицу која види све у радијусу од 4.000 километара, и тако показали спремност за сарадњу – остала је без икаквог одговора алијансе. Осим већ поменутог, циничног и подсмешљивог, да никакве гаранције нису потребне, јер ПРО на руским границама није опасност за Русију. Зато је Путин, истог дана када је обавестио Обаму о својој одлуци, телефоном разговарао и са лидерима Француске и Ирана, Франсоа Оландом и Махмудом Ахмадинеџадом. Првом је честитао изборну победу, а са другим усагласио наставак међудржавне сарадње. То је била Обами веома јасна порука. Исто као и чињеница да прва Путинова међународна посета – ипак неће бити Америци, већ Кини.

2 коментара

  1. Treba razviti balističko raketni sistem koji ima senzore (detektore antiraketa), te sposobnost da, isto kao i vojni avioni, lansiraju odbrambenu raketu na antibalističku raketu za vreme svog balističkog leta. Ili još bolje neki laserski top.

  2. Gos.PUTIN je Presednik RUSIJE…….Za koju je davno dao ZAKLETVU.a u AMERA to je BIZNIS.Oni nemaju NACIJU.Amerikanci su INDIJANCI….Ostali su CRNA GOVNA….MAJKO RUSIJO UZ POMOC RAKETA SACUVAJ NASU VERU-PRAVOSLAVNU…MOLI TE SRBIN…AMIN BOZE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *