ПИСА тест за Дугалића

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Како је генерални секретар Удружења банака Србије потврдио Ђиласову теорему, по којој су потрошачи јавних информација слични стаду, без сећања и способности резоновања

 

Да бисте се одморили од агресивне предизборне агитације и повратили поверење у здрав разум после ступидних изборних порука, позабавите се, молим вас, једним лакшим задатком из рачуна. Три пријатеља са чудним именима (тако је у свим математичким задацима), Банкарко, Штедиша и Дужничко, седе у једној од биртија земље Дембелије, у прекрасној новогодишњој ноћи. Штедиша се жали да не зна куда да склони 100 талира за летовање, да би их сачувао од расипне супруге, а Дужничко изјављује да има прилику за лепу зараду (до лета), али му за тај пословни подухват недостаје 100 талира. Спреман је да врати, 1. јула, 110 талира. Предузимљиви Банкарко нуди Штедиши зараду од четири талира, ако му да на чување својих 100 талира на шест месеци, а затим узети новац даје (као кредит) Дужничку. Питање гласи: колико ће зарадити Банкарко?

[restrictedarea]

КОМПЛИКАЦИЈА    
Ако сте одговорили да ће зарадити шест талира (110 минус 104), извесно је да сте, макар и давно, завршили други разред основне школе. Но ту није крај овог задатка, који може да „компликује“ инфлација од 10 процената (за шест месеци). У том случају ће зарада Банкарка, мерена у талирима исте вредности, бити мања. Дужник ће вратити једнак реални износ који је и узео на зајам, али ће несрећни Штедиша добити реално мање него што је дао Банкарку на чување (да ли штедише увек страдају?)
Међутим, ако сте одговорили да је Банкарко у губитку, онда сте истомишљеник са генералним секретаром Удружења банака Србије Верољубом Дугалићем, који је новинару „Политике“ (субота, 28. април) на питање: „Ко измирује овакав ‘губитак’ наших банака?“  без двоумљења одговорио: „Увек власник – акционари. Банкама којима су власници страни акционари – само странци.“ Пре тога је објаснио читаоцима да је маржа, тј. разлика између активне и пасивне каматне стопе у Србији 6,29 процената годишње, тј. мања од инфлације, па због тога настају губици(!?)

ПИСА        
Пошто је са задовољством, у име поштованих читалаца, „прогутао“ ову будалаштину, новинар наставља са питањем: „А шта је с нашим банкама где је држава већински власник?“ С олимпијских висина Дугалић одговара: „Исто.“ Само што би њих надокнадила држава. Ух, сирота држава (и страни банкари)!
Ако мислите да Верољуб Дугалић није никада учио рачун, да није ишао у основну школу, да не може да израчуна оно што сваки ђак уме – љуто се варате! Лично знам колегу као добро образованог економисту, способног банкара и човека увек спремног да помогне ближњем – и другу у невољи. Разговор са њим је пријатан за саговорника, који остаје обогаћен новим сазнањима и позитивним перцепцијама. Можда је мучени Верољуб био подвргнут („оспособљен“) додатним курсевима политичког маркетинга, али овако крупне грешке у резоновању, због којих би сваки ученик пао на ПИСА тесту, једноставно нису могуће.

ПОДВАЛА     
Па чак и ако неко помисли да је Дугалић због бремена обавеза на тренутак изгубио концентрацију, па „одвалио“ оно што сте прочитали, ту је био новинар „Политике“ да га опомене да се поврати и још једном размисли о ономе што је рекао. Поверовао сам чак да се ради о подвали. Као да je новинар намерно желeo да Дугалић испадне смешан у очима јавности! А приметили сте да је исти Дугалић, већ у следећем делу интервјуа, коректно (и оправдано) оспорио бурне активности државе око оснивања развојне банке, у чему ће сигурно имати подршку свих озбиљних колега.
Како следећег дана није уследила исправка, уз извињење драгим читаоцима (и Дугалићу), почео сам да страхујем да се некада угледна „Политика“ придружила великој кампањи манифестације презира према јавном мњењу (и читаоцима), у страсној жељи да потврди Ђиласову теорему, по којој су потрошачи јавних информација слични стаду, без сећања и способности резоновања, те да ће увек веровати у оно што им се каже и већи број пута понови, и понови, и понови (и још једанпут понови). Изборне кампање политичких странака воде се у том духу.

НАРОДНИ ФРОНТ    
Али да „Политика“ није толико пропала, као што на први поглед изгледа, уверила ме је редакција Културног додатка, у истом броју, у којем је Станко Црнобрња (редитељ, продуцент и публициста) у сјајном чланку „Диригенти из Франкфуртске опере“ дао одлично објашњење економских и других повезаних проблема модерне цивилизације. Чланак указује на антидемократске и антитржишне трендове у економском и политичком устројству Европе и света. Упознаје читаоце са члановима ГДФ-а (Франкфуртске групе), као и са формирањем моћне светске владе, независне од демократских избора. Примери Италије и Грчке су поглавља из овог светског перформанса у којем сви учествујемо, гледајући како се „истопио капитализам са људским лицем, а развод капитализма и демократије постао стварност“. Станко Црнобрња, не као пророк, него као луцидни аналитичар наговештава даљи заплет.
Чланак буди наду да ће чак и после (евентуалног – не дај боже!) формирања „велике коалиције“ бити снаге за организовање народног фронта против империјалног тоталитаризма, а за економску и друштвену слободу.

[/restrictedarea]