Печат времена за науку и друштвену теорију 2012

 ЧЕДОМИР ПОПОВ добитник Награде Печат времена за науку и друштвену теорију за 2012. годину

Жири за доделу награде за науку и друштвену теорију „Печат времена“, у саставу проф. др Ратко Марковић, проф. др Миле Савић, проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић, на седници одржаној у Београду, у четвртак 3. маја 2012. једногласно је донео следећу

ОДЛУКУ
да се награда „Печат времена“ за науку и друштвену теорију додели историчару Чедомиру Попову за књигу „Грађанска Европа (1770-1914) III – Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914)“, објављену 2010. године, у издању Завода за уџбенике из Београда.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Дело Чедомира Попова „Грађанска Европа (1770-1914) III – Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914)“ представља не само изванредну научну синтезу из домена опште европске историје краја 19. и почетка 20. века, већ и завршни део његове свеобухватне друштвене и политичке историје Европе, од епохе грађанских револуција 18. века до Првог светског рата. Историјска триологија „Грађанска Европа (1770-1914)“ представља животно дело Чедомира Попова, започето пре четврт века, а сукцесивно објављивано од 1989. до 2010. године. То дело, односно његова трећа књига „Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914)“, убедљиво заслужује награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију. У том веома комплексном научном, али уједно и у језичком погледу бриљантно написаном делу, на складан начин прелама се огроман ауторов научноистраживачки опус. Маестрална синтеза његових разноврсних студија, из које произлазе темељно засновани закључци, преточена је у целовиту историју Европе од 1770. до 1914. године, у којој су обрађене како друштвене теме – од културних кретања до развоја филозофске мисли – тако и унутрашњи политички живот релевантних европских држава, те спољнополитичка димензија „Старог континента“. Таква целовита и квалитетом испуњена историја Европе од краја 18. до почетка 20. века није написана ни на једном другом јужнословенском језику, а историјске синтезе тог типа нису честе ни у глобалним размерама.

Награда, коју додељују недељник „Печат“ и АБС Фондација, чине повеља и новчани износ од 500.000 динара

 

____________________

Реч добитника награде

Јелена Попов: Родољубље

Поштовани господине уредниче и чланови жирија, драги пријатељи,
Дозволите ми да вам се у овом свечаном часу обратим у име свог супруга, који због здравствених разлога није у могућности да лично прими ово значајно признање. Задовољство ми је да пренесем његову искрену захвалност жирију који се, између других преданих делатника на пољу науке и друштвене теорије, определио баш за њега.
Посебну захвалност преносим главном уреднику и свим Печатовим покровитељима и посленицима, који су пре нешто више од годину дана одлучили да установе награду са лепим и прикладним насловом – „Печат времена“.
Стојећи и сама иза ових речи, придружујем се поздравима мог мужа, упућеним свима вама, домаћинима и званицама, који својим присуством увеличавате овај чин доделе. Тиме сте, ако смем да приметим, указали поштовање научном делу Чедомира Попова, као и његовим, много пута и у разним приликама изреченим ставовима о друштву и нацији којима припадамо.
Баш тим поводом, сматрам да је важно да поменем везу која постоји између нас и листа „Печат“, а за коју не сумњам да је утицала на одлуку о овом високом признању. Ради се о једној благој и племенитој речи, која је једноставна, али много казује. Та реч је – родољубље! Она данас није омиљена у великом делу српске интелектуалне и политичке елите. Родољубље је чак постало опредељење којег би се требало клонити, јер га повлашћени део јавности у Србији безобзирно изједначава са шовинизмом, хегемонизмом, чак и са фашизмом.
Међутим, родољубље и демократски национализам сасвим су нешто друго – то су синоними за љубав и бригу према свом народу, за одбрану његовог идентитета, па и самог националног, државног и духовног опстанка. Најпрецизније речено, родољубље и демократски национализам су перманентно залагање за слободу, како индивидуалну, тако и целе нације. Србима је то још пре 150 година разјаснио њихов трибун Светозар Милетић, у краткој, али садржајној реченици: „Ми смо и Срби и грађани“. Тиме је дефинисао идеал нашег грађанског друштва за сва времена. Истина, он је том приликом нешто већи значај давао националним слободама, говорећи: „… једном изгубљена демократска права могу се у промењеним политичким околностима и повратити; изгубљена народност никад ни довека!“
Управо у овом и оваквом контексту, ми смо пронашли заједничку нит делања и мишљења са „листом слободне Србије“ и његовим погледима на судбину српског народа данас. То је разлог што, примајући ову награду, осећамо задовољство и још једном изражавамо захвалност на овом дару.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

____________________

Обраћање главног уредника „Печата“

Милорад Вучелић: Суви печат

„Печат“ на Дан Светог Василија Острошког, Слава му и милост, ове 2012. године, по други пут, заједно са „АБС фондацијом“ додељује награде „Печат времена“.

Како тачно каже Рајко Петров Ного, један од овогодишњих добитника награде, ова награда је замишљена тако да удари суви печат на дела по којима ће се памтити, некада славно а данас жалосно време. Признање је утемељено Екмечићевим и Бећковићевим књигама а данас се на та тај темељ надодају дела професора Чедомира Попова и Рајка Петрова Нога.
Академик Чедомир Попов поседује и целог свог стваралачког века, показује ону тиху а стрпљивост, упорност и чврстину, која краси Србе у Војводини и која од њих чини понајбоље делове српства. Без подизања гласа и горљиве буке одлучно исказивана Чедина одлучност је каљена кроз дуге године теоријске, историјске и политичке борбе против аутономаштва и за истину о српском питању али увек, баш увек, заснована на проверним чињеницама и поузданим и проверљивим историјским изворима. Крајње сигурно и као непосредни актер, професор Попов се жестоко и аргументовано активно супротставио покушају Хашке ревизије српске историје.
У својој тротомној награђеној књизи историчар Попов истражује и процењује Европу с краја осамнаестог па све до почетка прошлог века са импресивним познавањем свега онога што ју је суштински одредило и успоставило. Са таквим увидима и познавањем још више се може поштовати прецизна оцена данашњице изречена у његовој књизи „Велика Србија – стварност и мит“:
„Они који су, уз претњу са стране“, одустали од одбране егзистенцијалних интереса српког народа, „брже боље су се пресвукли у натовске одоре и најстраственије почели заступати глобалистичке идеје и ‘улазак Србије у Европу’, нападајући бесно сваког ко и данас зна шта је национално достојанство“.
Давне 1967. године сам се, каогимназијалац, по први пут на једној књижевној вечери у Врбасу срео са Рајковим стиховима и „Зимомором». Од тада – како би то паметно рекао књижевни критичар и уредник „Печата“ Александар Дунђерин: „Рајко Петров Ного прелази пут од бунтовног песника до ствараоца који глас преображава у шапат и скрушеност молитве. У својим делима баштини традицију повереника косовске мисли, како би и сам у свом стваралаштву, поготово у награђеној књизи ‘Запиши и напиши’, оставио трајни печат косовског завета.“
Од „листопадног и анемичног доба“ дели нас период згуснотог историјског дешавања кроз који смо заједно пролазили а да би, ево, стигли до овог „жалосног времена“, Рајковог шапата и скрушене молитве. Али и тада у сред тог шапата севне глас неугаслог бунтовника са јасним обележјем шездесетосмаша па призове да „најзад умукну мали епигони великих хуља“ и упери свој строги поглед и подигне глас на „конуктјурне аутошовинсте који демонизују Србе и у живе ране жртава сипају со, а којих има за читаву историју бешчашћа“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

____________________


Обраћање жирија

Драгомир Анђелковић: Космополитизам и Српство

Оскар Вајлд је с правом рекао: „Свако може да ствара историју, али само су велики људи у стању да је пишу“. Додуше, многи покушавају да пишу историјска дела и мисле да то чине, па неретко у то успевају да убеде и друге, али једно је привид а друго је стварност. Истински историчар, за разлику од историјских пропагандиста и скрибомана, мора да буде интелектуално поштен и методолошко-теоријски утемељен. Неизоставно мора да буде и једно и друго!

Зато правих историчара, и код нас и у свету, и у прошлости није било много, а данас их засигурно има мало. Међу њима, на самом врху пирамиде саздане од стручности и професионалног морала, несумњиво се налази академик Чедомир Попов. Уз све квалитете које морају да имају добри историчари, он има и бар три додатна, који чак и међу њима, сви заједно, нису чести . Како је пре више од пет деценија истакао наш велики ерудита Милан Кашанин, ретки су српски историчари који су у стању да стварају велике историјске синтезе, као и они које одликује стилска раскош и јасноћа.
Услед првог разлога, да се послужим речима историчара Михаела Антоловића, „недостатак научних синтеза из домена опште, европске и светске, као и националне, тј. српске историје, представља једно од обележја модерне српске историографије“. Наши историчари – али не само наши, о чему сведочи и чињеница да и у регионалним размерама ствари не стоје ништа боље – као да имају „страх од синтезе“, па се превасходно баве појединим питањима, бежећи од свеобухватних историјских прегледа.
Контраст томе је дело Чедомира Попова, чију круну представља триологија „Грађанска Европа (1770-1914)“, писана током четврт века и сукцесивно издавана од 1989. до 2010. године. Ради се о делу строго заснованом на методолошким постулатима струке, које на целовит начин, обухвата историју тзв. „дугог 19. века“, периода од епохе грађанских револуција до Првог светског рата, када је, како је сам аутор једном нагласио, „идентитет грађанске Европе почео да се растаче“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

____________________

Разговор са добитником награде „Печат времена“

Чедомир Попов: Принципи грамзивости и егоизма уништили су европски дух

Разговарали Милорад Вукашиновић и Огњен Карановић

Вест да је академик Чедомир Попов добитник овогодишње Награде „Печат времена“ из области науке и друштвене теорије обрадовала је све поштоваоце личности и дела једног од најистакнутијих живих српских историчара, неуморног истраживача и писца дела у којима је исказао јединствену интелектуалну врлину и смисао за синтезу великих светскоисторијских процеса и њиховог утицаја на увек немирном балканском тлу.

Академик Попов је децембра 2004, у својству експерта, учествовао у поступку који је пред Хашким трибуналом вођен против Слободана Милошевића и оповргао делове оптужнице о „континуитету великосрпске политике у 19. и 20. веку“, засноване на елаборату америчке историчарке Одри Бадинг, после чега је Тужилаштво Трибунала одустало од дела оптужнице којим је намеравало да судећи председнику Милошевићу пресуђује целокупној српској историји.
Објављивањем трећег тома капиталног дела „Грађанска Европа 1770-1914“, којим је обухваћен период од 1871. до 1914, академик Попов је окончао велики истраживачки подухват, готово без преседана, не само у српској већ и европској историографији. Придржавајући се гесла „разумети истражујући“, као најбољи следбеник историјске методологије славног Леополда Ранкеа, и у последњем (награђеном) делу је доказао да се тежња српског народа за националном еманципацијом током 19. и на почетку 20. века мора сагледавати у једном ширем епохалном контексту, првенствено европске историје и њених магистралних токова.

У Вашем тротомном капиталном делу „Грађанска Европа 1770-1914“ истражили сте главне токове европске историје у периоду који је у историографији означен „као дуги 19. век“. Које су основне одреднице европске историје тога раздобља?

То је добро питање. Европска историја „дугог века“, разуме се, крајње је сложена. Заправо, сложени су сви периоди историје, али 19. век је нешто веома посебно. То је век борбе за слободу. Наиме, од 1770, када је почела економска револуција у Европи, индустријска револуција и све оно што ју је пратило, до Руске револуције 1905-1907 и све до Октобарске револуције, уочићете да је цела европска историја обележена једном црвеном нити – револуцијама. Дакле, то је век грађанских револуција. А шта је њихова суштина? То је борба за три начела Француске револуције: égalité, fraternité, liberté. Маркиз де Кондорсе је 1792, у јеку Француске револуције поставио питање: „Шта је револуција?“ У географском смислу то се мање-више зна. Али у друштвеном и политичком смислу – шта је то? То је борба за слободу. И тај моменат, та линија се провлачи кроз цео 19. век и обележава подстицајне снаге укупног развоја европских друштава, која нису јединствена, али су подложна истим идејама. Према томе, та јединствена нит је носећи покретачки механизам европске историје. Наравно, процеси не иду апсолутно усаглашено, хронолошки подударно, са истим особеностима, нити се завршавају подједнаким резултатима. Али, на прагу 20. века, на прагу сад овог нашег најкраћег века, који се завршава негде око 1990, били смо на корак до остваривања идеја грађанског друштва слободе. Које слободе? Оне која полази од идеје о постојању личне слободе, слободног грађанина, његове једнакости пред законом, друштвене шансе за властиту афирмацију, лишене страха од надљудских сила. Дакле, ослобођен од свега, то је грађанин. Упоредо са тим идеалима присутна је и идеја о националној слободи, јер људима је потребна свест о томе да нечему припадају. Не постоји космополитизам који је захватио цео свет. Постоји само свест да негде припадаш, да си неком близак и да неко о теби води рачуна, а то је национална држава. И тако је и данас. Дакле, слобода личности и слобода народа – нације. Није узалуд наш најаутентичнији демократски либерал Светозар Милетић на питање: Шта су Срби, Срби у Угарској, Хабзбуршкој монархији и за шта се они боре, рекао: „Ми смо и Срби и грађани“. То су та два принципа за која се борила, уз све ломове, крвопролића, сукобе, идеолошки рат, кроз цео 19. век, Европа, и кад је дошла на праг да то и оствари, све се урушило. Поставља се питање зашто? У човеку стално ради и он то не може избећи, механизам егоизма, несигурности, страх од смрти, немаштине, беде, туђег насиља итд. Европа је као најразвијенији део света, у оно време, настојала да поменуте страхове уклони, превлада, овладавајући другим деловима света и грабећи за себе што више благостања, експлоатишући цео свет, како би обезбедила претпоставке за остваривање наведена два циља на свом континенту. У тој борби, која је подстицана егоизмом, страховима, препукла је и та Европа. Међусобно се сударила и сломила своје идеале које до данас више никада није у потпуности обновила. Ето, то је отприлике оно што уочавам као континуитет у развоју Европе „најдужег века“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО РАЗГОВОР

____________________

Шири избор

Жири за награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију (проф. др Ратко Марковић, председник, проф. др Немања Поповић, проф. др Миле Савић, мр Драгомир Анђелковић, Љубомир Кљакић и Милорад Вучелић) одредио је дела за

ШИРИ ИЗБОР (по азбучном реду аутора)

Момир Булатовић „Економија и демократија – Држати главу изнад“, „Јумедија Монт“, Подгорица 2011.
Слободан Владушић „Црњански, Мегалополис“, „Службени гласник“, Београд 2011.
Александар Гајић „Духовне основе кризе“, „Конрас“, Београд 2011.
Драгољуб Р. Живојиновић „Надмени савезник и занемарено српство: британско-српски односи (1875-1941)“, „Албатрос плус“, Београд 2011.
Александар Животић „Југославија, Албанија и велике силе: (1945-1961)“, „Архипелаг“ – „Институт за новију историју Србије“, Београд 2011.
Владислав Јовановић „Дипломатија и шах: ни конфронтација ни капитулација“, „Службени гласник“, Београд 2011.
Тодор Куљић „Сећање на титоизам: између диктата и отпора“, „Чигоја штампа“, Београд 2011.
Мило Ломпар „Дух самопорицања“, „Орфеус“, Нови Сад 2011.
Бошко Мијатовић „Србија на низбрдици“, „Службени гласник“, Београд 2011.
Чедомир Попов „Грађанска Европа (1770-1914) III – Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914)“, „Завод за уџбенике“, Београд 2010.
Оливер Суботић: „Информационо контролисано друштво“, „Бернар“, Стари Бановци-Београд 2011.
Коста Чавошки „Расрбљивање“, „Орфеус“, Нови Сад 2011.

Жири је у међувремену разматрао и новопристигле књиге за

НАГРАДУ (по азбучном реду аутора)

Миле Бјелајац „Дипломатија и војска“, Медија центар „Одбрана“ – Академија за дипломатију и безбедност, Београд
Милош Благојевић „Српска државност у средњем веку“, „Српска књижевна задруга“, Београд
Драган Бошковић, Маја Анђелковић „Друштвене кризе и (српска) књижевност и култура“,  „Филолошко-уметнички факултет“, Крагујевац
Живојин Дацић „Југословенски ратови 1990-1996. Посматрања једног Србина у Немачкој“, „Издавачка књижарница Зорана Стојановића“, Нови Сад
Младен Лазић „Чекајући капитализам. Настанак нових класних односа у Србији“, „Службени гласник“, Београд
Златко Манџука „Одисеја. Мистерија решена“, „Чигоја“, Београд
Коста Николић, Срђан Цветковић „Рађање јеретика: суђење Миловану Ђиласу и Владимиру Дедијеру 1955“, Институт за савремену историју – „Алтера“, Београд
Александар Павловић „Свакодневни живот колониста на Косову и Метохији 1918 -1941. године“, „Институт за српску културу“, Приштина, Лепосавић
Јован М. Пејин „Поништење српског обележја Војводине“, СНП „Светозар Милетић“ – „Партенон“, Нови Сад

____________________

Изабран жири Награде Печат времена за науку и друштвену теорију за 2012. годину

На конститутивној седници, одржаној 15. фебруара 2012. године, изабран је жири Награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију. Чланови жирија су др Ратко Марковић (председник), проф. др Миле Савић, проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић.

____________________

Друга по реду награда Печат времена за науку и друштвену теорију

Недељник „Печат“ и Фондација АБС расписују дрруги пут заредом

КОНКУРС ЗА НАГРАДУ

Печат времена за науку и друштвену теорију за 2012. годину

Награда се додељује аутору чија је књига (прво издање) објављена у периоду од 1. јануара 2010. године до 31. децембра 2011. године, и која својим квалитетима представља трајан допринос науци и друштвеној теорији. У конкуренцији за награду могу учествовати аутори који су објавили научни рад из области историје и теорије књижевности и уметности, теорије културе, историографије, филозофије, социологије или политичке теорије. Дело које конкурише за награду мора бити написано на српском језику (ћириличним или латиничним писмом, и на једном од српских дијалеката, а у складу са актуелним Правописом српског језика), без обзира на то да ли је издање штампано у Србији или некој другој земљи. Награда се, такође, може доделити искључиво аутору чије дело припада корпусу српске литературе.
Награда „Печат времена“ за науку и друштвену теорију додељује се једном годишње, 12. маја, на дан Светог Василија Острошког.
Износ награде је пет стотина хиљада (500.000) динара.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *