Печат времена за књижевност 2011

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ добитник Награде Печат времена за књижевност за 2011. годину

Жири за доделу награде за књижевност „Печат времена“, у саставу проф. др Јован Делић, проф. др Александар Јовановић, др Драган Хамовић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин, на својој петој седници одржаној у Београду 3. маја 2011. већином гласова донео је следећу

ОДЛУКУ
да се награда за књижевност „Печат времена“ додели Матији Бећковићу за књигу песама Пут којег нема, објављену 2009. године, у издању Српске књижевне задруге из Београда.
За награђену књигу гласали су Јован Делић, Драган Хамовић и Љиљана Богдановић, док су Александар Јовановић и Александар Дунђерин свој глас дали роману Врло мало светлости Владана Матијевића, објављеном 2010. године, у издању Агоре из Зрењанина.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
У књизи Пут којег нема срећу се оба тока његове поезије: песме наративно-параболичке природе и дуже форме, поеме, са древним мудростима и актуелним темама у непрестаном преплитању. Смехотворац каквих је мало у српском песништву, Бећковић и у овој књизи дарује читаоцима незаменљиве тренутке духовног предаха и окрепљења у  свеопштој животној тежини и безнађу наше историје и свакодневице. Језик му је једини „кров над главом“, са својим митским дубинама памћења, као и широким могућностима игре и обртања. Питање језика, још на почетку и са песничких разлога покренуто у оквиру зреле поетике Матије Бећковића, излази из својих оквира и постаје насушно питање одбране слободе и људскости, данас када већ живимо оно што смо читали у Орвеловој антиутопији. У водећим стиховима ове књиге и завршним стиховима насловне песме ове књиге стала је сва наша савремена апсурдна трагикомедија, из које такође, можда, пута ни излаза нема, али којој се можемо насмејати.
Ослоњена на његошевску традицију, збирка песама Пут којег нема, као и целокупно стваралаштво Матије Бећковића, постало је неизоставни део наше магистралне естетске парадигме у књижевности, а истовремено утискује снажан печат поезији нашег времена, сврставајући је у најужи круг савременог европског и светског песништва.
Награду чине Повеља и новчани износ од 1.000.000 (милион) динара

___________________

Реч добитника награде

Матија Бећковић

Кажу да људи говоре оно што сами највише воле да чују. Допустите ми да у овој прилици, за своје задовољство, изговорим неколико таквих речи.
Кад је један надреалистички песник одржао своју приступну беседу у САНУ настало је дошаптавање ко ли га је примио и домунђавање како да га избаце. Надам се да својом речју захвалности нећу мог наградодавца навести на сличне помисли. Моје је да кажем хвала,свестан да би се лепше захвалили толики који награду нису добили.
Једино Нобеловци не говоре о делу оног по коме се награда зове. Било је уметника који су одбијали награде даване руком државе, било је оних који су награде одбијали, па после тражили да им дају само новчани део. Србија је данас ваљда једина држава на свету у којој награду за независно новинарство додељују стране амбасаде. Критичари и судије би ваљало да буду независни и објективни зато је њихов положај у нашем времену постао тако провидан и духовит.
Мени у овом часу, на Дан Светог Василија Острошког, одговара да заборавим како у свакој почасти и слављу у данашњој Србији има нешто постидно и недопустиво. И да једино песници јавно примају новчане награде. Бољи обичаји срећом не допуштају да говорим о себи,али допуштају да се порадујем што је једно гласило које се тек испилило умело да препозна и као узор истакне дубоку мисао и надмоћну визију Милорада Екмечића. „Печат“ је дошао на сасвим оригиналну идеју да награђује најбољу књигу, уместо да буде у тренду и награди било коју само не праву.
Ретко се данас књижевне награде за књижевност додељују књижевницима, а камоли за друштвене науке и историју – историчарима. Има толико в.д.писаца и тв историчара да прави само сметају.
Велико узбуђење настаје кад осетимо да никад није касно да се вратимо давно успостављеним стандардима и истинским вредностима.
Добро је док се награде за уметност не додељују из сажаљења и хуманитарних фондова за пострадале уметнике.
Уметник који је спреман да прихвати да ником није потребан, да ствара за себе и живи за себе, да нико не обраћа пажњу на њега, да не треба ничему да се нада – може дочекати срећније дане, мада и оптимизам може бити кобан и од наде може да се полуди и стигне на једну осетљиву адресу. И кад добије признање неће бити сигуран да ли је добио награду из сажаљења, за књигу или за издржљивост. У сваком случај уметник мора себе да бодри како га признања не би затекла без зуба. То је положај уметника, поготово младих данас, не само Србији, а поготово у њој.
На крају, захвалио бих се и Јовану Делићу на овом тексту који ми је посветио, и посебно Милораду Вучелићу на његовом ангажману.

ПРОЧИТАЈТЕ ИЗВОРНИ ТЕКСТ

___________________

Обраћање главног уредника „Печата“

Милорад Вучелић: Милорад и Матија

О првим добитницима две недавно установљене награде „Печат времена“, ауторима награђеног историографског, односно песничког дела – Милораду Екмечићу и Матији Бећковићу, говорили су и говориће стручно и професионално позванији, мени пак допустите нешто личнији тон. Своју беседу због тога сам и насловио само кратко: „Милорад и Матија“.
Задивљен, као безмало и сви међу нама, пред Његошевим делом, Матија Бећковић својевремено написа:
„Боже драги, немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!“
На срећу нас – њихових савременика, а на највећу и вечну корист српског народа, Милорад Екмечић и Матија Бећковић наставише да пишу и после Његоша. Ниједног тренутка без пуне свести да су део тог нашег највећег чуда. Јуначки као прави прегаоци и заточници задобише, показаше и доказаше да су својим делом заслужили то право. Писали су и пишу „На наречју љепшем од живота / На коме је Господ свијет створио“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

___________________

Обраћање председника жирија

Јован Делић: Печати Матије Бећковића

„Чим га је изнедрила
Отргао се из наручја
И утекао
Да се пече у камењару
Док за рало крша
Купи рало неба.“

Не наводимо ове стихове из пјесме „Свети Василије Острошки Чудотворац“, из награђене књиге Матије Бећковића „Пут којег нема“ наградом „Печат времена“, само зато што је данас празник Светога Василија, већ и зато што су они из самога срца ове књиге, и овога пјесника, што је печат Острошке греде, и крст испод ње донесен, на кућишту Бећковића у Ровцима, на животу Вукове и вучје сирочади и посмрчета, на очевом гробу којег нема и на гробу његове удовице, на „Путу којег нема“, односно на књизи о којој имам част да говорим.
Јер на почетку и на крају те књиге, као на улазној и излазној капији, постављен је оквир: пјесма „Присен“ као лирски пролог, и пјесма „Сновидно и оновидно“, као лирски епилог. У уводној пјесми пјеснички субјекат назираше „У заранцима / Нечију присен у зраку“, која „Виркаше из понечега / За видела и невидела / Творећи ни из чега / И дела и недела“, а у завршној, у свих пет катрена, набраја у чему је видио и препознао како „Онај свет сјакти на овоме“. А то му је било најлакше видети у Острошким гредама и пећинама које зовемо Горњи манастир. Зраци уводне и завршне пјесме просијавају кроз цијелу књигу дајући њеним стиховима додатно, контекстуално значење и вриједност и чинећи пјесму „Свети Василије Острошки Чудотворац“ најистуренијом.
Име Матија постало је печат којим се више од пола вијека овјерава суво злато српске поезије. Није га дао ни кум, ни отац, нити је поновљено предачко име, већ га је Бећковића младенац својевремено донио рођењем, као зрак онога свијета на овоме. Родио се на Дан Светог апостола и јеванђелисте Матеја, а његово рођење и име благовијестили су мајци рука и глас њенога раноупокојенога брата, који је, у сестрином сну, ставио руку на стомак Матијине мајке да је заштити од крвничкога ножа, уз узвик:
„Не, ту је Матија!“

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

___________________

Разговор са добитником награде Печат времена

Матија Бећковић: Језик је исто што и Бог – нико га не може видети а он види све
Разговарала Љиљана Богдановић

Са песником и академиком Матијом Бећковићем, првим лауреатом награде „Печат времена“ за књижевност, непосредно уочи уручења овог признања разговарали смо о актуелним темама и догађањима на широј друштвеној и књижевној сцени савремене Србије, као и о политици награђивања у нашој култури.

Добили сте готово све најзначајније награде које се додељују писцима и ствараоцима у српској култури. Како доживљавате награду „Печат времена“? Импонује ли Вам чињеница да је, без обзира на наглашено строги ексклузивитет критеријума, ова награда као нова у транспарентној ситуацији да у свој сјај(садашњи и будући) уграђује харизму и сјај добитника!?
Ова награда се разликује од осталих и по томе што је није добио нико други. Посебно се радујем што ми је част указана заједно с академиком Милорадом Екмечићем. Можда је ово прилика да се изговори реч: поштовање. Та реч је и кључ за опстанак, а није се одавно чула. Увек брже одјекне ехо ниподаштавања у време кад су се књижевност и култура и уметност нашли „између клања и орања“.

Да ли се слажете са оценом да су у Србији и велике и „мале“ награде, у култури и другде, одувек биле и јесу политички обојене и одређене? (То је, разуме се, усуд који чини да дело често остане у сенци идеолошких и политичких резона.) Мислите ли да је ово време донело нешто ново и другачије у оваквом поретку чињеница?
Било би застрашујуће ако је та страст још увек негује. Надам се да је одавно ишчезла и да је последњи пут била на делу у сукобу четника и партизана. А изгледа да је ни тада није било. Сада је то прича за сиротињу. Кад се угасе камере сви иду на пиће и бацају се једни другима у загрљај. У сваком случају ако је икад било мање, то је сада. И то што има вештачки се одржава из рентијерских разлога. Иначе нас оптужују да смо мимо света. Било би најгоре да негујемо поделе и кад их нема. Ако их има нису из наших глава, нити последица наших интереса и опредељења. Ситуација се променила. Сви смо подједнако угрожени и бар у том погледу изједначени. Наше политичаре разумемо више него икад раније. Ту је нестала свака страст. И они морају неког да слушају. Ако не свој народ, има кога морају. С једне стране им није лако, а с друге никад лакше, јер сви знају колико од њих ништа не зависи. Никад није било лакше бити политичар. Зато правих подела и нема.

Да ли је збирка награђена „Печатом времена“ Ваше тестаментарно дело, један од стваралачких врхунаца, или ћемо такву књигу тек читати?
Што је човек старији и што му више клецају колена лествицу подиже све више. Зато не смем ништа да обећам. Поготово после ове награде, чији опипљиви део подстиче да амбиције развијем до краја, баш кад сам помислио да део себе понесем са собом. Ако „верни читаоци“ сазнају где станујем мораћу да пазим да не заборавим кључ у вратима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО РАЗГОВОР

___________________

Најужи избор

Жири за награду „Печат времена“ за књижевност (проф. др Јован Делић, проф. др Александар Јовановић, др Драган Хамовић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин), на седници одржаној у уторак, 26. априла 2011. године, већином гласова одредио је дела за

НАЈУЖИ ИЗБОР (по азбучном реду аутора)

Матија Бећковић „Пут којег нема“ (СКЗ, 2009)
Милован Данојлић „Добро јесте живети“ (Албатрос плус 2010)
Владимир Кецмановић „Топ је био врео“ (Виа принт 2008)
Владан Матијевић „Врло мало светлости“ (Агора, 2010)
Иван Негришорац „Светилник“ (Орфеус, 2010)
Рајко Петров Ного „Не тикај у ме“ (Завод за уџбенике, 2008)
Милосав Тешић „Млинско коло“ (Завод за уџбенике, 2010)
Мирослав Тохољ „Звона за тројицу“ (СКЗ, 2010)

___________________

Ужи избор

Жири за награду „Печат времена“ за књижевност (проф. др Јован Делић, проф. др Александар Јовановић, др Драган Хамовић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин), на седници одржаној у уторак, 29. марта 2011. године, већином гласова одредио је дела за

УЖИ ИЗБОР (по азбучном реду аутора)

Лаура Барна „Моја последња главобоља“ (Завод за уџбенике, 2008)
Матија Бећковић „Пут којег нема“ (СКЗ, 2009)
Милован Данојлић „Добро јесте живети“ (Албатрос плус 2010)
Владимир Кецмановић „Топ је био врео“ (Виа принт 2008)
Владан Матијевић „Врло мало светлости“ (Агора, 2010)
Иван Негришорац „Светилник“ (Орфеус, 2010)
Рајко Петров Ного „Не тикај у ме“ (Завод за уџбенике, 2008)
Радослав Петковић „Савршено сећање на смрт“ (Стубови културе, 2008)
Ђорђо Сладоје „Манастирски баштован“ (СКЗ, 2008)
Дејан Стојиљковић „Константиново раскршће“ (Лагуна, 2009)
Милосав Тешић „Млинско коло“ (Завод за уџбенике, 2010)
Мирослав Тохољ „Звона за тројицу“ (СКЗ, 2010)
Брана Црнчевић „Чувари пепела“ (ИГАМ, 2009)

___________________

Шири избор

Жири за награду „Печат времена“ за књижевност (проф. др Јован Делић, проф. др Александар Јовановић, др Драган Хамовић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин), на седници одржаној у уторак, 1. марта 2011. године, већином гласова одредио је дела за

ШИРИ ИЗБОР (по азбучном реду аутора)

2008. година

Поезија
Владимир Јагличић „Јутра“ (Завод за уџбенике, Београд)
Злата Коцић „Мелод на води“ (Завод за уџбенике, Београд)
Рајко Петров Ного „Не тикај у ме“ (Завод за уџбенике, Београд)
Љубомир Симовић „Планета Дунав“ (Стубови културе, Београд)
Ђорђо Сладоје „Манастирски баштован“ (СКЗ, Београд)

Проза
Лаура Барна „Моја последња главобоља“ (Завод за уџбенике, Београд)
Миро Вуксановић „Отсвјуду“ (Завод за уџбенике, Београд)
Александар Гаталица „Невидљиви“ (Завод за уџбенике, Београд)
Владимир Кецмановић „Топ је био врео“ (Виа принт, Београд)
Радослав Петковић „Савршено сећање на смрт“ (Стубови културе, Београд)
Владимир Пиштало „Тесла, портрет међу маскама“ (Агора, Зрењанин)
Петар Сарић „Сара“ (СКЗ, Београд)

2009. година

Поезија
Матија Бећковић „Пут којег нема“ (СКЗ)
Милован Данојлић „Црно испод ноктију“ (Плато, Београд)
Живорад Недељковић „Овај свет“ (Архипелаг, Београд)
Миодраг Павловић „Питао сам светлост“ (Арка, Београд)
Стеван Тонтић „Свето и проклето“ (Матица српска, Нови Сад)

Проза
Слободан Владушић „Форвард“ (Стубови културе, Београд)
Гроздана Олујић „Гласови у ветру“ (СКЗ, Београд)
Миленко Пајић „Имам причу за тебе“ (Завод за уџбенике, Београд)
Дејан Стојиљковић „Константиново раскршће“ (Лагуна, Београд)
Слободан Тишма „Qуаттро Стагионе“ (Лагуна, Београд)
Брана Црнчевић „Чувари пепела“ (ИГАМ, Београд)

2010. година

Поезија
Никола Вујчић „Докле поглед допире“ (СКД „Просвјета“, Загреб)
Јован Зивлак „О гајдама“ (Адреса, Нови Сад)
Драган Јовановић Данилов „Моја тачна привиђења“ (Архипелаг, Београд)
Иван Негришорац „Светилник“ (Орфеус, Нови Сад)
Слободан Ракитић „Пламен и роса“ (СКЗ, Београд)
Милосав Тешић „Млинско коло“ (Завод за уџбенике, Београд)

Проза
Милован Данојлић „Добро јесте живети“ (Албатрос плус, Београд)
Мирко Демић „Трезвењаци на пијаној лађи“ (Агора, Зрењанин)
Драгиша Калезић „Дан и нешто од ноћи“ (Албатрос плус, Београд)
Никола Маловић „Пругастоплаве сторије“ (Лагуна, Београд)
Радован Бели Марковић „Госпођа Олга“ (Евро Ђунти, Београд)
Владан Матијевић „Врло мало светлости“ (Агора, зрењанин)
Драгослав Михаиловић „Преживљавање“ (Завод за уџбенике, Београд)
Мирослав Тохољ „Звона за тројицу“ (СКЗ, Београд)

___________________

Изабран жири Награде Печат времена за књижевност

На конститутивној седници, одржаној 18. фебруара 2011. године, изабран је жири Награде „Печат времена“ за књижевност. Чланови жирија су проф. др Јован Делић (председник), проф. др Александар Јовановић, др Драган Хамовић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин.

___________________

Установљена награда Печат времена за књижевност

Поводом 150. броја, на дан Светога Саве 27. јануара 2011. године, недељник „Печат“ и Фондација АБС установили су награду Печат времена за књижевност и расписали

КОНКУРС ЗА НАГРАДУ

Награда се додељује аутору који је у периоду од 1. јануара 2008. године до 31. децембра 2010. године објавио књигу (прво издање) која својим књижевним, уметничким и естетским квалитетима представља трајан допринос књижевној уметности. У конкуренцији за награду могу учествовати аутори који су објавили збирку песама, збирку приповедака, прича или новела, роман, еп, драму, мемоаре, дневнике или аутобиографију. Дела која конкуришу за награду морају бити написана на српском језику (ћириличним или латиничним писмом, и на једном од српских дијалеката, а у складу са актуелним Правописом српског језика), без обзира на то да ли је издање штампано у Србији или некој другој земљи. Награда се, такође, може доделити искључиво аутору чије дело припада корпусу српске књижевности.
Награда „Печат времена“ за књижевност додељиваће се једном годишње, 12. маја, на дан Светог Василија Острошког.
Износ награде је милион (1.000.000) динара.