Почетна / Преглед / Печат времена за књижевност 2012

Печат времена за књижевност 2012

 РАЈКО ПЕТРОВ НОГО добитник Награде Печат времена за књижевност за 2012. годину

Жири за доделу награде за књижевност „Печат времена“, у саставу проф. др Јован Делић, мр Владимир Димитријевић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин, на седници одржаној у Београду, у четвртак 3. маја 2012. године, једногласно је донео следећу

ОДЛУКУ
да се награда за књижевност „Печат времена“ додели Рајку Петрову Ногу за књигу „Запиши и напиши“, објављену 2011. године, у издању Београдске књиге из Београда.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

„Запиши и напиши“ Рајка Петрова Нога веома је значајно прозно дело у којем је идеја овог аутора, његово уметничко гесло – да индивидуални таленат има оправдање постојања само ако се добрим делом поништи у традицији из које је поникао – добила пуноћу смисла. „Запиши и напиши“ је жанровски хибридна књига, сложене структуре и несвакидашње вишегласности. Уз помоћ „несигурних сећања“ Ного мајсторски гради портрете и приче кроз које те портрете оживљава, смештајући своје остварење у простор између романескне фиктивне прозе и документарне мемоаристичке фактографије. Захваљујући, са друге стране, „поузданим читањима“ књижевних дела аутора о којима пише, Ногова књига добија озбиљну и дубоку есејистичку димензију, а портрети писаца интелектуалну уверљивост. Зато је велики број портрета грађен у дуплој експозицији – „несигурно сећање“ и „поуздано читање“ – са уметним песмама које су ту „да се у читању одмориш на пропланку“.
Пред читаоцима се тако одвија драма једне епохе (друга половина двадесетог века), својеврсни роман и својеврсна историја литературе чији су јунаци великани српске (и јужнословенске) књижевности, и у чијој традицији и на чијем извору су усмено наслеђе, Његош као „трагични јунак косовске мисли“ и потоњи писци као „повереници косовске мисли“; мисли која је за Нога „средишњи топос наше укупне историје и културе“.

Награда, коју додељују недељник „Печат“ и АБС Фондација, чине повеља и новчани износ од 500.000 динара

___________________


Реч добитника награде

Рајко Петров Ного: Родна кућа

Замишљена тако да утисне суви печат на дела по којима ће се памтити некада славно а данас жалосно време, награда „Печат времена“ утемељена је на Екмечићевим и Бећковићевим књигама, које се концентришу на одбрану српских вредности; један као историчар, философ историје, други као песник раскошне језичке имагинације. Када је „Печат“ на насловној страни прошлога маја донео фотографије награђеног двојца, голим оком се могло видети да су та два лика из исте фамилије. Радујем се, а знам да се и Чедомир Попов радује, што ће и наше награђене књиге, као две нове угаоне цигле, бити уграђене у исти темељ. Што вас и нас двојица, као два различна седа брка, гледамо са насловнице „Печата“. Што смо, дакле, из исте породице. Мада нас, као и у свакој породици, има оваквих и онаквих.

Писац говори својим делом, опомињао је Андрић.
Твори, творче, не говори – чујeм како данас, нарочито данас, на Светог Василија Острошког, слава му и милост, неко шапуће и постиђује општу разбрбљаност.
У ћутању је сигурност!
Али да ниси ко јарац одерани вречао, тебе би босански мрак појео, тешио ме је и храбрио Михиз.
Ето, о томе говори моја књига. О томе како не умем да ћутим, како бих се у сигурности ћутања угушио.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

___________________


Обраћање главног уредника „Печата“

Милорад Вучелић: Суви печат

 

„Печат“ на Дан Светог Василија Острошког, Слава му и милост, ове 2012. године, по други пут, заједно са „АБС фондацијом“ додељује награде „Печат времена“.
Како тачно каже Рајко Петров Ного, један од овогодишњих добитника награде, ова награда је замишљена тако да удари суви печат на дела по којима ће се памтити, некада славно а данас жалосно време. Признање је утемељено Екмечићевим и Бећковићевим књигама а данас се на та тај темељ надодају дела професора Чедомира Попова и Рајка Петрова Нога.
Академик Чедомир Попов поседује и целог свог стваралачког века, показује ону тиху а стрпљивост, упорност и чврстину, која краси Србе у Војводини и која од њих чини понајбоље делове српства. Без подизања гласа и горљиве буке одлучно исказивана Чедина одлучност је каљена кроз дуге године теоријске, историјске и политичке борбе против аутономаштва и за истину о српском питању али увек, баш увек, заснована на проверним чињеницама и поузданим и проверљивим историјским изворима. Крајње сигурно и као непосредни актер, професор Попов се жестоко и аргументовано активно супротставио покушају Хашке ревизије српске историје.
У својој тротомној награђеној књизи историчар Попов истражује и процењује Европу с краја осамнаестог па све до почетка прошлог века са импресивним познавањем свега онога што ју је суштински одредило и успоставило. Са таквим увидима и познавањем још више се може поштовати прецизна оцена данашњице изречена у његовој књизи „Велика Србија – стварност и мит“:
„Они који су, уз претњу са стране“, одустали од одбране егзистенцијалних интереса српког народа, „брже боље су се пресвукли у натовске одоре и најстраственије почели заступати глобалистичке идеје и ‘улазак Србије у Европу’, нападајући бесно сваког ко и данас зна шта је национално достојанство“.
Давне 1967. године сам се, каогимназијалац, по први пут на једној књижевној вечери у Врбасу срео са Рајковим стиховима и „Зимомором». Од тада – како би то паметно рекао књижевни критичар и уредник „Печата“ Александар Дунђерин: „Рајко Петров Ного прелази пут од бунтовног песника до ствараоца који глас преображава у шапат и скрушеност молитве. У својим делима баштини традицију повереника косовске мисли, како би и сам у свом стваралаштву, поготово у награђеној књизи ‘Запиши и напиши’, оставио трајни печат косовског завета.“
Од „листопадног и анемичног доба“ дели нас период згуснотог историјског дешавања кроз који смо заједно пролазили а да би, ево, стигли до овог „жалосног времена“, Рајковог шапата и скрушене молитве. Али и тада у сред тог шапата севне глас неугаслог бунтовника са јасним обележјем шездесетосмаша па призове да „најзад умукну мали епигони великих хуља“ и упери свој строги поглед и подигне глас на „конуктјурне аутошовинсте који демонизују Србе и у живе ране жртава сипају со, а којих има за читаву историју бешчашћа“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

___________________


Обраћање председника жирија

Јован Делић: Портрети као поетска проза

Пишући о свом сукобу с Маком Диздаром, Ного овако дочарава дијалог са Ћамилом Сијарићем: „Ти си се, Маче, без разлога острвио на ово дијете, на сироче… Не дам да сам сироче. Ожењен сам. Имам сина…Ћут, вели Ћамил, ти ћеш као и ја бити доживотно сироче, свеједно што си се оженио, тешко се оженити; и што имаш сина, нека га, нека га имаш, нека ти је жив и здрав…“

Ко је једном икад слушао Ћамила Сијарића, који у Ноговој књизи Запиши и напиши има повлашћено мјесто и један од најљепших, најживљих портрета, препознаће га у наводу: и синтаксу, и интонацију и глумљену строгоћу иза које је истинска брига и њежност сирочета за сироче. Ово је карактеристично мјесто за Ногову поетику портрета: постојање приче, анегдоте, догађаја, муњевити обрти, усмјереност на туђ, жив глас и говор, снажна индивидуализација лика у кратким и брзим потезима, као под Капоровом „оловком са очима“.
Ногова књига умјетничке прозе Запиши и напиши јесте систем портрета, најчешће двоструких, с „дуплом експозицијом“. Један је рађен „по (не)сигурном сећању“, а други „по поузданом читању“. Први је више у знаку приповједачке прозе; други у знаку есејистике. Та два портрета се међусобно допуњују и осликавају цјеловиту личност. Између портрета су пјесме, као пропланци, да се читалац одмори; Пажљиво биране пјесме; понекад – као епитафи Меши Селимовићу и Бранку Ћопићу, или као „Андрићева купина“ – саставни дио, трећи вид портрета, треће крило триптиха.
Усмјереност на другога, на туђ глас и говор, па и на туђе идеје, начин мишљења и осјећања свијета, чини ову књигу вишегласном, тако да се, уланчана као систем портрета, чита као вишегласна умјетничка проза; као својеврстан роман ликова.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

___________________


Разговор са добитником награде Печат времена

Рајко Петров Ного: Увек постоје веће вредности од живота

Разговарао Александар Дунђерин

Рајко Петров Ного – записано је – прелази пут од бунтовног песника до ствараоца који глас преображава у шапат и скрушеност молитве. У својим делима – написано је – баштини традицију повереника косовске мисли, како би и сам у свом стваралаштву, поготово у награђеној књизи „Запиши и напиши“, оставио трајни печат косовског завета. Иза аутора овог књижевног опуса – прича се – сакривен је пргави и бескомпромисни ратник, надахнут православним схватањем љубави, доброте и праштања… Шта о тим записима, написима и причама, али и о актуелним дешавањима на широј друштвеној и културној сцени савремене Србије, мисли овогодишњи лауреат награде „Печат времена“ за књижевност…

Добитник сте готово свих релевантних српских књижевних награда. Како доживљавате награду „Печат времена“? Будући да сте већ одавно етаблирани стваралац, да ли осећате да јој и Ви, а и ваше колеге, прошлогодишњи лауреати, позајмљујете у одређеној мери ауторитет?
Сваком новом наградом само увећаваш број љутих противника, говорио ми је Раичковић, ваљда из сопственог искуства. Када је у „Коларцу“, на Ваведење 1992. године, хорски изведена руковет „Сербијо, иже јеси“ (хиландарски палимпсест) Светислава Божића, који је моје стихове малчице обожио, један други, узнесени пријатељ рекао ми је да се на мене излила Божја милост… Да, добио сам много награда, клецам под тежином њиховог одличја (све их редом омаловажавају који нису добили ниједну), оне носе имена мојих духовних и књижевних предака, једна и генерацијског другара; ниједну државну награду, на срећу, нисам добио ни док сам (до 1982. године) живео у Сарајеву, а ни у Београду, потом, где живим као Ирац у Лондону… Слава (пропадљива слава), то је страшно сунце мученика, испомажем се Дучићевим стихом кад год се започну овакве теме. И нервирам једног мало старијег пријатеља и песника (не могу вам рећи кога, одмах бисте се сетили) са чијим се именом и презименом римујем: „Када ћемо рећи већ је време мрети / Као што се каже већ је време кући.“ Он мисли да је смрт непроверена гласина… Тако је то са наградама, ловоровим, али и трновим венцима, који се, изгледа, на овој глави калупе.
Замишљена тако да удари суви печат на дела по којима ће се памтити, некада славно, а данас жалосно време, награда „Печат времена“ утемељена је Екмечићевим и Бећковићевим књигама, које се, када се све сведе, концентришу на одбрану српских вредности; један као историчар, философ историје, други као песник раскошне језичке имагинације. Када је „Печат“ на насловној страни прошлога маја донео фотографије награђеног двојца, свако ко је пажљивије гледао није могао да не примети како су та два лика из исте фамилије. Ако су се ова двојица у својим делима „скућили“ (а то значи етаблирати се) није ми мрско да у тој кући станујем, без обзира на то ко шта и коме наградом „Печат времена“ позајмљује.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО РАЗГОВОР

___________________

Књижевна критика о Рајку Петрову Ногу

Александар Дунђерин: повереник косовске мисли

„Ного није један од оних песника који верује да у почетку, као и на крају, беше само властита реч. Управо кроз дијалог с другим временима и увидима он излази из уских модерних оквира бунтовништва, ангажовања или циничне резигнације у просторе језика као древне ‘постојбине и уточишта лепоте и смисла’, у којима мртви разговарају са живима и живи с новорођенима“.

Ове речи – које је Светозар Кољевић исписао у есеју „Од бунтовништва до молитве“, посвећеном песништву Рајка Петрова Нога (а публикованом у књизи „Рајко Петров Ного, песник“, Краљево 2004) – не илуструју само једну од кључних одлика Ноговог стваралаштва, већ су, безмало, аксиом којег би требало да се придржава сваки уметник уколико има амбицију да му књижевни рад претраје садашњост и (ближу) будућност; да буде од користи и на задовољство не само његовим савременицима, који га познају, него и будућим генерацијама, које ће га једино кроз његов рад упознати. Иако је још од раних песама и „Зимоморе“ (1967) Рајко Петров Ного очигледно имао свест да „властита реч“ поседује снагу трајне и упечатљиве поруке само ако је заоденута говором (књижевних) предака – његова идеја, могло би се рећи животно и уметничко гесло, да индивидуални таленат има оправдање постојања само ако се добрим делом поништи у традицији из које је поникао, добила је сву пуноћу смисла и разумљиву поенту, чини се, тек објављивањем књиге „Запиши и напиши“. Капиталног дела које представља много више од допуњеног и проширеног издања Ногове претходне књиге („Запиши то, Рајко“, 2011). Јер „(не)сигурна сећања“ (како их крсти аутор) на писце са којима се током живота сусретао, а која се колебају између романескне фиктивне прозе и документарне мемоаристичке фактографије, добијају снагу уверљивости управо зато што су им придодата „поуздана читања“ њихових дела – књижевно-критички и есејистички текстови, обогаћени ненаметљивим историјским и теоријским запажањима и надахнути моћном уметничком визијом; „песме су ту да се у читању одмориш на пропланку“, забележиће Ного, али, заправо, сви ти стихови, којима се завршава сваки одељак о неком писцу, представља уједно и закључак аутора, неопходну нијансу његовог промишљања о ствараоцима, без које се оно у потпуности не може докучити.
Резултат овако, и у тематском, и у жанровском, и у композиционом погледу шаролике и разгранате књиге, остварења изузетно компликоване структуре, није, како се каквом брзоплетом у закључивању читаоцу може причинити, „механичка разгласност“, већ несвакидашња вишегласност. Управо она обезбеђује стрпљивијем читаоцу да у „Запиши и напиши“ ужива у роману – у којем је дата богата, раскошна фреска једне епохе (друге половине двадесетог века), и у којем су главни јунаци великани српске и јужнословенске књижевности (којима се, ненаметљиво и скромно, придружује и сам аутор) – али истовремено му даје могућност и да прати једну песничку, поетску историју литературе чија је постојбина усмено наслеђе, неугасли извор Његош као „трагичан јунак косовске мисли“, а референтне тачке писци као „повереници косовске мисли“. „Косовске мисли“ као „средишњег топоса наше укупне историје и културе“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ

___________________

Ужи избор

Жири за награду „Печат времена“ за књижевност (проф. др Јован Делић, мр Владимир Димитријевић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин), на седници одржаној у петак, 27. априла 2012. године, већином гласова одредио је дела за

УЖИ ИЗБОР (по азбучном реду аутора)

Дејан Алексић „Једино ветар“, Имам идеју, Краљево
Војислав Карановић „Унутрашњи човек“, НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево
Горан Милашиновић „Расцепи“, Стубови културе, Београд
Рајко Петров Ного „Запиши и напиши“, Београдска књига, Београд
Слободан Тишма „Бернардијева соба“, Културни центар Новог Сада, Нови Сад

___________________

Шири избор

Жири за награду „Печат времена“ за књижевност (проф. др Јован Делић, др Драган Хамовић, мр Владимир Димитријевић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин), на
седници одржаној у петак, 20. априла 2012. године, већином гласова одредио је дела за

ШИРИ ИЗБОР (по азбучном реду аутора)

Дејан Алексић „Једино ветар“, Имам идеју, Краљево
Војислав Карановић „Унутрашњи човек“, НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево
Марко Крстић „Викторија“, Моно и Мањана, Београд
Милена Марковић „Пре него што све почне да се врти“, ЛОМ, Београд
Горан Милашиновић „Расцепи“, Стубови културе, Београд
Мирјана Новаковић „Тито је умро“, Лагуна, Београд
Рајко Петров Ного „Запиши и напиши“, Београдска књига, Београд
Фрања Петриновић „Алмашки кружоци лечених месечара“, Академска књига, Нови Сад
Слободан Тишма „Бернардијева соба“, Културни центар Новог Сада, Нови Сад
Воја Чолановић „Ода мањем злу“, Моно и Мањана, Београд

___________________

Изабран жири Награде Печат времена за књижевност за 2012. годину

На конститутивној седници, одржаној 15. фебруара 2011. године, изабран је жири Награде „Печат времена“ за књижевност. Чланови жирија су проф. др Јован Делић (председник),  др Драган Хамовић, мр Владимир Димитријевић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин.

___________________

Друга по реду награда Печат времена за књижевност

Недељник „Печат“ и Фондација АБС расписују други пут заредом

КОНКУРС ЗА НАГРАДУ

Печат времена за књижевност за 2012. годину

Награда се додељује аутору који је у периоду од 1. јануара 2011. године до 31. децембра 2011. године објавио књигу (прво издање) која својим књижевним, уметничким и естетским квалитетима представља трајан допринос књижевној уметности. У конкуренцији за награду могу учествовати аутори који су објавили збирку песама, збирку приповедака, прича или новела, роман, еп, драму, мемоаре, дневнике или аутобиографију. Дела која конкуришу за награду морају бити написана на српском језику (ћириличним или латиничним писмом, и на једном од српских дијалеката, а у складу са актуелним Правописом српског језика), без обзира на то да ли је издање штампано у Србији или некој другој земљи. Награда се, такође, може доделити искључиво аутору чије дело припада корпусу српске књижевности.
Награда „Печат времена“ за књижевност додељиваће се једном годишње, 12. маја, на дан Светог Василија Острошког.
Износ награде је пет стотина хиљада (500.000) динара.

 

Један коментар

  1. Poštovani, kada će se raspisati nagradni konkurs za prošlu godinu?
    Pozdrav!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *