Почетна / Свет / Омча о туђем врату

Омча о туђем врату

Пише Мирослав Стојановић

Да ли ће отписивање (конзервативца) Николе Саркозија и избор (социјалисте) Франсоа Оланда зауставити или бар кориговати примену драстичне (самоубилачке) „терапије“ у лечењу дужничке кризе под немачком (диригентском) палицом?

 

Ангела Меркел је у Паризу изгубила највернијег (до понизности) ортака Николу Саркозија

Троструки удар за Ангелу Меркел у једном једином изборном дану (6. мај): у (немачкој) покрајини Шлезвиг Холштајн, у Француској и у Грчкој.
У првом случају, и сасвим неочекивано, њени непоуздани коалициони партнери, либерали, приклонили су се опозиционим социјалдемократама и зеленима. Суморан предзнак: наговештај да би „семафор“ из Кила (црвено – социјалдемократе, жуто – либерали и зелено – еколози) могао да „засветли“ наредне године и у Берлину, на изборима за Бундестаг, што би најмоћнијој жени Европе ускратило право на трећи мандат.
Два друга случаја, с очекиваним, али и не мање, за њу, шокантним исходом: у Паризу је изгубила највернијег (до понизности) ортака (до политичке сраслости, „Меркози“), малерозног (редак случај човека који није искористио председнички „бонус“ за поновни мандат) Николу Саркозија, а у Атини је њен „рецепт“ лечења дубоке дужничке кризе (само) драконским мерама штедње доживео потпуни фијаско.

СЕЧА КНЕЗОВА
Грчка се показала као драстична илустрација онога на шта су неке личности од имена и формата упозоравале да ће диктат поверилаца само продубити економску кризу и подстаћи политички екстремизам, с непредвидљивим (могуће чак и хаотичним!) последицама.
Лидер Нове демократије, која је на недељним изборима остварила Пирову победу (20 одсто гласова, готово дупло мање него на претходним изборима 2009), Анторис Самарас, који је покушао да састави „владу националног спаса“, вратио је промптно, дан после избора, мандат и пружио страним медијима „шлагворт“ за констатацију да се овом земљом више „не може владати“ неизвесностима.
Бирачи су, иначе, у недељу жестоко казнили две велике партије, које су се деценијама смењивале на власти, а довеле су земљу до банкрота, конзервативну Нову демократију и социјалистички ПАСОК. (Ова странка је доживела праву катастрофу: добила је само нешто изнад 13 одсто гласова, док је на претходним изборима 2009. године однела убедљиву победу освојивши 44 процента).
Левичарска партија СИРИЗА „скочила“ је са 4,6 одсто гласова из 2009. године на 16 процената минуле недеље, а у Парламент су, на препад, и први пут, ускочили припадници неонацистичке „Златне зоре“, с деветнаест од укупно 300 посланика, колико има национални Парламент.
„Дан који је све променио“, наслов текста у електронском издању „Шпигла“ (7. мај) проблематизовао је политичку ситуацију и позицију у којој се нашла немачка канцеларка после прошлонедељних председничких избора у Француској и парламентарних избора у Грчкој: у свом науму да (финансијски) дисциплинује Европу (еврозону) неумољива Ангела Меркел наједном је постала драматично усамљена.
Сеча кнезова коју је, директно или индиректно, подстакла њена политичка филозофија решавања разарајуће дужничке кризе само ригорозном штедњом, која је започела падом владе у Ирској (март прошле године), а наставила се потом незаустављиво, по ефекту домина – Финска (април, такође прошле године), Португалија (јуни), Словенија (септембар), Словачка (октобар), Грчка и Италија (новембар), па Шпанија, Холандија и Румунија – погодила је и њеног највернијег и најважнијег ортака у овом послу, сада већ бившег, најнепопуларнијег председника Пете (француске) републике Николу Саркозија.
Никад у европској фамилији, за тако кратко време, није било толико потреса: за годину дана с политичке сцене и власти отишло је једанаест лидера само у еврозони, епицентру дужничке кризе, а на улице изведено стотине хиљада гневних и понижених људи…

[restrictedarea]

ОЛАНД НА БАРИКАДАМА
Ова „сеча“ није погодила само властодршце у земљама које је дужничка криза тешко уздрмала, готово до банкрота (случај Грчке), него и државе с узорним економијама. Пример Холандије, једне од само четири земље еврозоне које су још задржале највиши кредитни рејтинг (ААА). Влада премијера Марка Рутеа, уз Меркелову и Саркозија најватренијег поборника фамозног фискалног пакта, скројеног по рецепту немачке канцеларке и под њеном „гвозденом“ руком, пала је у покушају овог диктата, који чланицама еврозоне налаже, под претњом санкција, ригорозну штедњу и свођење буџетског дефицита испод три процента бруто националног производа. Премијеров коалициони ортак, вођа ксенофобичне и исламофобичне странке (Партија слободе) Герт Вилдерс ускратио је потпис испод програма који је подразумевао буџетско кресање у износу од једанаест милијарди евра, уз образложење да би то угрозило куповну моћ холандских грађана и привредни раст. Екстремни националиста се представио као заштитник сиромашних: нећемо, упозорио је, да наши пензионери испаштају под диктатом Брисела. Прецизније: Берлина.
Показало се да је лакше прописивати „рецепт“ другима него себи, и затезати омчу о туђем врату. Ако богата и економски стабилна Холандија, с готово занемарљивом стопом незапослености (испод шест одсто, у Шпанији 24 процента), где тек свака осма породица кубури с покривањем трошкова (у Грчкој шест од десет), не може да оствари оно што тражи фискални пакт (требало би да се примењује од следеће године), а реч је о свођењу буџетског дефицита за практично само један проценат, која то земља још може учинити без политичких и социјалних потреса, при чему би пад владе био најмање болан?
Одлучан отпор „диктату Берлина“ и његов излазак на барикаде био је једна од „најпрофитабилнијих“ потеза у изборној кампањи Франсоа Оланда, који је увелико допринео убедљивој победи социјалистичког председничког кандидата над ортодоксним конзервативцем и „Меркеловцем“ Саркозијем.
Оланд је фискалном пакту и ригорозном стезању каиша, на шта Французи очигледно нису били спремни, супротставио програм за подстицање привредног раста. Његов нови „Маршалов план“: „Европска инвестициона банка“ би, тражи нови станар Јелисејске палате, требало да инвестира у велике инфраструктурне пројекте, као замајац економског развоја Европе који ће „апсорбовати“ много незапослених руку.

УБИСТВО ЕВРА
У својим захтевима Оланд је могуће имао на уму и озбиљна упозорења чувеног економисте и нобеловца Џозефа Стиглица, да је оно што су наметнули европски политичари (Меркелова-Саркози) „рецепт за убиство евра“ и да својим курсом штедње „Европа врши самоубиство“. Редослед је, објашњава Стиглиц, погрешан. Најпре мора да иде привредни раст, а затим смањивање дефицита. Не постоји ни један једини пример да је нека велика национална економија постигла успех (само) програмом штедње.
Европа мора, упозорава нобеловац, да створи политичке услове за привредни раст. Тешко је, вели, замислити како би демократска земља као што је Шпанија могла годинама да настави са незапосленошћу младих по стопи од 50 одсто. Људи ће у једном тренутку схватити како је бесмислено да пате због програма штедње.
Оланд се заветовао пред бирачима да ће, чим дође на трон, захтевати обнављање преговора о спорном фискалном споразуму испод којег је његов претходник ставио потпис почетком марта (још се није осушило мастило), који од чланова европске фамилије нису прихватили само Велика Британија и Чешка.
Ни говора, узвратила је, још у току изборне кампање, реско и резолутно непопустљива немачка канцеларка, бранећи њен изум као Свето писмо и тако наговестила, ако Оланд победи, фронтални сукоб између две политичке позиције и два најважнија члана европске фамилије.
Оланд је сада ту, осокољен подршком бирача које је сам окуражио изборним обећањима. Европа нас посматра и сигуран сам да у многим европским земљама постоји олакшање и нада да ригорозне мере штедње „не морају да буду наша једина судбина“, уз констатацију да „Немачка не одлучује у име Европе“.
Ми нисмо било која земља, поручивао је, несклон еуфоричности и (пре)јакој реторици, сада већ нови председник, било који народ, ми смо Француска… Шести мај би требало да буде велики датум за нашу земљу, нови почетак за Европу, велика нада за свет.

САВЕТ МУДРАЦА
И шта сад? Хоће ли доћи до фронталног сукоба између немачке канцеларке и француског председника, и стварање „фронта отпора“ око Оланда против Меркелове доминације?
Свакако не. Важност француско-немачких односа за читаву Европу обликује, независно од њихових „приватних“ емоција, јавно деловање лидера две земље и званичну политику Париза и Берлина. Очигледно је, међутим, да од недеље на европској политичкој сцени неће бити све потпуно исто као што је било.
Аутори већ споменутог „Шпигловог“ текста „Дан који је све променио“ Давид Беклинг и Штефан Кајзер нуде као одговор на питање шта сад, два могућа сценарија. Један оптимистички, други песимистички.
Да кренемо од првог, иако је он код њих означен као други. Наоблачење над париским и берлинским небом је пролазно. У шетњи обалом у Ригену (на северу Немачке), где би у идиличном амбијенту по њима могло да дође до скорог сусрета немачке канцеларке и новог француског председника (већ је позван, у ноћи изборне победе), Меркелова и Оланд одједном откривају да имају много тога  заједничког.
Оландови захтеви за ревизијом фискалног пакта Меркеловој не звуче више тако радикално. Чак јој се допадају неки њихови аспекти. И она је, ето, у потаји дошла до сазнања да ригорозна штедња само продужава (и продубљује) кризу. Међутим, тек после промене станара у Јелисејској палати, биће јој омогућено да се избори са „јастребовима“ у својим редовима. (Чује се, иначе, да немачка канцеларка заиста припрема нови европски план економског развоја који би требало да буде представљен на следећем Самиту лидера ЕУ).
На заједништво немачке канцеларке и француског председника, и њихово заједничко деловање, додатно упућује и тера драматизација ситуације у Грчкој која земљу гура у амбис. Неколико месеци после избора у Француској и Грчкој, Самит лидера Европске уније усваја „фискални пакет два“ (уступак Меркелове Оланду), програм који комбинује штедњу и привредни раст. Оснива се нека врста европске експертске привредне владе, „Савет мудраца“, чије препоруке не би имале степен обавезности као фамозни фискални пакт, с ригорозном спољашњом контролом националних буџета, али би њихово грубо игнорисање такође подлегало некој врсти санкција.
Насупрот немачким страховањима, нова правила не доводе до нових дужничких „ексцеса“. Европска унија обезбеђује уздрманим земљама, у којима се спроводе радикалне реформе, милијарде евра за подстицање привредног развоја. Средином 2013. године стање на берзама се смирује. Јављају се први знаци опоравка у Португалији, Шпанији, па и у Грчкој, где је, на „велико изненађење“, учешће крајње левице у власти донело „неочекивано добре ефекте“. Председник Централне „Европске банке“ Италијан Марио Драги констатује да је „најгоре прошло“.
Онај други, песимистички сценарио, у чијој завршници се барата с крахом евра и, могуће, саме Европске уније, „одмотава“ се, у грубим цртама, на следећи начин. Оланд стиже у Берлин с изричитим налогом бирача који неће да чују за фискални пакт. Не желе да њихов председник „иде кроз свет као пудлица немачке канцеларке“. Оглашава да је фискални пакт, који је прихватио и потписао његов председник, мртав. А пошто „цела јужна Европа гледа у Француску“, констатује Матијас Кулас, експерт у фрајбуршком Центру за европску политику, зашто би Шпанци и Грци узимали озбиљно фискални пакт, кад то не чине Французи.
Премијери Шпаније и Италије захтевају одлагање његове примене. Хаос на берзама. Нови избори у Грчкој. ПАСОК и Нова демократија бивају још драстичније кажњени. Левица постаје најјача политичка снага. Нови односи траже нове преговоре с повериоцима о помоћи Грчкој. Атина обуставља исплату камата. ММФ и ЕУ заврћу славине. Грчка тоне у хаос. Немачка је као велики кредитор на огромном губитку. Продубљује се криза у Шпанији и Италији. Меркелова је, без Саркозија, у том вртлогу сама и беспомоћна. Све драматичније спекулације о распаду еврозоне. На ванредном пролећном самиту доноси се судбоносна одлука да се до даљег суспендује монетарна унија. Враћају се националне валуте. Коначни крах евра.
Од ова два сценарија ће се остварити, највероватније, неки – трећи. С неизоставном и програмираном драматиком и непредвидљивим исходом.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Propao je koncept Evrope koja se samo bavi finansijama, a ništa rentabilno ne proizvodi. Sve se svodi na banke koje obrću štampani novac. A tek cene energenata… Evropa energetski zavisi od gasa iz Rusije i uranijuma i nafte iz „trećeg sveta“. Nije to više pitanje levice i desnice, već nove organizacije proizvodnje.




    0



    0
  2. Mogući krah EU pre svega odgovara Americi i njenim velikim bankama, multinacionalnim kompanijama i vojnoj industriji i njenom establišmentu koja je možda i najvažnija industrijska grana u Americi.
    U budućnosti će biti još i bitnija jer Amerika daje prioritet vojnim osvajanjima i širenjem vojne imperije koja kao i sve prethodne vojne imperije ne žele da vide realnosti već ulaze u iracionalne sfere što nije nikakva novost ako nam je istorija učiteljica života.
    Postavlja se pitanje do koje granice novi osvajači misle i planiraju da idu.Vreme će pokazati.Izvesno je da će hteti što više i što dalje što će im se na kraju hvala Bogu obiti o glavu.
    Sa ekonomske strane Americi ne treba jaka i ekonomski i politički ujedinjena Evropa, ali joj treba što jači NATO pakt.
    U tom slepilu Amerika ne vidi da sa druge strane ima veoma jake protivnike i vojno udružene na čelu sa Rusijom, a tu je Kina i Indija.
    Amerika ekonomski sa Kinom ima veliki deficit i malo šta može tu da uradi.Navedene države i još neke bivše sovjetske republike koristiće u trgovinskoj razmeni svoje valute što će biti veliki udar na američki dolar.
    U skoroj budućnosti američka ekonomska moć kao najjače velesile doći će u pitanje, a posle toga na red će doći i vojna moć.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *