Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“ Мила Ломпара (I)

Приредила Љиљана Богдановић
Фотографије Милорад Миланковић

Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од којих ниједна није српска? Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји само понеки импулс који би је могао наговестити? Ово су нека од важних питања које поставља и на које настоји да одговори др Мило Ломпар у својој књизи „Дух самопорицања” („Орфеус“, Нови Сад, 2011), чије је ново, убрзо по објављивању већ допуњено, издање недавно штампано. Неуобичајено велико интересовање наше јавности,  за кратко време нарасли број афирмативних, колико и критичких одзива на ово дело, учинили су да се књига „Дух самопорицања“ именује „судбинским и преломним догађајем у српској култури“. Одговори на Ломпарово дело – од безмало одушевљеног одобравања, до оштрих критичких примедби – били су повод да „Печат“ организује  округли сто посвећен дебати о садржају и јавној  рецепцији „Духа самопорицања“. Поред аутора, у разговору су учествовали: др Коста Чавошки, др Јован Попов, Селимир Радуловић (издавач), мр Владимир Димитријевић, др Драган Хамовић и др Милан Брдар. Између осталог, саговорници за округлим столом тематски су изложили и  своја промишљања поводом ауторове тврдње да се „дуготрајни недостатак српске културне политике“ може историјски схватити „као плод дубоке пукотине у осећању националног идентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померања са севера на југ, са истока на запад, дуготрајног постојања у подунавском културном окружењу, настајања контактне културе са преовлађујућом православном и садржајном, како исламском, тако и католичком компонентом“. Саопштења и дискусије учесника „Печат“ ће  објавити у три наставка.

[restrictedarea]

Проф. др Коста Чавошки:
Ова књига ће се помињати и кад нас више не буде било

За разлику од српских, хрватски угледници су увек водили рачуна искључиво о интересима хрватског народа и државе

 

Књига Мила Ломпара представља камен међаш у нашој култури и културној политици током последњих скоро седамдесет година. Иако је и раније било наговештаја правог српског становишта у појединим искричавим запажањима Живорада Стојковића, Михаила Ђурића, Борислава Михајловића Михиза и других угледника, Мило Ломпар је први који је од затечених фрагмената изградио једно целовито, кохерентно, добро образложено и изнад свега убедљиво српско становиште. И зато му у српској култури и историји припада непролазна заслуга, па ће се ова његова књига учестало помињати и кад нас више не буде било. Кључан Ломпаров појам у овој књизи јесте самопорицање, под којим он пре свега подразумева одрицање и порицање властитог националног идентитета да би се постало и било нешто друго од онога што човек изворно јесте. Колико је то мени познато, тај израз је у нас прва употребила Мирјана Стефановски у огледу „Вештачка душа царства“, када је приказала искорењивање и преобраћање хришћанских дечака у турске јаничаре. У нас Срба је тако преобраћање данас такође на делу, само је мање приметно и препознатљиво. Док припадници великих и самосвесних  народа радо и с поносом истичу своју националну припадност, у нас се то обично омаловажава и забашурује. Тако су многи припадници српске духовне и политичке елите склони да кажу како су, додуше, Срби, али одмах додају да нису националисти. При том имају на уму једно померено значење речи „национализам“ које је новијег порекла.
Пошто се политички појмови и вредности обично појављују у пару, у којем је један појам на добром гласу, а други озлоглашен, баш као и врлина и порок, тако се све до доба између два светска рата национализам појављивао у пару са шовинизмом, у којем је национализам означавао родољубље и појачану националну самосвест, док је шовинизам представљао мрежу према другим народима. А онда се, пре свега под утицајем комунизма, национализам почео да појављује у пару с интернационализмом, па је почео да означава ускогрудост, саможивост и себичност на штету других, док је интернационализам био синоним за пожељну међународну, па и класну солидарност, која је подразумевала послушност према комунистичком центру у Москви. И није чудно што су многи негдашњи комунисти у међувремену постали мондијалисти, па су данас пријемчиви на све што долази из Вашингтона.
****
Главни разлог који је, по Ломпару, у водећим Србима између два светска рата ослабио осећање српског националног идентитета било је југословенство у име којег је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Већ 1921. године приликом заседања Уставотворне скупштине постало је очигледно да хрватски посланици желе да поставе односе између Хрватске и остатка заједничке државе на уговорну, то јест конфедералну основу, како су то својевремено учинили 1868. године приликом закључења нагодбе с Угарском. Уз то нису презали од тога да српство у заједничкој држави поистовете с окупацијом несрпских земаља. Те чињенице, као и могућност ампутације хрватских земаља 1929. године, нису међутим одвратиле наше велике претке од југословенства. Међу њима једини је Милош Црњански 1934. године јавно изнео став да би требало гледати на прилике у држави „без југословенства“ и наметнуте симетрије по којој се „сваки проблем поставља… у знаку словенштине и хрватства“, док је „са друге стране забрањено… гледати га са српског становишта“. Уз то је упозорио да је наступио дванаести час да се у јавној свести укорени „потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима српства“. Велики Слободан Јовановић је такво српско становиште наговестио тек 1939. године, после оснивања Бановине Хрватске, али је и даље био за опстанак Југославије. На то су га могла навести само два разлога: 1) чињеница да су се у оквирима прве Југославије скоро сви Срби нашли под једним државним кровом и 2) страх да би у случају конституисања само српских земаља као победничке државе остала смањена Аустро-Угарска, као тако рећи природни непријатељ Срба и Србије. При том су скоро сви српски угледници превиђали или потцењивали околност да је вишенационална Југославија носила у себи ону исту јабуку раздора због које се распала Аустро-Угарска, што се у случају Југославије обистинило и 1941. и 1992. године.
Мило Ломпар није само приказао погубне последице до којих је довело некритичко прихватање југословенства од стране Срба, него је дао и објашњење због чега је до тога дошло. Да би то постигао употребио је Тојнбијев појам challenge, који у исти мах означава и изазов и оспоравање. Уколико је такав изазов прејак, он осујећује и сатире; ако је преслаб, није у стању да подстакне на пожељну акцију. „Изазов југословенства био је“ – вели Ломпар – „прејак за концептуални одговор српске интелектуалне елите, пошто ју је навео да некритички поистовети српско и југословенско становиште, да затоми свест о српској културној политици као подручју непрестаног постојања разлике, да некритички пренебрегне и негативно искуство религије као вододелнице народа.“ За разлику од српских, хрватски угледници су увек водили рачуна искључиво о интересима хрватског народа и државе.

Проф. др Јован Попов

„Начертаније“ за српску културну политику 21. века

Наше време и оно које долази изискује истрајно „индивидуално деловање и пасиван отпор“, а то је оно са чим смо у историји имали најмање искуства

 

Суштински важним сматрам ауторово полазиште о значају културне политике, која преокреће марксистичку идеју о култури као надградњи економске и политичке базе. Та идеја била је један од идеолошких вектора у доба стасавања нашег поколења, што делимично објашњава све генерацијске дефиците о којима Ломпар такође говори у својој књизи. За њега пак од културе све почиње, а културна политика темељ је сваке освешћене и просвећене националне политике. Култура није повлашћено подручје институција, интелектуалаца и уметника – они су најактивнији фактор њеног стварања и преношења, али култура суштински задире у све поре друштва, утиче на њих, чак их и генерише. Без култивисане свести не може, рецимо, бити јасне и далековиде стратегије образовања, о којој се ових дана расправља у јавности. Можда је мање очигледно, али је чињеница и то да је утемељеност у култури неопходан предуслов и у свим другим областима јавног деловања. Један економиста, један министар који зна шта је култура и којој култури припада другачије ће креирати или потписати одлуку – о приватизацији, докапитализацији, реструктурирању итд – него онај за кога је култура тек некакав украс или зачин живота.
Зато Мило Ломпар као најпречи посао српских интелектуалаца види заснивање националне културне политике, јер она као таква не постоји на нивоу државе и њених институција. Њен темељни појам је „српско становиште“. Оно није ни шовинистичко, ни ратоборно. Аутор га чак назива „песимистичким“, позивајући се на разумевање једног савременог америчког филозофа, а ја бих га радије назвао „скептичним“, „рационалним“ или „трезвеним“. У сваком случају, да би оно уопште било могуће, „неопходно је уклонити вишедеценијске предрасуде које се употребљавају као ментални блокатори у јавној свести“. „Дух самопорицања“ има за циљ пре свега то. Тек потом могуће је обновити аутентичну културну елиту без које се не може ни дефинисати, ни спроводити „интегралистичка културна политика“. Та политика мора бити и српска и модерна, утемељена на етици рада, усредсређена на бригу за српски језик и српско културно наслеђе, спровођена у складу са могућностима. Наше време и оно које долази изискује истрајно „индивидуално деловање и пасиван отпор“, а то је оно са чим смо у историји имали најмање искуства. Улога појединца највише долази до изражаја баш у атмосфери спољњег и унутрашњег притиска, јер је простор слободног деловања отворенији за њих него за институције културе, а неупоредиво више него за државу.
У свом казивању назвао сам Ломпарову књигу „начертанијем“ за српску културну политику 21. века. Осим изложене концепције, њени квалитети су научна акрибичност, аргументација поткрепљена обиљем чињеничне грађе, као и широк хоризонт знања из области филозофије и историје, захваљујући којима је аутор у нашој средини познат и признат као полихистор ретког кова. Утолико је полемика са његовим идејама незахвалнији изазов за бритка пера „друге Србије“, која би сваког неистомишљеника хтела да прикажу као незналицу или милитантног фанатика, да у сваком непоткупљивом виде Робеспјера. Ипак, као што Ломпар на једном месту каже у својој књизи, „дух титоизма почива на сазнању да само политичка будност не сме да попусти“, па се убрзо на сајту „Пешчаника“ појавио текст „Окретај точка“, преузет потом и у јануарском броју часописа „Реч“. Но, како ни Ломпаров дух не мирује, ова опширна и жустра реакција послужила му је као повод да напише двоструко дужи одговор. Тиме је „Дух самопорицања“ добио свој ефектни епилог и свој коначни облик.
Истанчан и особен есејистички стил Мила Ломпара овде добија на замаху. Посебно су упечатљиве две метафоре за којима посеже у својој полемици. Једна је метафора пловидбе: „Пешчаникова“ инвектива пореди се са бојним бродом који, упркос томе што је опремљен најсавременијом техником и крстарећим ракетама, све време лута у магли, да би се на крају насукао на пешчани спруд плитких тврдњи. Друга је метафора шаховске игре, на коју га је навела једна подсмешљива примедба о неадекватној аналогији између „понашања актера у јавном простору“ и кретања фигуре краља у шаху. И сада он, попут шаховског мајстора који је трећекатегорника ухватио у замку, цитира речи Арона Нимцовича, велемајстора који је у шаховској теорији значио отприлике оно што је у физици значио Ајнштајн или у сликарству Пикасо. Показавши како је његово разумевања улоге краља у потпуној сагласности са Нимцовичевим, Ломпар ће овога призивати у свој текст као убиствени лајтмотив, кад год му се укаже прилика да нагласи надмен став свог опонента.
Важнија од стилских бравура за Ломпара је, међутим, једна друга замка у коју је „упецао“ „Пешчаниковог“ критичара. Анализирајући његов напад, он показује како на делу изгледа стратегија оспоравања неистомишљеника, коју је претходно описао у својој књизи, позивајући се на Ноама Чомског. Овај каже како секуларно свештенство најпре прибегава игнорисању, а ако то више није могуће, онда своје противнике дисквалификује било као некомпетентне или као неоригиналне. Управо ту врсту стратегије применио је „Пешчаник“, што је Ломпару отворило могућност не само да демантује неистине него и да још једном демонстрира надмоћ чињеница и логике над еристиком.
Расправу са „Пешчаником“ аутор води на четири подручја: привидном, историјском, персоналном и актуелном. Он показује како се, упркос  опширности, текст његовог критичара бави тек једном петином његове књиге, док за преостале четири петине издваја само једну дисквалификујућу реченицу. Тиме се заправо фалсификује њен садржај, а расправа измешта на поље које се чини безбеднијим. Ту онда више није реч о критици, већ о идеолошком обрачуну. А у таквој врсти полемике објективна аргументација узмиче пред унапред створеним судовима, какви су они о одговорности за распад СФРЈ или о ратним злочинима почињеним на њеном тлу. „Пешчаник“ не преза ни од аргумената ad hominem, па се Ломпар, поред тога што контекстуализује или исправља поједине, тенденциозно приказане моменте из сопствене биографије, осврће и на своје опозиционо деловање током деведесетих. Из данашње перспективе, чини му се да је могао урадити и више, али да није требало да ради ни толико колико јесте. „Нисам могао подржавати српски режим деведесетих, чији су ми вишеструки дефицити били неприхватљиви“, каже он. „Али, нисам прикладно проценио дефиците критичке оријентације којом смо утрли пут туђинској власти под којом живимо.“ Зато уз „Персонално подручје расправе“ додаје и поднаслов „Mea culpa“.

Селимир Радуловић

Одбрана свога не значи освајање туђег

Ломпарова српска мисао нас, заправо, подсећа да се држава не гради спољном манифестацијом политичког живота, већ изнутра – духовно и душевно

Зашто ми (Руси), пита се у писму Тјутчеву Чадајев, до сада нисмо сазнали своје место у свету? И наставља да је разлог у самом духу самопорицања који је, заправо, Тјутчев назвао одликом руског националног карактера. О тој теми, односно одлици српског (видели смо и руског) националног карактера Мило Ломпар је написао књигу којом је избезумио избезумљена вучја срца која настањују пределе невеселе српске свакодневице, особито узјарене и узјеђене представнике секуларног свештенства. Он је њоме, изнова, успоставио покидане континуитете српске националне мисли, надовезујући се на идеје Милоша Црњанског, на шта је подсетио академик Коста Чавошки, о српском становишту: да је неопходно гледати на ствари без југословенства, без наметнуте симетрије, да је дванаести час за једно чисто српско становиште. И не само то – сагласан сам да је реч о књизи која ће, ако буде Србије, српске културе, српске културне политике, бити основ за српску културну политику.

****
Пишући ову књигу Ломпар је, заправо, уобличио веродостојну српску мисао која ће бити незаобилазна лектира нашим будућим, не само књижевним, нараштајима, сводећи утиске о томе како на малој, замишљеној, српској шаховској табли (која је део велике балканске, европске и светске шаховске табле) разместити фигуре на корист свога народа, своје државе, своје културе. Она нас, изнова, утемељује у аристотеловској свести да држава претходи грађанину, да нема грађанина без државе, да је она услов његовог постојања и да после њеног распада преостаје море људског песка, а не грађана, да је она, држава, брана да се не би препознавали у безличним колонама људи који живе и расту  као што живе и расту биљке. И још – да се човек рађа у крилу своје породице и свога народа,  да је њихово чедо и да је, сагласно томе, сувишан страх да се обасја властито индивидуално-национално духовно лице, уз изграђену свест – да се право његовог народа не простире до границе његове силе, већ до границе његове духовне неопходности. Он, заправо, уобличује свест о мноштву људи који су повезани заједничким национално-духовним разлогом, подразумевајући да одбрана свога не значи освајање туђег. Тако нас, посредно, доводи до стања који један руски философ назива државотворним расположењем душе – до ваздуха којим држава дише, без којег се тај организам људске духовне солидарности гуши и пропада. Ломпарова српска мисао нас, заправо, подсећа да се држава не гради спољном манифестацијом политичког живота, већ изнутра – духовно и душевно. Не каже аутор без разлога да је наша јавна свест плод укрштаја различитих културних политика – од којих ниједна није српска. Али да је за српску душу најпогубнији дух који је угони у стид пред властитим национално-духовним лицем, који је онемогућује да се утврди у духу свога народа и удаљује од родне културе, љубави неомеђиве, у којој се укрштају и преплићу и духовност и националност, дух који се шири као саблазан великог инквизитора. Дух самопорицања! Дух поништавања битних и неупоредивих историјских чинова националне егзистенције. И тако долазимо до претранзиционих и транзиционих скакаваца, чија је активност уочљива у свим сегментима српског друштва, до политичких и интелектуалних грабљиваца који, мењајући веру за вечеру, и своју државну и националну припадност носе против своје воље, без властите унутарње, духовно-душевне сагласности.

Мр Владимир Димитријевић :

Одговор на „другосрбијанску библију“

Ово је књига озбиљних аргумената у расправи са људима који су свој живот и каријере градили на србофобији маскираној у космополитизам

Књига Мила Ломпара „Дух самопорицања“ ми је, од када сам је узео у руке, одједном открила смисао чињеница да се одлазак Радомира Константиновића са овог света прошле, 2011, поклопио са њеним објављивањем. Наиме, оно на шта смо дуго, предуго чекали (систематски, философски дубок, али читак и јасно писан – да не буде мућење воде да би изгледало дубље – одговор на „другосрбијанску библију“, „Философију паланке“) појавило се, док је Константиновићево дело, упркос свим покушајима реанимације, одживело своју улогу у нашој култури. Стилски раскошна, пенушаво цинична тамо где је то неопходно (сасвим у духу покојног Ломпаровог учитеља јавног дељења, Николе Милошевића), ово је на првом месту књига озбиљних аргумената у расправи са људима који су свој живот и каријере градили на србофобији маскираној у космополитизам. Истовремено, то је књига о улози и задатку интелектуалаца у овакво време; дошла је у правом тренутку, када се као заједница налазимо пред нестанком и гашењем, којем су, између осталих, допринели и интелектуалци, отуђени од битнијих извора људскости и стављени у службу Прокруста идеологије.

****
Човек може имати сасвим космополитско искуство, и може бити, попут Црњанског, Ломпару парадигматичног српског интелектуалца, разочаран у све снове свог национа (а „Сеобе“ су, и прва и друга књига, управо опис тог разочарања), а да ипак остане веран, сасвим донкихотски или мишкински, идеалима који се руше у сусрету са тамним часовима апокалипсе. Прави интелектуалци су људи који ревносно служе идејама: код њих су идеје грешке и заблуде предратног, скерлићевског, „пијемонтистичког“ југословенства. Захваљујући титоизму, нестали су Срби католици и Буњевци, који су кроатизовани, а појавили су се, из српског корпуса, Македонци и Црногорци, сасвим нове нације. Аксиом хрватске политике – да се све српско сведе на србијанско – при чему Његош, Андрић и Селимовић престају да буду српски писци – успешно је спровођен захваљујући чињеници да је титоизам био (и јесте, данас као неотитоизам), по Милу Ломпару: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе. Зато је сасвим могуће да јучерашњи миљеници Александра Ранковића, каква је Латинка Перовић, „мајка друге Србије“, данас постају заточници пута у Европу „која нема алтернативу“. Нихилистички потенцијал ове лозинке јасан је из чињеница да само смрт, на хоризонту људског биолошког постојања, нема алтернативу. И зато се тобожње либералне демократе с ранковићевском страшћу боре против свега што је српско; зато Сретен Угричић, који је више од десет година управљао „Народном библиотеком Србије“, тврди да је највиша форма патриотизма презир према оваквом народу; режисер Ненад Прокић прети да ће Србија постати модерна са Србима или без њих и призива ломаче инквизиције, а Биљана Србљановић сматра да је боље што нас је бомбардовао НАТО него да је то учинио Радован Караџић. Мило Ломпар уочава да у нас постоје „три различита вида истог духовног кретања: на нивоу људских права одвија се сужавање слобода и демократије: на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости“ („Геополитика“, јануар 2012, стр. 64). По Ломпару, у свест наше интелигенције уграђени су „ментални блокатори“ који се активирају на сваку појаву српске културне политике, а циљ блокатора је да се стално држи непрекорачива граница између Србије и Европе, између модерних историјских токова и српских националних права. Националне институције које се налазе у стању инертности и под потпуном контролом државе којом уредује дух другосрбијанства, у овом нам тренутку нису ни од какве помоћи – зато се и појединци који се боре оглашавају гласом вапијућег у пустињи, док коруптивна елита ступа у „прединтелектуално стање свести“ („Геополитика“, исто). Задатак сваког правог интелектуалца је, у том смислу, да се несустајно бори за проширење поља слободе и да се не мири са лажним, наметнутим, антисрпским решењима. Пошто размишљам поводом „Духа самопорицања“, усудио бих се да додам нешто „од себе“. Наравно, не намећући свој став као апсолутни захтев, али ипак из перспективе човека који већ две деценије, макар и са маргине, покушава да учествује у проширењу поља слободе у нас и да се бори против србофобије.
Један од кључних елемената нашег националног бића је хришћанска православна вера (уз, наравно, уочавање и римокатоличког и исламског елемента у настанку наше културе, о чему је Ломпар убедљиво писао). И она је потребна интелектуалцу, пре свега зато што му доноси смирење као увид у сопствену ограниченост и као поверење у Небеског оца који о нама брине као о својим синовима и кћерима. Без Бога, интелектуалац пречесто постаје ситна душа. Једном приликом, посежући за вербалном акробатиком, Загорка Голубовић је покушала да докаже како етика заснована на вери у загробни живот води у, веровали или не, ратне злочине (тобож, Црква опрашта злочинцима ако се „покају“; прави злочинци се, осим у најређим случајевима, никад не кају, наравно – доказ за то су монструми попут Мирослава Филиповића-Мајсторовића, и сличних њему). Наше историјско искуство, инкарниранo je, „обраслo месом“ Руски левичар Бјелински је зато и говорио да не можемо ићи на ручак док не решимо питање има ли Бога или га нема. Ко год симулира да га идеје занимају, а бави се истим из неких других, углавном лукративних разлога, упрежући их у таљиге идеологије, не може бити интелектуалац у правом смислу те речи, макар да га власт имајући таквим препознају и признају (као што је Тадић, у познатом интервјуу „Статусу“, признао Басару, обећавајући му једног дана академску титулу и признајући да му је „непријатно“ колико се слаже са овим, негда провокативним, а сад само употребљивим писцем).

Др Драган Хамовић

Образац „праве раје“ јесу „луда ђеца“

И сами слику о нама подешавамо према спољашњој, ненаклоњеној визури, из региона или из глобалнијих центара моћи

Једно од првих, маркантних одређења наше савремене ситуације које Мило Ломпар уводи у матицу расправе у књизи „Дух самопорицања“ (2011), јесте син­тагма инфантили­зам јавне свести. Ознака инфантилно можда је само уљуднија замена за речи глу­пост или будалаштине, које се ипак избегавају у јавном говору докле је год могуће. С друге стране, речена ознака уноси потребну значењску нијансу поводом спољних околности опи­саних у Ломпаровој реченици као што је ова: „Кад погледа медијску и јавну сферу, човек види, уколико жели да отвори очи, како десе­тине људи – од кардинала моћи, до њихових манекена – отворено говоре ствари које противрече елементарном увиду у стварност.“ (39) При следећем помињању актуел­ног српског инфантилизма Ломпар посеже за реторичким пита­њем чији ће смисао танано испре­дати уздуж и попреко своје дуге и потанке расправе: „Зар актуелни процес инфантилизације јавне свести не представља титоис­тички рецидив? Јер, прави се рез унутар генерацијских континуитета, спре­чава се природно преношење искустава и сазнања из нараштаја у нараштај, да би се укло­нили они који се опиру надолазећој идеологији (да ли су ту и они који су се проти­вили титоизму?) и да би се промовисали нараштаји који непроблематично и без размишљања присвајају ту иде­ологију. Младост се појављује као саморазум­љива вред­ност, што је темељ инфанти­ли­зације јавне свести.“ (41) Како одолети и овде асоцијативно не приз­вати у сећање деоницу из Виш­њићеве песме „Почетак буне про­тив дахија“ и речи разузданог оперативца империјалне моћи Фочић Мехмед-аге, уочи кам­пање превентивне сече српских нахиј­ских кнезова: „поћи ћемо из нашега града / кроз нашије седамн’ест нахија, / исјећ ћемо све срп­ске кне­зове, / све кнезове српске поглавице, / и кметове што су за потребе, / и попове срп­ске учитеље, / само луду ђецу оставити, / луду ђецу од седам година, / пак ће оно права бити раја / и добро ће Турке послужити.“ Образац „праве раје“ била су и јесу „луда ђеца“ која ништа не знају, нити шта памте. Или неће да знају и хоће да забораве, јер им је тако лакше, а свакако комфорније.

*****
Мило Ломпар се разабира у широко заснованом и пажљиво вође­ном истражи­вачко-аналитичком ходу, и свако сажимање тако разгранате и многим доку­ментима и разнород­ном литературом поткрепљене артикулације крије опас­ност од пречица што воде дефор­мацији једног вишеспратног интер­претатив­ног здања. Тре­бало је оцртати путању од најпре спољног натурања тзв. српске кри­вице, до њеног болесног поунутрашњења, сталног усађивања у нашу јавну свест. Пошто се бавио дугорочном гене­зом једног компликованог процеса и стања, морао је ићи сигу­ран корак по корак, остав­љајући опсежном корпусу репрезентативних чиње­ница да говоре собом и пуштајући, неретко, да његови опоненти опонирају сопстве­ним речима или већ проверљивим фактима. Ломпар доказује, у овој књизи нарочито, да су ванредне продоре направили Срби с вишком стрпљења, односно упорно­сти, насупрот свим намноженим недаћама и препре­кама, Срби са неодустајном „етиком рада“. Срби без такве самодисциплине или дижу руке од свега, или посежу за безво­љом, или детињас­тим пројекцијама. Таква, инфантилна јавна свест, по Ломпаровим речима „избегава да ствари – како је говорио Црњански – сагледава са српског ста­новишта, јер је српски положај страховито тежак. Уместо тога, инфантилизована свест све тешкоће разрешава тако што их утапа у магловиту представу о Европи, као што их је некада пројектовала на Југославију.“ (175) Ломпар, при самом крају резимирајућег поглавља „О срп­ском становишту“, закључује да је „наш главни про­блем садржан у сазнању о томе да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе стано­виште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују науштрб наших интереса.“ (416) Поред тога што националне и установе државе равнодушно посмат­рају све дрскије акте фалси­фико­вања и затирања наше ближе и даље културне тради­ције који се стратешки изводе, него и сами слику о нама подешавамо према спољашњој, нена­клоњеној визури, из региона или из глобалнијих центара моћи, уместо према стабилним вред­ностима и знањима што нас одређују. Наши опробани „парт­нери“ из региона – са којима садашња српска власт упражњава редовне присне ритуале за свевидеће бриселско око – радо би да укину свако засе­бно својство и сваку тра­ди­цијску предност, као и дигнитет муко­трпно очуваног српског културног идентитета, наше невидљиве тврђаве у сва­којаким вековним, па и данаш­њим недаћама и испитима.

Проф. др Милан Брдар

Тврдња како је „текст храбар“ открива колико се наши људи плаше

Перспектива српског становишта везана је ни мање, ни више него за ђурђевданске  изборе

Мени се чини да је „Дух самопорицања“ који је на сцени, ту можемо да лицитирамо колико, али скоро један век јесте, капиларно продро у наше биће. То се види и у реченици коју помиње колега Ломпар, а која може да се примени у животу: „Није важно зашто пишеш латиницом, ајде није важно, ћирилица и латиница су равноправне, према томе није важно“. Па добро кад није важно како то за 20 година  нисам видео да сам писао ћирилицу, није важно, је л’. Ако то сатирање о којем сведочи ова књига у великој мери је очекивано и праћено опаском „ма није важно“. То – није важно наравно скривиле су  многе рационализације, између осталог и страх и кукавичлук…

****
Теорија и тоталитаризам се подносе као прагматика и семантика. Којом методом ћемо да остваримо либерализам, то је идентично питање као којом методом ћемо да остваримо социјализам: ућуткивањем противника и на крају утамничењем, како друкчије? Е, ако је то тако, онда можемо да констатујемо да ни после пада Берлинског зида нисмо обавили, не само ми него је то карактеристично и за забрињавајуће велики део европске интелигенције, велики посао критичке саморефлексије због скандала пропасти комунизма, у чему су европски умови листом учествовали. Дакле нико није осетио кривицу због саучешћа у том пројекту. Уопште није важно да ли је саучешће било добровољно као на Западу или изнуђено, нико то није урадио.

****
Какве су шансе и шта би требало да се учини да се српско становиште чује више и да се наравно прошири? То зависи од државе. Ако се ово нама десило као удес између осталог што државе тако рећи нема и што је та идеологија кобна у размерама чисте дрскости, онда је – по принципу избора – једини начин: успостављања озбиљне државе и институционалног оквира који ће нас принудити.  Наше је да кажемо своје, наше је да се супротставимо, наше је да се помолимо и нико нема право да нам то забрањује. Дакле перспектива српског становишта везана је ни мање, ни више него за следеће изборе. Шта ће бити после тога, после Ђурђева дана? Наравно да ће бити преговарања, ко ће се како договорити, богами то је велико питање. Мени је драго што разговарамо студиозно и аналитички о књизи која се издваја поштено гледано међу књигама које су до сада написане. На срећу, има више аутора, не можемо рећи да је књига спала на једно, два или три слова, али је управо због тога питање каква је перспектива тог нашег становишта, српског становишта, уколико се оно не рашири и не индукује општу промену ставова?  Често слушам за многе текстове наших колега, као и колеге Ломпара, како се после каже како је „текст храбар“. Шта то значи? Људи се значи плаше да може да буде ухапшен онај ко храбро говори и то је чињеница коју морамо имати у виду, као и  чињеницу да наше академске заједнице тако рећи нема.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. “Filozofija palanke”, nije li to, samo prezrivo mudrovanje o svojem ??? Nadobudna profanizacija, kao sto je i – ‘samoporicanje’ ?! ‘Pobrkani loncici’… Jedno je – individualna smernost i smirenje ( kao odricanje – ‘ispraznjenje’ sebe od od sujete i nadmenosti u razvijanju savesti) a drugo je pitanje – ‘naciona’ ?! Zar nije narod poput vinograda i ‘stada slovesnog’ i tesko onim ‘pastirima’ – kako duhovnim, tako i sekularnim, koji ga zapostavljaju, gajeci prema njemu prezir a ne ljubav ?! Ne, hvala, takvim ‘filozofijama’… vise verujem onom koji kaze da je “cistom sve cisto”… A ako se ‘lepimo’ za necistote – to svedoci o nasoj vlastitoj necistoti ?! Prezirati i mrzeti treba samo ono sto je zlo, a ne ljude ?! Cak i jedna ruzna rec – moze da oskvrni i najcistije, kao sto lepa rec, daje trunku digniteta i onome, najruznijem ?! Na zalost, u dobra sveopste profanizacije i srljanja prema besmislu, “cipovana ( chip) elita” vise voli da bude po ‘profesiji’ – globalisticka i ‘evropejska’ nego da razvija istinski duhovni vid ili, da ostane zedna, pored izvora, koje zbog prezira, ne moze da uoci ?! ….. ” Kosovo je simbol bratoljublja/ mast za oci i zezeno zlato / bozestvenom vatrom krstavano …”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *