Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“ Мила Ломпара (II)

Приредила Љиљана Богдановић
Фотографије Милорад Миланковић

Постоји ли национална интелигенција у нас? Самим својим постојањем аутентични национални интелектуалац показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине

Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од којих ниједна није српска?Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји само понеки импулс који би је могао наговестити? Ово су нека од важних питања које поставља и настоји да одговори на њих др Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“ („Орфеус“, Нови Сад, 2011), чије је ново, убрзо по објављивању већ допуњено издање недавно штампано. Неуобичајено велико интересовање наше јавности,  за кратко време нарасли број афирмативних, али и критичких одзива на ово дело, били су повод да „Печат“ организује  округли сто посвећен дебати о садржају и јавној  рецепцији „Духа самопорицања“. Поред аутора, у разговору су учествовали: др Коста Чавошки, др Јован Попов, Селимир Радуловић (издавач ), мр Владимир Димитријевић, др Драган Хамовић и др Милан Брдар. Саопштења и дискусије учесника „Печат“ објављује у три наставка.
У овом, другом по реду наставку, пажња дискутаната усмерена је на комплексност бића и положаја наше националне интелигенције. Између осталог назначени су одговори на питања – због чега национална интелигенција „није успела да се организује у некакав облик“, па смо данас  сведоци „непостојања организационог спајања националних интелектуалаца: и у вертикалном (по животном добу: старост-средње доба-младост) и у хоризонталном правцу (професори-адвокати-новинари-инжењери)“, као  и готово необјашњивих чињеница да нема повезаности између бројних људи који слично мисле, да нема ни заједничких симбола, нити спремности на заједнички рад…

[restrictedarea]

Мило Ломпар:
Скривени смисао борбе против великосрпског национализма

Није циљ моје књиге да изврши критику титоизма, него да укаже на актуелну обнову титоизма. То није иста ствар. Обнова титоизма значи да би титоизам требало посматрати ван самог друштвеног поретка: као облик једног ширег кретања у којем се понавља сасвим препознатљива аргументација, сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То је једна врста кретања које се труди да питање о српском становишту никада не постане легитимно.
Основно настојање моје књиге било је да легитимизује српско становиште. Јер, српско становиште представља природну и нормалну консеквенцу читавог XIX века у нас. Нико ко је заступао српско становиште у XIX веку – од Илије Гарашанина, Јована Ристића, Стојана Новаковића – није био никакав партикуларан, паланачки или ретроградни дух. Напротив, то су били изразити европејци, школовани на европским универзитетима, који су имали један полет мисли и дела који је – изузев у ретких појединаца – готово потпуно нестао у српској интелигенцији после 1945. године и никада се више није појавио. Они су настојали да се српске институције саобразе са налозима ума који у извесном смислу опредељују целокупно постојање Европе.
Њихово обликовање српског становишта сменио је појам српске кривице. То је регулативни појам готово сваке српске политике у XX веку. Као што је српско становиште мањински избор у XX веку, тако је српска кривица регулативни појам у деценијама југословенства и комунизма. Тако је – са већим или мањим одступањима – до данас. Тај појам српске кривице обележава да је унапред одобрено свако насиље према српским националним правима и њиховим заступницима. Како можемо показати везу између обнове титоизма, и спремности на насиље, код оних који јој теже?
Преко Константиновића или преко Коче Поповића, или преко српских „либералних“ комуниста, на мала врата рехабилитујемо тоталитаристичко-ауторитарни поредак. (Дипломатска академија српског МИП носи име југословенског министра спољних послова Коче Поповића. Она не носи име Јована Ристића као представника Србије на Берлинском конгресу, као представника Србије у часу када добија државну независност. Нити име Милована Миловановића као дипломатског архитекте Балканског савеза, иако је то леп пример регионалне сарадње. Оваква симболика показује правац у којем се крећемо: то је обнова титоизма.) Тај комунистички поредак, међутим, осуђује управо резолуција Европског парламента, чији наводни баштиници у нас долазе из титоистичког времена. Да би се комунистички поредак могао кришом рехабилитовати, да би његови протагонисти задржали јавни утицај, да би њихови наследници очували запоседнуту политичку и културну моћ, неопходан је маневар скривања њихове изворне комунистичке природе. Она се скрива непрестаном борбом против српског национализма. Та борба је скривена форма рехабилитације титоизма у нашој јавној свести.

Коста Чавошки:
Под диктатом хрватске интерпретације југословенства

Најгоре од свега било је преузимање и заступање хрватске интерпретације југословенства од стране српских званичника и угледника. За Хрвате је Југославија била само привремена творевина, која је најпре требало да им омогући прелазак са поражене на победничку страну по окончању Првог светског рата и очување њихових историјских и етничких граница од италијанских претензија, да би потом, као некаква транзитна станица, омогућила успостављање Независне Државе Хрватске. Зато је хрватско поимање југословенства увек подразумевало слабљење и компромитовање народа који је не само створио него и био кадар да одбрани Југославију. Отуда и учестало оспоравање српског хегемонизма као главне претње равноправности несрпских народа и наводном очувању Југославије. Велика невоља била је, међутим, у томе што су српски званичници и угледници после Другог светског рата не само прихватили него и у себи интериоризовали ово хрватско становиште, које се нарочито огледало у непрекидном подгревању и истицању наводне српске кривице за недаће несрпских народа. На то је – по казивању Мила Ломпара – нарочито утицала уобичајена флоскула, да је у оквирима Југославије опасан сваки национализам, али да је најопаснији српски национализам. Тако је 28. априла 1971. године Латинка Перовић, мајка „друге Србије“ овога времена, недвосмислено изјавила да је „великосрпски национализам најопаснији“. А први српски либерални комуниста тадашњег времена, Марко Никезић је у свом опроштајном говору октобра 1972. године изјавио: „За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање била је борба са великосрпским национализмом… То у ствари и није једно питање. У њему се преламају сва питања српског друштва, у фази социјалистичке револуције“. „Либерални“ карактер ове борбе Латинке Перовић, Марка Никезића и Мирка Тепавца против великосрпског национализма посебно потврђују средства којима су се у тој борби служили. То наравно није био јавни дијалог и одговор књигом на књигу, него јавно жигосање без могућности било какве одбране, избацивање с посла, хапшење, кривични прогон и утамничење, укључујући и уништавање до последњег примерка забрањених књига.

Јован Попов:
О пет инкриминишућих „слабости“ једног становишта

Најважније подручје Ломпарове расправе са Пешчаником је оно актуелно, јер се у њему поново разматра и пречишћава идеја водиља његове књиге. „Неопходно је делегитимисати саму могућност да српско становиште постане језгро српске културне политике“, уочава Ломпар. „Општа Пешчаникова стратегија темељи се на криминализацији српског становишта као таквог.“ Систематично водећи нит анализе, он идентификује пет елемената те стратегије, односно пет инкриминишућих „слабости“ српског становишта:
1) неуниверзалност (партикуларност); 2) насилност; 3) нерегионалност; 4) вредносна мањкавост и 5) ауторитарност (тежња ка дисциплиновању јавне свести). Издвајам неколико кључних момената анализе.
Обеснажујући тезу о партикуларности, аутор се пита: „Зар институционална и државна брига о српском језику није превасходно универзална човекова брига о важном моменту индивидуалног и колективног идентитета?“ Као одговор нуди пример институционалне немачке бриге за свој језик. Поврх тога, у оптици „друге Србије“, сваки покушај заснивања српског становишта приказује се као претња, позив на рат и територијална освајања,  иако је још 1934. године Црњански инсистирао на његовој ненасилности. Али, „како одговор на научне неистине може бити поистовећен са отпочињањем културног рата када је тај одговор само реакција на нешто што је пре њега отпочело“, поново се пита Ломпар, указујући на примере систематског посезања са српским културним наслеђем у неким од суседних држава.
На делу је неумрли дух титоизма, чији је начин мишљења Ломпар илустровао још у првом издању своје књиге, наводећи речи Латинке Перовић која, као секретар ЦК СКС, крајем 1971. године, показује разумевање за „резерве других република управо због економског јачања Србије“. Тачно четрдесет година касније, ова политичарка, сада као историчар и идеолог ЛДП-а, у интервјуу часопису Вијенац, гласилу „Матице хрватске“, каже: „Ако не уважимо реалност да је Хрватска имала усташтво и Јасеновац, Србија четништво и убојство Стјепана Радића, живјет ћемо у предрасудама које ћемо хтјети заштитити кривњом других“. Титова политика лажне симетрије, установљена још 1945, и даље је, дакле, делатна, а српско становиште јој је главна претња. Зато му аутор Пешчаника приписује све грехе – од Сребренице до убиства Зорана Ђинђића. Потребно је приказати га као насилно да би свако насиље према њему било оправдано – то је оно што констатује Ломпар. Само, додаје и то, „премијер је убијен у часу када се његово политичко кретање примицало српском становишту“, а не обрнуто.
Регионалност је у званичној јавности данас табу попут некадашњег „братства и јединства“. Ломпар и овде нуди занимљив пример регионалне сарадње из актуелне издавачке праксе: „Док критичко издање целокупних дела Милоша Црњанског представља приватни подухват његове Задужбине, који се одвија тако што она учествује – равноправно са свим другим издавачима – на општим конкурсима, дотле српски порески обвезници финансирају објављивање Крлежиних Маргиналија услед тога што – по речима главног равнатеља – нема никаквог интересовања за тај подухват у Хрватској“. Под маском регионалне сарадње, а под капом Службеног гласника, поново се одвија „поунутрашњивање хрватског становишта у српској јавној свести“.
Као додатак својој подробној критици „затворене отворености“ Радомира Константиновића, аутор цитира једно место из некролога Црњанском, објављеног 1977. године, у којем се, између осталог, каже како је у лику Вука Исаковича оличена „митологија оног војвођанства“ осуђеног „да гине за туђ интерес и туђ рачун“. Зашто Константиновић „поништава присуство српске традиције у роману Црњанског, да би уписао митологију непостојећег војвођанства у Сеобе“? Зато што је његова идеолошка „отвореност“, коју наше секуларно свештенство радо супротставља „затворености“ српског становишта, неизбрисиво омеђена границама титоистичког југословенства и његовом, у књизи два пута поновљеном, девизом: „Све што је српско треба свести и сузити на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић –  престало да буде српско.“ Црњански је, изгледа, требало да буде четврто име на овој листи.

Драган Хамовић:
Књига написана у последњи час

Једно од најрискантнијих, али тиме и продук­тивнијих Ломпарових истра­жних пос­тупака, одвија се на примеру енциклопедијског про­је­кта Крлеже, тога нескривеног стратега борбе за предомина­цију хрватског културног стано­ви­шта, поступно и пот­крепљено доказујући да је дугорочно потис­кивање Црњанског с врха вредносне лествице било један од важних послова културне политике снижа­вања и свестраног неутрализо­вања српског фактора. Када би овде фокус расправе био сведен на узорне вредности модерне срп­ске књижевности, онда би круг аутор­ских имена које Ломпар истиче у одбрану српске културне самосвести – неизбежно био проширен. Тиме би и тврдња о полифонији вредно­сти наше књижевности још више добила на снази. (Али, разуме се, ауторов захват био је и овако преобухватан, те је Црњански издвојен јер сажима у себи све битно за укупну слику.) Иво Андрић – који је овде највише разматран као предмет накнадне културне оти­мачине – незаменљив је пример споја патријархалног наслеђа и модерног књижевног духа, упоредив са најбољима у вели­ким књижевнос­тима. Опет, Момчило Настасијевић, идеолошки свођен на затворени дух паланке, деценијама олако и безочно, пример је зарањања у дубине почетака свега и свих, све­тлотаман, али апсолутни песник, кога је, уосталом, препознао и, такође интегрални, Васко Попа, заслужено најприз­натији срп­ски песник у свету. Они су пак парадигме како се терет наслеђа пре­вазилази и пре­води у нову, непобитну вредност. Без дубоког памћења српске културе њихови домети не би били могућни у епохи када је модернизам ревалоризовао запоста­вљене, ста­ре традиције. Наши су писци имали неискоришћене традицијске ресурсе одакле су захватали; писци из тзв. региона, на њихову жалост, нису имали ту предност, оставину извоје­вану постојаним, често подвижничким напором наших претходника у одр­жавању пламена својске кул­турне предаје. Зато, без памћења, укидањем и самоукидањем наше традиције – а том проје­кту Ломпар посвећује довољно садржајних и документованих, опо­мињућих стра­ница – и наше висине, и ми сами, губимо ослонац. А већ нам се увелико магли пред очима…
Из саме егзистенцијалне основе културне активности проистиче и Ломпарова опомена, смештена с краја овог његовог – слободно се може рећи – интелектуалног подвига: „Отуд је српско становиште – ако га схватимо начелно – дубоко сплетено са вољом за постојањем, која се ни човеку, ни народу не може наметнути, која није обавезујућа него изборна чињеница (…) У јавној свести постоји устаљена предрасуда о држави или култури као природним појавама: оне се поимају као сунце или небо којих ће бити шта год ми чинили или не чинили. Али, њих неће бити ако немамо вољу да их буде. То је као кућа, као породица, као живот – морамо стално да улажемо, често и без гаранција.“ (421) Мило Ломпар је написао дело којем ће време само надодавати на значају, а чини се као да је написана у последњи час. Јер, не заборавимо, Дух самопорицања јесте од оних књига што рачунају на активан одговор, на покретање јавне сфере, и већ одговор добијају, као и многе придобијене читаоце. Тако је и писана, програмски, али тек пошто је прибавила снажно аналитичко утемељење и бирану теоријску подлогу. После појаве ове књиге ништа у нашем јавном простору не може остати исто.

Селимир Радуловић :
Титоистички арбитри као европејствујући политички сталеж

Уобличујући истинску отаџбинску реч, са свешћу да је отаџбина, заправо, оно што ствара све нас, без разумевања за дроњке слободе који се нуде као свечано одело савременог српског друштва, Мило Ломпар нам је, дакле, подарио недељиво и неразрушиво добро. Као да се, рекао бих, држао савета Александра Солжењицина који вели да је, за почетак, неопходно дејствовати тамо где живиш и где радиш, у пределу где се крећу твоје руке. И као што је неопходно да се савремени човек састави и врати својој целовитости, тако је, исто, неопходно да се и ми, без самохвале и гордости, вратимо властитим коренима, себи; да се придигнемо, саберемо под стрехом српског становишта, да изађемо из неприродног стања ишчекивања тајанственог светлог дана за који нико не зна када ће доћи.
Нигде, као у непоколебљивом аналитичком понирању овог аутора, нисмо пронашли тако очевидне примере безочног преименовања слугерањске титоистичке ревности у западњачку (европејску) вредност, српских титоистичких арбитара у српски европејствујући политички сталеж. И нико као он, у савременој српској култури, није показао да је тек нешто више од просте лакомислености очекивати да ће чудотворни европски квасац довести, по себи, до делујућег превирања, односно да је довољно препустити се чарима хемијског процеса који ће свести ствари на праву меру. Као да је аутор ове књиге стрпљиво сабрао све оно што притиска и сатире српску душу помажући – и то је круна његове аналитичке кристализације – да се наше очи отворе на природни начин, не двоумећи се да ли ствари мерити с југословенског или са српског становишта, кроз европске или кроз српске наочаре.

Владимир Димитријевић:
Освета полуинтелектуалаца

Комунизам је у Србији изградио тип надменог простака, који има олака решења за сва питања и којем море није ни до колена. То је непосредно довело до рушења схватања живота народа као нераскидиве везе са прецима и поштовања њихових завета. Борбени атеизам против хришћанства води борбу у име човека и његове слободе од трансцеденције: на крају, комунизам га своди на шраф у тоталитарној машинерији. Хришћанство, пак, свагда високо држи мисао коју је формулисао владика Николај: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека.“ У доба нихилизма, пред Армагедон трећег светског рата, истина о „српском становишту“ мора постати доступна свима који је траже. Наша држава није наша, а и све мање је држава (то је територија подвлашћена Империји, чији другосрбијански гаулајтери „уредују“ овим простором); институције овог народа су сасвим неделатне, јер су вешто избачене из области у којој је могуће одлучивати у складу са нашим народним интересом. Ипак, остало нам је храбро стајање у истини и потврђивање права на морални ангажман. Препрека на том путу је, свакако, полуинтелигенција, о којој је руски философ Иван Иљин писао: „Полуинтелектуалац је човек сасвим типичан за наше време. Он нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима ‘природном образованошћу’. У суштини, он не зна и нема ништа, али застрашује себе и друге туђим, етикета – формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво“. И још додаје Иљин: „Сложеност и тананост свега као предмета њему је апсолутно недоступна: за њега је све просто, доступно, све се решава лако и крајње самоуверено. За дух он зна; религија му служи за подсмех, поштење је за њега ‘релативан појам’. Зато он верује у технику, у снагу лажи и интриге, у дозвољеност порока… И при том је полуинтелектуалац свестан своје полуинтелектуалности: она га погађа, он је не прашта другима, он им завиди, свети се и у свему тражи да буде први: он је незасито частољубив и властољубив“. О томе је, пре Иљина, говорио и Достојевски: „Полунаука је најстрашнији бич човечанства, гора је од епидемије, рата и глади. Деспот, који има своје жреце и робове, деспот пред којим се све клања с љубављу и сујеверјем, до сада незамисливим, пред којим дрхти чак и сама наука и бестидно им повлађује“. Књига Мила Ломпара је, својом озбиљношћу и одговорношћу, прави допринос настојању да се српска интелигенција сусретне са собом и својим задацима у светлости чињеница да без љубави нема ни мудрости.

Милан Брдар:
Европа смо и по томе што имамо секуларно свештенство

Слушајући досадашња инспиративна излагања, добио сам подстицај да кренем од Његошевог цитата, наравно из књиге о којој разговарамо: „Ако игдје икога нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стидјет се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.“ Ја мислим да данас и овде човек, за поколење и генерацију којој припада не може да каже: Поносан сам што живим и радим с вама! Шта може да каже можемо закључити. Значи, појединцу не преостаје ништа друго но „стидјет се“ што је брат са својим савременицима. Али да би то изговорио, мора као појединац да има алиби, како би имао спреман одговор на питање: А што си ти учинио да се не би стидео самога себе, кад се погледаш у огледало? Случај је сличан случају амбасадора Конузина, за који сам рекао да је само странац могао да постави питање: има ли овде Срба, а да му се реченица не врати као бумеранг. То питање је заиста могао да постави само странац у Србији. А дошло је дотле да се постави питање има ли Срба не само у овој Сали, него и у земљи Србији када је реч о јавном простору. Наравно, не може човек до краја да каже дошло је време да се стидимо што смо браћа, због тога што међу браћом има оних који спашавају образ утихнулог српства, оптерећеног духом порицања до те мере да се поставља питање: Ако има наде колико ће бити времена потребно за излечење? Случај изгледа као лечење организма затрованог дрогом, при чему немамо одлуку пацијента, као први услов лечења, да хоће да се лечи, спреман да све истрпи да би се ишчистио.
…
Секуларно свештенство – којем колега Ломпар у књизи посвећује пажњу – има у ствари дугу традицију и типичан је европски производ као исход трансформације светитељства (sainthood), од времена када је религија владала Европом, преко просветитељства, до данас, до такозваног постмодерног доба. У трансформацији светитељство није нестало, него се променило у неопходној мери да би остало исто. Структуристички гледано, ако су феномени функционално идентични имамо право да феномене третирамо идентично. Интелектуални тип који је одговарао доба владавине религије и теологије је светитељ. У скраћеној верзији,  његова је брига била пре свега оријентисана на људске душе. Наизглед је та фигура нестала почевши од просвећености и рационализма наовамо. Међутим, управо просвећеност и рационализам спроводе изузетно значајну транс­формацију светитељства која ће довести до типа секуларног свештенства као главног заговорника европског просветитељства.
Ми смо Европа и по томе што имамо интелигенцију тог типа. Та компонента Европе више је везана за интересе него за вредности и, наравно, уместо религије за модерне идеологије. Дотични интелектуални тип није у стању да у пракси цени европске вредности, напротив, колико их декларативно подржава чином их поништава на сваком кораку.

Мило Ломпар:
Психологија марвеног трговца: кило-за-кило

Ако је кључна ствар да се српско становиште постави у центар активности, онда то подразумева радикалну промену мишљења у хоризонту националне интелигенције. Нисам сигуран да је та промена могућа.
Постоји ли национална интелигенција у нас? Јер, није довољно нешто знати, неопходно је и понашати се у складу са тим знањем. Они који се тако понашају трпе последице на које већина националних интелектуалаца није спремна. Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста полуинтелектуалца. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију марвеног трговца: кило-за-кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектуалац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: „Ко би се одмакао од пуног чанка.“ Национални интелектуалац би био неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа, долази у сукоб са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер, самим својим постојањем показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине. Показује у чему је смисао Дисовог стиха: „Мрачне душе назваше се патриоти.“ Док левичарски интелектуалац има упориште у левичарској парадигми јавног живота, док грађански интелектуалац има упориште у грађанској парадигми јавне свести, истински национални интелектуалац нема упориште. Природно је да у таквој култури и нема свести о српском становишту.
Не можемо друкчије објаснити околност да национална интелигенција није успела да се организује у некакав облик. Не можемо друкчије објаснити чињеницу непостојања организационог спајања националних интелектуалаца: и у вертикалном (по животном добу: старост-средње доба-младост) и у хоризонталном правцу (професори-адвокати-новинари-инжењери). Нема никакве повезаности између бројних људи који слично мисле. Како је то могуће? Нема ни заједничких симбола, нити спремности на заједнички рад. Како је могуће да није пронађен начин да се младим људима покаже како опредељеност за националне вредности може човеку помоћи да успе у каријери? Како је могуће да нису пронађене могућности да се младим људима покаже како има и смисла и користи у њиховој одлуци да се боре за националне вредности? Зашто нема развијене солидарности међу члановима националне интелигенције?
У овако користољубивом свету апелује се на осећања младих људи, док се муком прелази преко њихових животних потреба. Услед тога, услед мањка младог и ентузијастичног света, национална интелигенција има петрификован и мумифициран вид. Ни власт, ни године нису доказ за вредну мисао: о било коме да је реч. Као што невладине организације фаворизују инфантилизам јавне свести, јер оне очитују једну спремност да се младима унапред даје предност, што има подршку у духовној ситуацији нашег времена, тако национална интелигенција поприма геронтократски вид, јер негује култ геронтократије. Исход таквог кретања није тешко погодити.
Ако, пак, на то додамо очигледно непоштовање највиших домета националне мисли, како у прошлости, тако и у садашњости, видимо да распоређивање утицаја унутар националне интелигенције – односно онога што се представља као такво – не иде линијом вредности него линијом племенских, братственичких или интересних подударања одређених људи. Ако форсирамо нашег човека под изговором да бринемо за националне интересе, ако се не осврћемо на веће вредности које очитују други људи националне оријентације, ако им намерно ускраћујемо подршку, спречавајући да националну оријентацију представљају они који су у тој ствари бољи од нашег човека, онда брига за националне интересе постаје фасада бриге за нашег човека. Брига за националне интересе претвара се тако у бригу за нашу интересну, братственичку или трговачку групацију. Она поприма облике саможивог одржања нижих науштрб виших вредности.
Немогуће је променити овакво стање, које проистиче и из усађеног менталитетског склопа, јер нема арбитра који би споља успоставио вертикалу циљева, приоритета и вредности. Код секуларног свештенства такав арбитар постоји: то је спољнополитички чинилац који распоређује подручја утицаја и домете. Није тешко погодити зашто је њихов учинак неупоредиво већи од учинка националне интелигенције. Јер, они имају програм када дођу на власт, док национална интелигенција када дође близу власти има само нашег човека.
Све културне институције су пуне наводних патриота, премда их је боље назвати нашим људима,  али они су најхрабрији у сопственим купатилима. Јер, шта ако се чанак макар мало испразни?

[/restrictedarea]