Округли сти „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“ Мила Ломпара (III)

Приредила Љиљана Богдановића

„’Доћи ће нови патриоти’, најавио је у једном од својих последњих интервјуа Дејан Медаковић… Али, они не би требало само да буду биолошки нови, да буду млади, што ће свакако бити, него би требало да буду и друкчији од оних који се данас називају патриотама… Да би они могли да буду друкчији, неопходно је кренути им у сусрет сада када их уопште не видимо на хоризонту. То значи да им је потребно подастрти доступан каталог могућих знања и искустава: у тој дужности је написана моја књига“ – каже Мило Ломпар

 

Да ли у пресудним питањима националне и државне егзистенције интелектуалац може да се понаша као да то нема никакве везе са њим? Шта подразумева или шта у овом тренутку – посебно када је реч о  утемељењу српског становишта у култури – мора бити „активан одговор“ националне интелигенције? Вектор завршнице дискусије о књизи др Мила Ломпара „Дух самопорицања“ („Орфеус“, Нови Сад, 2011), чији трећи и закључни део објављујемо у овом броју, био је усмерен  ка  трагању за одговорима на поменута питања.
Велико интересовање наше јавности,  бројни афирмативни, али  и оштро критички интонирани одзиви на ово дело, били су повод да „Печат“ организује  округли сто посвећен дебати о садржају и јавној  рецепцији „Духа самопорицања“. У  садржајној и живој дискусији (одржана 20. априла, у простору Фонда „Слободан Јовановић“ у Београду), поред аутора, учествовали су и др Коста Чавошки, др Јован Попов, Селимир Радуловић (издавач), мр Владимир Димитријевић, др Драган Хамовић и др Милан Брдар.

Мило  Ломпар
Ход  ка  култури пасивног отпора

Хтео бих да вам свима захвалим на труду. Прво, редакцији Печата која је и раније показивала велику приврженост темама које покреће моја књига. Потом, свима вама који сте са једном трудољубивошћу и благонаклоношћу говорили о ономе о чему сам писао. Позив интелектуалца као да захтева од њега да не може да пролази глув и слеп потпуно кроз време у којем се налази. То свакако не значи да би он требало да се поистовети са тим временом. Као што не би требало да све своје мисли везује за њега. Јер – како је писао Сретен Марић – култура је у много чему превазилажење садашњег тренутка. Али, то значи да у пресудним питањима националне и државне егзистенције интелектуалац не може баш да се понаша као да то нема никакве везе са њим. Нити је такво понашање у нашој традицији.
Колега Хамовић је тачно казао да постоји у српској култури дуги облик трпљења под једном конфесионално нетолерантном империјом каква је била Османска империја. То је свакако један вид пасивног отпора. Али, на шта је мислио  Слободан Јовановић – како сам га цитирао – када је рекао да ми немамо традицију пасивног отпора? Он је подразумевао један облик насиља који је различит од насиља које је спроводила Османска империја. Сада се суочавамо са церебралним насиљем које завршава крстарећим ракетама. Какво је наше историјско искуство у тој врсти потчињености? Чине га превасходно односи са Хабзбуршком монархијом. Ту традицију пасивног отпора немамо развијену. И није случајно да ми и кад смо чињенично у праву грешимо у процедури, грешимо у драматургији, у егзистенцијалном саображавању са неизбежним. Имајући и то у виду, предложио сам промену културне парадигме: да унутар српског становишта од одлучујућег значаја буде поверење у културу. Српска култура – како сам написао – требало би да буде култура разлике у односу на глобализам као идеологију и култура учешћа у глобализацији као светскоисторијском кретању које је неизбежно.
Драгоцено искуство припада Србима северно од Саве и Дунава. Они су се са том врстом лицемерја, вештине и насиља носили веома дуго. То се види – у XVIII и XIX веку – како код српских пречанских политичара и владика, тако и код научника: попут Милутина Миланковића. Њихово искуство би на одлучујући начин требало да усвојимо у разнородном српском културном обрасцу. Ривалитет између два менталитета, два културна утицаја, оног који је обликован јужно и оног који је обликован северно од Саве и Дунава, јесте ривалитет који је беспредметан и контрапродуктиван. Он је унутар истог народа. И унутар културе која је полицентрична као и српска историја.
Зашто је важно развити свест о неопходности културе пасивног отпора? Улазак у Европску унију за српски народ ће значити оно што би значило – да је до њега дошло – уједињење под жезлом хабзбуршког цара: обнављање југословенске конфигурације под хрватском доминацијом. То је потпуна историјска инверзија наше националне егзистенције. Можда је она неминовна. Морамо, дакле, заступати – на јавним позорницама – оно што сматрамо да су истине о нашој традицији и култури, али морамо то чинити у складу са нефер постављеним правилима игре. Јер, сусрећемо се са противницима наших интереса. Интереси су и објективне категорије, нису нужно субјективне. И ми у тој ствари морамо да овладамо правилима. То је сад један други облик отпора. Тај вид отпора подразумева да морамо непрекидно да радимо. Морамо непрекидно да се усавршавамо да бисмо могли да уопште постојимо, морамо да се не предајемо, нити смемо да дођемо у ситуацију да подлегнемо зато што смо од почетка дискриминисани.
То је све више проблем наше деце, скоро да није више наш проблем. Наша деца ће видети да су у много чему компетентна, али да постоји нека невидљива препрека коју неће моћи да прескоче. И онда ће доћи на ово о чему ми сад говоримо. Као што многи наши људи у иностранству дођу у позицију да виде да им једноставно нешто припада, али ипак из њима несаопштених разлога, они то не добијају. И онда се јави тај горки талог искуства. Српска култура мора да их припреми за прави позив и подвиг. Прави позив и подвиг је учинити ову земљу – у којој они ипак имају неке предности, предности језика, предности средине, предности родитеља – својом земљом. То је много егзистенцијално засићеније – и теже (зато је то – подвиг) – него трагати за неком земљом и неком културом која би тек требало да постане њихова култура.
У култури пасивног отпора неопходно је непрестано самопоправљање и самоусавршавање, али не и самопорицање. У једном од последњих интервјуа које је дао, Дејан Медаковић је рекао нешто што је ушло у наслов: „Чекајући нове патриоте.“ Допала ми се његова увереност да ће доћи нови патриоти. Али, они не би требало само да буду биолошки нови, да буду млади, што ће свакако бити, него би требало да буду и друкчији од оних који се данас називају патриотама. То би била промена културне подлоге о којој говори моја књига. Да би они могли да буду друкчији, неопходно је кренути им у сусрет сада када их уопште не видимо на хоризонту. То значи да им је потребно подастрти доступан каталог могућих знања и искустава: у тој дужности је написана моја књига.

Др Коста Чавошки
Изазов устајалој и расрбљеној елити

Мило Ломпар показује да је титоистичко, а у бити прохрватско југословенство и даље присутно у свести Бориса Тадића и многих данашњих српских главара. То је овога навело да се заложи да се у Малом Иђошу деца малобројних колониста из Црне Горе школују на новокомпонованом црногорском језику, а у исти мах не захтева да се деца око 200.000 Срба у Црној Гори школују на свом матерњем језику. Све је то навело Мила Ломпара да закључи да Борис Тадић и њему слични проводе данас србијанску, уместо да воде интегралну културну политику којом се једино може очувати свест о целини српског народа и српски језик, нарочито у подручјима у којима су Срби изложени добро промишљеном и систематском однарођивању. У духу такве политике, све што је српско требало би свести на србијанско, да би све оно што није србијанско, као Његош, Андрић и Селимовић – престало да буде српско. На исти начин би требало затрти и све трагове српског државноправног и културног постојања у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, затим подржавити Војводину и отворити питање Рашке, да би се оно што је српско свело на србијанско, а Србија на прекумановску Србију. Многа од ових критичких запажања и промишљања могла су се и раније сусрести расута у радовима и иступањима појединих национално самосвесних српских интелектуалаца. Али је Мило Ломпар први који је систематски проучио многобројне књиге, јавна иступања и написе у новинама, подвргао их критичкој анализи и извео далекосежне закључке, што нико до сада није учинио. А тиме је упутио изазов устајалој и делимично већ расрбљеној српској политичкој и духовној елити, и тиме стекао непролазну славу утемељивача интегралне српске културне политике.

Др Јован Попов
Надмоћ убиствених аргумената

Најпре бих волео да се захвалим „Печату“ као домаћину овог округлог стола, „Печату“ који излази под слоганом „лист слободне Србије“, што овог пута још једном потврђује јер доводи у видокруг књигу и аутора које су званични медији у Србији сложно прећутали. То је на неки наопак начин логично и сасвим за очекивати, али наравно није добро. И на промоцији на „Коларчевом народном универзитету“, пред двестотинак људи, рекао сам да не очекујем да ће се појавити вест о промоцији, нити приказ књиге, рецимо у Културном додатку „Политике“, јер „Политика“ је за уредника Културног додатка довела новинарку која је претходно уређивала сличну ствар у „Данасу“. Да ли је потребна боља потврда о каквој је врсти културне политике реч? Или када се на „РТС“ доводе новинари који су испекли занат на „Б92“? То су потврде идеолошке оријентације која заступа управо културну политику о којој је проф. Ломпар говорио у својој књизи. „Печат“, дакле, има часну улогу да представи једну храбру и поштену књигу, што сам пропустио на почетку да кажем. Та књига је и морална, као што рече проф. Брдар. Књига која никог не може да остави равнодушним, књига „ за“ или „против“. Опасно је преузети на себе одговорност и писати тако, али је са друге стране часно изјаснити се о најбитнијим, горућим питањима, па ће јавност проценити. Коме се то допада –  допада се, коме не – не, али писац је своје рекао. То је оно што је проф. Ломпар учинио. Његова књига је поштена и морална зато што се пре свега заснива на обиљу чињеница, и то се показује у овој полемици са „Пешчаником“. Ту се потврђује надмоћ логике, аргумента, чињенице над једним испразним идеолошким дискурсом који бих назвао еристичким. То је техника убеђивања саговорника наслеђена још од софиста. Једноставно, ако немаш аргумент, као што је показао Ломпар у својој књизи, измести расправу на друго поље. Ако немаш ни тамо, пређи на треће, па ако немаш нигде – посегни за увредама, посегни за етикетирањем, посегни за лажи. То је оно што се ради, а на шта Ломпар не пристаје, него одговара убиственим аргументом, али не на убиствен начин. Оно што је карактеристично за његов стил јесте имперсоналност. Дакле, уочавају се проблеми, уочавају се тачке критике, али не појединци. Он овде свог критичара уопште не именује, он именује само оне које сматра носиоцима, творцима одређених појава које критикује. Он то мора, наравно, не може се ићи са имперсоналношћу унедоглед, али када сиђе у подручје дневне политике, у подручје публицистике и масовне културе, он избегава да именује. Избегава зато што именовање носи одређену одговорност према именованом. Кад неко име више пута поновиш и некога добро облатиш, а тај нема институционалну заштиту, као што се радило у доба комунизма и као што сад ради „друга Србија“, онда се деси оно што је Ломпар навео у својој књизи за Николу Милошевића: да доживи не само да му се ускрати право да говори, него да му на улици добацују „свињо матора“ или да му сипају суперлепак у браву, пишу „идиот“ по вратима итд.

Селимир Радуловић
Начело наде код Срба још није угашено

У књизи „Дух самопорицања“ сам препознао нешто што бих могао назвати опомињућим гестом, али и нешто што бих могао назвати радосним гестом. „Опомињући гест“ бих могао систематизовати овако: 1) Да је духовна криза опаснија од нашег државног хаоса, односно да је неопходно наћи пре свега кључ унутрашњег оздрављења; 2) Да смо много више изгубили напуштајући свој пут, него што смо добили мењајући га за други; 3) Да је једна велика опомена за савременог српског интелектуалца, за савремени интелектуални нараштај, опомена да се не буде у служби данашње државе, односно власти, већ пре свега у служби отаџбине; 4) Оно што заиста опомиње и обеспокојава није, рекао бих, омеђено границама савременог српског срозавања, тако да остаје питање где је ту крај.
Оно што бих назвао радосним гестом је да и поред столетног суноврата, нашег, из књиге се чита да начело наде још није угашено код Срба. У старозаветној, код Исаије, ко верује тај не узмиче, односно у заветној и анђеоској, ко тражи наћи ће.

Владимир Димитријевић:
Видимо се у затвору?

Поред захвалности „Печату“, што је остао једно од ретких гласила слободне Србије, на овом скупу хтео бих да нагласим и да то што проф. Ломпар говори о близини једног озбиљног насиља које ће се можда стварно завршавати хапшењима, да је то врло озбиљна ствар. Ако се ова власт реконструише у правцу у којем је већ постојала, њена следећа „тачка“ јесте  хапшење људи који другачије мисле. Ми већ имамо пример проф. Брдара коме је недавно повереница за људска права солила памет зато што је пред студентима исказао своје мишљење о хомосексуалцима. Значи ли то и да је следећа ствар у коју желе да нас „увале“, као што се иначе у ЕУ већ догађа – да људи иду на преваспитавање? Знамо да су у Енглеској, због такве изјаве, недавно слали једног бискупа Англиканске цркве на преваспитање. Видели смо и како у Енглеској људи остају без посла зато што носе крст око врата. Значи да се тај тобож неутрални секуларизам постепено поново претвара у борбени секуларизам, у борбено безбожништво, а овде имамо врло снажно наслеђе тог насиља. На пример – то оправдавање насиља из 1944. године, као и ове актуелне потпуно сумануте реакције на рехабилитацију ђенерала Михајловића, при чему је тај који посредује став Европе пред нама Јелко Кацин! Не заборавимо да је Јелко Кацин завршио народну одбрану и друштвену самозаштиту, значи он је нормално говорио из перспективе ОНО И ДСЗ и јасно је зашто је рекао то што је рекао. Међутим, у Србији није преведена књига „Црна књига комунизма“, нити ико помиње да постоје чак резолуције Европског парламента о комунистичком тоталитаризму. Зашто? Зато што је цео наш комунистички тоталитаризам сад грађанистички тоталитаризам. И цела та екипа људи који су заиста били укључени у комунистички систем сада је прешла на сасвим другу страну. Пре неколико дана у Трећем „Дневнику“ на „Хрватској телевизији“ једна од активисткиња нашег невладиног сектора је тврдила да једина опција која одговара Србији да победи на изборима је Демократска странка. Шта то значи? Значи, то је у ствари становиште које одговара овоме о чему говори проф. Ломпар. Значи и да се овде сада дешава да се хрватско становиште, тј. становиште које ће Србију опет претворити у полигон нечијих игара моћи да буде доминантно. Морам да кажем да као што Титова Југославија није могла да настане без Черчила, и као што је касније Америка прећуткивала све прогоне људи који су имали другачије становиште (тек после Титове смрти је почела да се интересује за наше дисиденте. До тада никога то није занимало, јер је Тито био пукотина у Варшавском пакту), тако и сада та иста империјална структура овде подржава такву власт. То значи и да је неотитоизам овде неодвојив од политике империје на нашем простору. Управо због тога што таква сила стоји иза наших неотитоиста, ми можемо да очекујемо повећање насиља до крајњих граница и хапшења људи не због каквих акција, него само због мишљења. ….Ми ћемо поново то имати, и можда ћемо следећи сличан скуп правити у затвору.

Драган Хамовић
Поуке „разговора о соли“

Када је реч о модерном српском друштву, сасвим је известан изостанак искуствa пасивног отпора
Нагласио бих једну тему која ме је окупирала, а дотакнута је и у неким ранијим иступима Мила Ломпара, као и у завршном, програмском делу књиге „Дух самопорицања“, којим се засвођује та велика анализа. То је виђење о недовољном или непостојећем српском искуству пасивног отпора. Када је реч о модерном српском друштву, сасвим је известан такав изостанак. Ломпар негде помиње примере усамљених, инокосних трудбеника српске културе, из нпр. XVIII века, расејаних по свету, који за општу ствар улажу и своја добра и своје здравље да би нам оставили трагове које, ево, имамо и оријентишемо се према њима. Тако испада да је искуство пасивног отпора заправо преовлађујуће искуство самоодржања овог народа после пада Смедерева. Једноставно речено, то је искуство трпљења, одолевања предностима конверзије, које мање славно звучи него епски или мартирски подвизи. И није случајно што Андрић у једном од својих најбољих есеја, о Петру Кочићу, управо кроз портрет наших Крајишника, горштака, говори о тој форми отпора, која се отприлике сажима у овоме: одрицање од вишка потреба. Нека врста аскезе, пустињаштва. Ово је призвано у јавни говор на почетку кампање за прошле несрећне изборе, обележене Потемкиновим селом званим „Фијат“ – а око тог села се још увек шенлучи. Један од аналитичара, на пропагандни, плашећи лајтмотив еврофанатика да ми, спорењем с „партнерима“ који нам отимају Космет, призивамо „самоизолацију“, изрекао је тада нешто што потиче из најосновнијег нашег искуства. Ми и потичемо од оних предака који су радије бирали „самоизолацију“ по забитима само да би остали оно што јесу. И то на изванредан начин сведочи једна мање разглашена приповетка Ива Андрића „Разговор о соли“, смештена у време настајања сарајевске чаршије, у којој околни Срби ризикују помор зато што одбијају да сиђу доле, до Турака, по неопходну со. И диференцира се, заправо, читава сеоска заједница, испрва тврда у намери да остане ту где јесте, изван онога што нова, империјална правила и мамци подразумевају. Ово је само прилог развијању приче и у том смеру, па и извор за аналогије поводом савремене ситуације. С том разликом што су наши далеки преци, који су нам одржали и потврдили идентитет, били на јасном српском становишту. И нису тражили друго становиште, без обзира на високу цену. У томе је њихова предност, а недостатак њихових далеких потомака.

Милан Брдар
Бег од учешћа у горкој историјској лакрдији

Ова најезда политичког садомазохизма која је ступила на сцену после неславних избора 2008. године и преваре народа формирањем накнадне коалиције, могла се очекивати. Једино је морално објавити коалиције пре избора, под условом да држава обавеже странке да се тих договора држе. Једино у том случају грађани би знали за шта и за кога гласају, а не да после испадне нешто што у већини нико није желео. То друго је превара народа. Дакле, политички садомазохизам довео је до реакције на две тачке: на тачки националног самопоштовања и достојанства, што је и глупак могао да очекује, с обзиром на степен дискриминације на делу и тираније до нивоа уличног оговарања свега што је српско, до те мере да придев српски више не фигурише у јавној употреби; и на тачки реакције, што протагонисти реченог садомазохизма нису очекивали, представља протест из професионалне и академске части. Иако је већи део академске заједнице у том погледу срамно подбацио, овај вид протеста је изузетно значајан. Тим пре што не можемо рећи да нам је та традиција нарочито јака, с обзиром на то да те категорије у време социјализма нису постојале. Дакле, ради се о отпору из професионалне и академске части, у циљу заштите професије, струке и академског достојанства од учешћа у још једној горкој историјској лакрдији.
У томе је садржана компонента универзалности форме протеста. Не мора онај који протестује да буде Србин, довољно је да има осећања академске, професионалне части и самопоштовања, да би рекао: доста више! А ма колико стручњак у свом послу реаговао у прилог српске ствари, многи ће рећи да је српски националиста; као што је амерички проф. Алфред Рубен, наравно Јеврејин, један од гласовитих америчких филозофа, који је долазио  на наше конференције, рекао више пута: „Кад год напишем текст о вама, колеге ме проглашавају за српског националисту, а ја се само трудим да поштујем чињенице!
Интелектуални тип секуларног свештенства веома је раширен, то је штавише невидљиви колеџ светских размера,  док је то готово видљива парацрква на чију праксу се мора реаговати из осећања академске части и националног самопоштовања. Ово је све у ствари протест. Књиге овог типа су у ствари књиге за које би аутор био срећан да их нема. Например, да видимо такву књигу у некој од суседних култура, а да констатујемо да ми, на срећу, не морамо о таквим стварима да пишемо, били бисмо срећни. У односу на примарни посао којем смо посвећени, писање оваквих књига је секундарно. Наравно, у датом историјском контексту то постаје примарно, као што уско стручан посао постаје споредан. Шта значи струка у односу на опасност која се надвила над народом,  нацијом и државом? Држава није саморазумљива, као што је за данашње клинце саморазумљиво да млеко расте у самопослузи. И као што се понаша део наше интелигенције. …..
Некима од нас осећање академске части и професионалног достојанства не дозвољава да у томе учествујемо. Паметном је једном доста. Ми се залажемо за могућност да заједно, на распону од Португалије до Сант Петерсбурга, од Единбурга, односно Даблина до Атине, проверимо актуелну причу и утврдимо истину да ли је ЕУ гробље европских вредности или има шансе да то буде њихова реализација. Дакле, да размотримо,  да ли се већ  остварило оно што је Достојевски написао после путовања по Европи („Европа је гробље“) или има изгледа да буде простор остварења европске вредности. Ако нема  изгледа за ово друго, онда актуелна игра интереса уопште не би требало да нас интересује. Нема везе што ћемо бити црна тачка, што ћемо бити „изоловани“, јер то у ствари није ни могуће.
Манир критике секуларног свештенства увек је у ствари манир софистикованог варварства који функционише у ослонцу на силу, из претеране самоуверености и слабашне кондиције. Он је, као и дотични интелектуални тип, идентичан: као што је код марксиста био манир сатирања свега ван марксизима, сада је манир сатирања и ниподаштавања свега изван (нео)либе­рализма. Тај манир није само увреда за академски ум, због свог ниског нивоа и нестручности, он је увреда… На пример, уџбеници на којима смо школовани одавно су за бацање, а пошто наша генерација, услед доминације типа секуларног свештенства, није била у стању да напише нове, ти уџбеници су и даље у употреби. Уџбеницима је само придружена одређена маса штива нових по садржају, а идентичних по варварском маниру ниподаштавања другог и другачијег. Уз ово варварство у две варијанте могућа је и трећа варијанта. Е, ту је разлика између нас и њих. Српско становиште се не може и не сме заступати овим маниром из традиције европејског софистикованог варварства. Када би то био случај наши противници би били срећни. Ми међутим не смемо да наступамо маниром него методом, методом универзалности утемељене у европским вредностима. Најпре зато, што оспоравање или уништење тих вредности не може да води никаквом добру. Потом зато што то не чинимо да бисмо се допали било коме, него из самопоштовања, достојанства и спознаје да признање једино у тој универзалној форми има праву вредност. Поготово тако делајући не бисмо били у заједничком табору, него бисмо и даље остали раздвојени, на супротстављеним странама, на страни идеолошки слуђених крсташа спремних да жртвују све, јер се никад нису жртвовали ни за шта и оних који су извукли историјску лекцију да било какво крсташтво једино одвлачи у пропаст и самоуништење.