Одговор Анђелковића Антонићу

Одговор Драгомира Анђелковића на реаговање Слободана Антонића „Шта спаја ,другу’ и ,троглодитску’ Србију“, објављено у прошлом броју „Печата“

 

У тексту „Лепеза жутих одговора“ („Печат“, бр. 213) бавио сам се фиктивно влашком странком НОПО, коју „кадровски“ и „идеолошки“ подржава НСПМ, а која (као и друге сличне инстант партије) има за циљ да одвуче што више незадовољних гласача, превасходно од ДСС-а и СНС-а. Пошто НСПМ, на челу са Вукадиновићем и Антонићем, има велику, а срамну улогу у контексту изборне кампање режима који је земљи нанео огромну штету, подсетио сам читаоце и на његове „корене“. Пропагандна машинерија ДС-а одржава лажни имиџ Вукадиновића и Антонића као „правих српских патриота“ и „слободомислећих интелектуалаца“, па они имају известан капацитет да, на овај или онај начин, наведу део бирача који желе промене да крену странпутицом. Стога, мислим да је потребно, поготово када су се избори примакли, томе парирати.
Што се Антонића тиче, он у својој реакцији на мој текст није ни покушао да објасни везе НСПМ-а са Сорошевим фондом и евроатлантистичким временом (и то из доба док је оно у пуној мери било на линији идеја свог оснивача Срђе Поповића, који је 1994. године изјавио за хрватски „Глобус“: „Нема мира док Србија не буде војно поражена“). Избегао је Антонић и да помене, а камоли прокоментарише, наведене његове и Вукадиновићеве хвалоспеве на рачун челника садашњег режима или „мањинску“ политичку улогу НСПМ-а у вези са НОПО-ом. Уместо свега тога, чак ме ни аргументовано није напао. Обасуо ме је мноштвом личних увреда, користећи речник који не служи на част једном професору универзитета. За њега сам – заједно са остатком „Печата“, али и другим патриотским критичарима режима – део „троглодитске“ (пећинске) националистичке Србије, коју Антонић вређа како не би ни Теофил Панчић.
Ту се ради о примени исте матрице на којој режим заснива своју кампању. Свестан је немогућности да после свега што је учинио нацији себе представи у лепом светлу, па стога блати опозицију, како би она са филом од лажи деловала горе од њега. О улози коју у вези са тим играју Антонић и Вукадиновић писао сам заједно са Бранком Радуном у тексту „Хајка на опозицију прорежимских аналитичара“, који је објављен на сајту „Видовдан“ (www.vidovdan.org). Занимљиво је да Антонић у свом реаговању на мој текст недавно објављеним у „Печату“, заправо полемише са ставовима изнетим у поменутом видовданском чланку из јануара 2012. године. И на тај начин покушава да преусмери пажњу са новопромовисане директне политичке улоге НСПМ-а, те да лопту пребаци у двориште Тадићевих опозиционих опонената. Међутим, у чланку „Лепеза жутих одговора“, да се још једном подсетимо, бавио сам се НСПМ-ом као пратећом групом политичко-циркусантског „холдинга“ НОПО-а, а не превасходно улогом коју његови „аналитичари“ на други начин имају у режимској кампањи против СНС-а и ДСС-а.
Када смо код опозиције, у својим текстовима објављеним у „Печату“ и те како сам био критичан и према њој, а поготово према највећој опозиционој партији – СНС-у. Но, за све постоји време и место. Приближили су се избори, а државу води режим за који видимо да је Србију завио у црно, како у економско-социјалном погледу, тако и када се ради о подривању територијалног интегритета државе (фазна издаја Косова и Метохије, драстично проширивање аутономије Војводине, увођење Турске у Рашку). С друге стране имамо национално опредељење опозиционих странака, којима много тога можемо да замеримо, али не и да их оптужимо да су срушиле низ носећих стубова државе. Отуда, релативизовати ствари у предизборном периоду нападима на било коју парламентарну, више-мање национално опредељену странку, директно представља рад у корист опстанка потврђено издајничког режима. Када прођу избори, требало би се критички односити према новој власти, али сада изједначавати, на пример, опозициони СНС са владајућим ДС-ом, исто је што и подржати Тадића. Антонић и Вукадиновић баш то раде!
За крај, да се у нечему сложим са Антонићем. Рекао је: „Време је мајсторско решење“. Зато, да не би имали дилеме око тога ко је ко данас, да се осврнемо на један тест који је већ решен у прошлости. Током полемике која се у лето 2010. године, а у вези са обраћањем Србије Међународном суду (не)правде и потоњим подношењем резолуција ОУН-у, одвијала на страницама „Печата“ између нас „криптоаналитичара“ (како нас НСПМ двојац назива) и њих, промотера позерско патриотског пројекта „Тадић-Јеремић“, Антонић је понудио „лакмус папир“. Како је написао: „Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са ,нашим ЕУ пријатељима’ саставе другу, ,разумнију’, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008, па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти“ (Печат, бр. 129, од 26. 08. 2010).
Време је показало шта се десило. Режим је учинио баш оно због чега је Антонић обећао да ће јавно признати да су Тадић и Јеремић „квислинзи, лажне патриоте и преваранти“. Но, он не да то није учинио, већ је љутито напустио „Печат“, претходно извређавши оне са којима је полемисао, а за које је „време“ показало да су били у праву. Штавише, бескрупулозно је наставио, заједно са својим НСПМ компањоном, некада на софистициран, али повремено и на директан начин, да ради у корист режима. На то су нас ти „аналитичари“ подсетили и са лакрдијом званом НОПО.
Толико о Антонићу и Вукадиновићу, односно о томе ко су они и шта се крије иза њихових хвалоспева о сопственом „поштењу“ и „моралу“.

2 коментара

  1. Лудило је до које мере НОПО свима смета. И добро је коме смета… Не знам шта мисли господин Антонић, али ја знам да је СНС гори од ДС-а. За то схватање није потребна пропаганда, него размишљање ван плитког – они су опозиција, ура, ура, напред. Дакле, гори су, као што би и сваки други предимензионирани Г17 био гори од ДС-а. Нажалост, после ових избора ће се то и показати. Неће бити касно 7. маја, ко што кажу демонкрате, неће Срби изумрети, али ће, без икакве сумње, бити још више глади и још више смрти. Ви сте, господине Анђелковићу, свесно или несвесно – у то нећу улазити, проповедник глади и смрти. Нека Вам служи на част.

  2. Господин Анђелковић је оставио могућност да се макар у нечему сложи са господином Антонићем. И шта испаде? Опет неспоразум!
    Написа господин Анђелковић: “За крај, да се у нечему сложим са Антонићем. Рекао је: „Време је мајсторско решење“.” Колико ми је познато, а видим и да је господин Антонић тако написао, та изрека (мислим да потиче из неког књижевног дела) гласи: Време је мајсторско решето. Знате, решето је направа која служи за просејавање зрневља, а постоји и изрека “прошао је сито и решето” (каже се за онога који је стекао големо искуство пролазећи кроз бројне опасне и тешке ситуације).
    Колико слабо једни друге читамо, није чудо да се толико лоше разумемо…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *