Ниско, ниже, Ивановић, Тадић

Пише Миодраг Зарковић

Да ли нам је заиста потребан председник поред кога је Иван Ивановић телохранитељ, а Џеј без пребијене паре?

Ако Борис Тадић за нешто има дара, онда је то скраћивање. Од државне територије Србије, преко скупштинских резолуција, па до сопственог мандата, човек је усавршио присилно умањивање разних ствари и појава. Зато је његово гостовање на „Првој телевизији“ у емисији Ивана Ивановића, у петак 27. априла, представљало неку врсту изазова: може ли Тадић да скрати и ТВ домаћина коме је низак раст један од заштитник знакова? Способан ли је Тадић да одузме још неки сантиметар водитељу који се и сам врло често шали на рачун својих скоро па патуљастих габарита?

Показало се да може. Ма колико неко био низак сам од себе, Тадић је изгледа сасвим у стању да га додатно унизи. Мајстор би и Хобите сабио, а камоли Ивановића, свог, како се испоставило у њиховом ћаскању, старог и великог… пардон, блиског пријатеља! Ова емисија заиста је била најнижа тачка на коју је Иван Ивановић пао у својој телевизијској каријери. Па и грђе од тога: те вечери је у том студију само дно дотакла и васколика медијска сцена у Србији, иначе оронула до непрепознавања за протекле четири године Тадићеве необуздане и неспутане власти.
У те четири године је, по свој прилици, Тадић скратио и рејтинге странке чији је председник, тако да му је у самој завршници кампање – одрезане по законском минимуму, па и њу можемо да убројимо у Борисова сажимања људи, простора и времена – зафалила каква делотворна реклама, по могућству бесплатна (јер су страначки кофери вероватно испражњени најрасипничкијом кампањом у историји српског вишестраначја) и недоступна конкуренцији (зато што је председник Демократске странке познат, је ли, по томе што одбија сваку повластицу сумњиве законитости). И тако се дошло до Ивана Ивановића, чији је шоу програм већ извесно време међу најгледанијима у овдашњем етру, што је непосредна последица већ поменуте накарадности тог истог етра.
По природи и количини тананих, а ипак приметних осећања, међусобно испољених у ћаскању Тадића и Ивановића, емисија је малтене личила на дипломски филмић Срђана „Параде“ Драгојевића: те се знају много дуго, те се непрестано један другом захваљују, те с поносом препричавају како су се узајамно чували и пазили, те један другог позивају на колаче, те се свако мало лупкају длановима у знак међусобне подршке… Као два балавца која су се за виђање са девојкама „охрабрили“ много лошом марихуаном, а онда им девојке отказале излазак. Већ би само њихово држање и понашање, шест дана пре изборне тишине, у емисији која уопште није предвиђена за експлицитно политичке садржаје (због чега је овом приликом приказана под називом „Информативно вече са Иваном Ивановићем“ и ознаком за предизборни програм у ћошку екрана), морало да изазове барем јавне осуде и пресуде части. А да не причамо о појединостима из емисије, које су вероватно зреле и за кривичну одговорност због недоличног садржаја на националној фреквенцији.
Обратите пажњу, на пример, на следеће Ивановићево питање упућено Борису Тадићу: „Постоје ли неки тренуци када ти као председник завршиш нешто што је јако важно за народ или за државу, а да се то никада не сазна, да не смеш да причаш о томе?“ Сва је прилика да од када постоје мали екрани никада ниједан водитељ није упутио бившем председнику, па још председничком кандидату, овако бесрамно питање! Какав сте одговор очекивали, црни Ивановићу?! Постоји ли политичар на кугли Земаљској који би одговорио одречно?! Знате ли ма какав поступак за утврђивање истинитости одговора?! У крајњем случају, какву меродавну вредност, информативну или аналитичку, може да има овако срочено питање, постављено човеку који се очајнички бори за гласове и останак на власти?!
То је, несрећни Ивановићу, као када бисте питали моју маленкост да ли сам сексуално искористио неке од најпознатијих светских манекенки, а да не смем да причам о тим заводничким пустоловинама! Одговорио бих вам да јесам, макар се због таквог одговора наљутиле све заносне холивудске лепотице које су луде за мном, али о којима такође не смем ни реч да говорим.
Да, цела емисија била је запрепашћујући фестивал неукуса. Чак и таква емисија, међутим, није могла да прође без тога да Борис Тадић сам себи пуца у ногу. И то у неколико наврата.
Тако је, када га је Ивановић питао на шта је поносан, Тадић препричао наводни ток његових преговора са НАТО адмиралом Џонсоном у марту 2004, вођених у тренутку док су шиптарске хорде убијале и протеривале косметске Србе. Чак и да му поверујете да је чврстим и одлучним ставом навео Џонсона да нареди акцију КФОР-а против Шиптара, да ли би кандидат за председника Србије смео да буде поносан на ишта што је у вези са тим погромом?
Тако се, сирома`, хвалио тиме како је наводно одбрусио Ангели Меркел. Она му је изрекла три услова за Србију, а он јој је, као, одговорио да су два услова сасвим прихватљива, али да Србија на трећи не може никако да пристане. Чак и да му поверујете, да ли би за председника Србије смео да се кандидује неко ко уопште не схвата да је неприхватљиво већ само постављање услова, без обзира на њихов број и природу?
Тако је, мушкарчина наша, причао како је својевремено, као младић, у уличној макљажи добио батине од неког рмпалије са Дорћола. Али, у том присећању, ниједном се пред камерама није извинио дотичном рмпалији. Чудно, зар не?
Иначе, водитељ и његов гост поверили су гледалишту да је Ивановић био први човек који је средином деведесетих чувао Тадића. А пред крај емисије, у студију се појавио и Џеј Рамадановски, који је Тадићу поклонио фудбалски дрес Дорћола, додајући да Ивановићу није могао да купи ништа зато што је шворц. Да ли нам је заиста потребан председник поред кога је Иван Ивановић телохранитељ, а Џеј без пребијене паре?