Почетна / ТВ коментар / Николић-Тадић: Двојица се свађала, али трећи је изгубио

Николић-Тадић: Двојица се свађала, али трећи је изгубио

Пише Миодраг Зарковић

Телевизијско одмеравање Николића и Тадића је, заједно са одвојеним интервјуима који су му претходили, још једном показало сву штетност накарадног деловања Јавног сервиса, оличену у полтронској снисходљивости Зорана Станојевића

 

Због водитеља Јавног сервиса Зорана Станојевића ваљало би установити нови хороскопски знак: полтрон. У том би симболу била садржана сва природа коју је Станојевићу подарио распоред звезда, али и истакнута улога коју му је поверио Александар Тијанић.
За то је Станојевић рођен. Са оним својим тугаљиво обореним обрвама које се вуку по поду, са главом обавезно сагнутом у сврху скрушене молбе, са брадом увученом тако да одаје слепу послушност, Станојевић није ни могао да упадне у уобичајену расподелу зодијака. Он је полтрон; ништа мање и ништа више од тога.
„Али, ‘РТС’ је гледанији него остале телевизије“, понављао је Станојевић до изнемоглости после сваке примедбе госта, председничког кандидата Томислава Николића, у интервјуу директно преношеном три дана пре завршног Николићевог ТВ дуела са Борисом Тадићем. Челник СНС-а критиковао је „РТС“ због неравноправног односа према различитим политичким чиниоцима, односно због повлашћеног положаја који на Јавном сервису ужива свака од три основне гране београдске власти: и Борис, и Тадић, и Борис Тадић. На сваку критику Станојевић је узвраћао пуким бројевима, једином диком која је преостала најсрамотнијој националној телевизији 21. века. Тим је одговором панично штитио све своје надређене, како оне званичне, распоређене по уредничким и директорским положајима „РТС“-а, тако и оне битније, незваничне, који кабинетски дрмају опустошеном Србијом. Нагонима раскринканог портпарола раскринканог медијског злочина, Станојевић је у дотичној емисији заборавио на новинарска начела и посветио се искључиво одбрани неодбрањиве лакрдије, свакодневне крваве бајке о Србији на путу вајног благостања.
Полтрон.
Није се у тој расправи Станојевић држао искључиво одбрамбено. Напротив, умео је и да напада, прелазећи границу не само наводне непристрасности, већ и доброг укуса. Постављао је потпитања! Пазите: потпитања. Нешто што никада не би смео да упути првом човеку ДС-а, а нарочито не када га је угостио дан касније. Тада је, у разговору са Тадићем, Станојевићу маца појела језик и оставила га без икаквог запиткивања, способног само да са лако уочљивом снисходљивошћу терцира човеку који је погазио закон како би повећао себи шансе на председничким изборима.
Полтрон.
Тако је, у ствари, Томислав Николић имао два телевизијска дуела у завршници кампање. Против Станојевића се загревао, па је наспрам Тадића изашао спремнији од свог противника. То би и могло да буде објашњење онаквог тока сучељавања два преостала кандидата за председника Србије. Тадић је био нервознији и пометенији него икада. Николић је био видно самоуверенији него што се очекивало, чак се и отворено смејао новој генерацији обећања коју је Борис Тадић припремио за бирачко тело.
Иронично је то што је водитељ ТВ дуела поново био Зоран Станојевић; и што је он био највећи губитник тог одмеравања снага, иако у њему самом није непосредно учествовао. У тих неколико вечери, закључно са ТВ дуелом на „РТС“-у, кристално је било јасно да Србија – без обзира на то да ли ће 20. маја изаћи на биралишта или ће бојкотовати други круг због сумњивих резултата првог – не може ни да се макне из садашњег понора све док јој се са малих екрана потуљено осмехује Зоран Станојевић. Све док Станојевић и руководство које је овом назови новинару дало прилику да банализује/вулгаризује/маргинализује друштвену и политичку стварност, буду за своје накарадно деловање награђивани месечном претплатом уместо тренутним отказима, српска јавност ће поштена идеолошка одмеравања моћи да гледа само у емисијама са строгим, унапред уговореним правилима и садржајима.
П. С. Уочи самог почетка ТВ дуела, гледалиште је имало прилике да се кратком монтажом архивских снимака подсети на претходна сучељавања истих учесника, из 2004. и 2008. године. У очи је неминовно упадало колико се за тих осам година физички променио Борис Тадић – и то никако набоље. Када је он толико пропао, на шта ли Србија личи после два његова мандата?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *