Мрак из тамних коридора

Пише Дејан  Лукић

Лондон је запљуснут новим количинама компромитујућих открића о криминогеном учешћу британске владе и МИ6 у лову на исламисте по читавом свету

 

Дан за даном, једна по једна непријатна тајна из обавештајних архива бившег режима у Либији, избацује на светло непријатне истине о криминогеном учешћу британског врха у  лову  на исламисте по белом свету и њиховом лиферовању „трећим земљама“ – Америци у првом реду – где ће, као што се касније показало, бити подвргнути „унапређеним методама“ ислеђивања.
Лондон је запљуснут новим количинама компромитујућих открића на ову тему. Сага прети да се развије у скандал крупних пропорција, на чијем крају би могле да се котрљају и некада неприкосновене политичке главе.
Један тајни документ који су у хаосу либијских архива после рушења Гадафија ископали медијски теријери, а објављује га лондонски „Индепендент“, показује како тврдња владе – како оне Тонија Блера, тако и ове актуелне – да  нема своје прсте у криминалу киднаповања и изручивања исламиста на мучење у „трећим земљама“, представља „простачку лаж“. Документ открива непријатну причу у два чина.

МЕТОДЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
У првом чину (о којем је „Печат“ већ писао, број 212) главни јунак је Абделхаким Белхаџ. Човек који се тренутно налази на челу либијских оружаних снага. Белхаџ је, када га је британска обавештајна служба МИ6 трасирала у азијском избеглиштву и „откуцала“ америчкој ЦИА, изручен Гадафију и шест година је одлежао  у злогласном затвору „Абу Салим“.
Бивши вођа либијских џихадиста, предводник „Исламске борбене  групе“, Белхаџ је данас, захваљујући англоамеричкој агресији на Либију, оно што јесте. Али, терор у „Абу Салиму“ не заборавља, нити опрашта Британцима који су га мучки изручили у Триполи на „унапређену технику“ ислеђивања од стране либијских и америчких агената.
И Белхаџ је написао тужбу, једну против британске државе, а другу – најновија секвенца саге – против бившег Блеровог шефа дипломатије Џека Строуа. Британска контраобавештајна служба открила је 2004. године Белхаџа у Малезији и проследила информацију „колегама“ у Централној америчкој обавештајној служби ЦИА. Авион је на путу у Триполи слетео на острво Дијего Гарсија – британски  домен у Индијском океану. Ту је „терет“ дефинитивно изручен Американцима и у њиховој пратњи испоручен – задња пошта Триполи. Џек Строу, у функцији шефа Форин офиса, има у свом портфељу надгледање спољне обавештајне службе МИ6 и у том својству је лично потписао налог за тајну операцију „Белхаџ“. Па га сада  Белхаџ, са позиције моћног човека новог, прозападног режима у Триполију, гони судски – подиже приватну тужбу, што је, узгред, први случај тужбе против једног министра спољних послова Британије. Крупан моменат незгодних импликација.

[restrictedarea]

Политичка сцена на Темзи је сада сва у знаку ишчекивања нових сазнања из мрачних коридора из којих се руководило ловом и тајним, незаконитим изручивањима исламиста у затворе широм света, од Марока, преко Литваније, до америчког мучилишта Гвантанамо на Куби. Мање-више се  и до сада знало да је ова пракса била кључна метода Бушове администрације у псеудорату против терора, али се мање знало колики је стварни удео у томе имала влада Тонија Блера, колико су британски агенти директно учествовали, не само у трасирању и изручивању него и у потоњем ислеђивању ухваћених после изручења у „треће земље“. Сада знамо да је „сарадња“ у конспирацији имала вишеструке облике: достављање информација које су омогућавале хватање и „испоруку“ ухваћених (Белхаџ); логистичка помоћ у „трансферу“ (Дијего Гарсија); директно учешће у ислеђивању (агенти МИ6)… Сведочанства о учешћу британских агената, са знањем британске владе у ислеђивању затвореника, добили смо у причама исламиста који су после вишегодишње робије изашли из Гвантанама и говорили како су их, поред Американаца, у затворима по свету ислеђивали и британски агенти.
Иронично и компромитујуће је сазнање да је у једном броју случајева британска влада морала да исплати одштету исламистима из Британије, које и даље води као опасне по националну безбедност. И да је државни трезор пристао да радије плати глобу него да иде на судску расправу, где би, тек тада, искрсло на видело још више доказа о методама које демократија на Темзи и она с друге стране Атлантика употребљавају у измишљеном рату против терора.  „Индепендент“ цени да је тужба „благодат“ и да отвара врата за покретање судских тужби и против других министара, за друга слична компромитовања Британије у свету. У врху листе је јавни тужилац у Блеровој епохи, лорд Голдсмит, човек који је најпре пресудио да би рат против Ирака био нелегалан, а затим на притисак пријатеља Блера (и Буша) прекрстио властито правно мишљење  и „пронашао“ како би рат, ипак, био легалан.

ПРОДУЖЕНА ШПИЈУНСКА САГА
Други чин саге о киднаповањима и тајним изручивањима кренуо је на Темзи још пре него што се примирила афера „Белхаџ“. Лондонски „Мејл“ од уторка 22. априла излази са тврдњом да има у рукама нову бомбу: црно на бело да су се британски обавештајни сервиси договарали са Гадафијевим шпијунима и како су из Лондона у Триполи, на адресу Гадафијевог шефа спољне обавештајне службе (Муса Куса) одлазиле информације о либијским политичким избеглицама у Британији, те како да се те избеглице регрутују за компромитацију Гадафијевих противника у свету и у самој Либији.
„Дејли мејл“ има и детаље о томе  како су  МИ6 и МИ5 предлагали Кусиним обавештајцима начине на које би „рањиви циљеви“ међу Гадафијевим опозиционарима на Острву могли да се присиле на сарадњу у корист Британије и Гадафија.
У једном документу из 2006. године који „Мејл“ има у рукама, налази се и детаљнији опис начина како да се све ово изводи. Један од начина је, на пример, да ако „пацијент“одбије да буде информатор, британска полиција ће га ухапсити и оптужити да сарађује са Гадафијевом обавештајном службом (!) После тога, када му се пред судом „докаже“ кривица, биће, по скраћеној процедури, депортован у Либију.
Случај је хтео да баш у моменту када Парламент најављује отварање истраге, британска штампа провали да је унутрашња обавештајна служба МИ5 била, својевремено, довела у Лондон два врхунска Гадафијева агента и дискретно их сместила у један комфоран апартман у центру метрополе. Тој двојици су, затим, колеге из МИ6 свакодневно изручивали „екстремно детаљне информације“ о либијским политичким азилантима у Лондону, за које МИ5 процењује да су „погодни  за обраду“, те да би  могли да се придобију за сарадњу са Гадафијевим режимом.
У једном тајном документу који цитира „Индепендент“, а сачињен је у централи Гадафијеве обавештајне службе у Триполију, стоји записан и такав детаљ као што  је податак да је МИ6 организовао једну своју обавештајну базу у џамији „у једном великом европском граду, при томе не обавештавајући о томе ни своје пријатеље у тој земљи Европске уније“. Шпијунска база у богомољи је  постављена – прецизира лондонски дневник – „како би се намамили исламски екстремисти“ и на тај начин добијале виталне информације о „плановима терориста“. У „Дејли телеграфу“, који, такође, поседује документ о овоме, наводи се још и да је у дотичној џамији регрутован 2003. године агент под псеудонимом „Џозеф“. Тврди се да је „Џозеф“ имао директну везу са Ал каидом у Ираку. У тајној депеши одаслатој из МИ6 у Триполи, стоје и ови редови: „Рекли смо Џозефу да ни по цену живота не сме да каже, када стигне у земљу у којој ће да оперише, да ради за нас и Либијце“ („Дејли телеграф“).
Цео овај мрак из тамних коридора одигравао се у време када је Гадафи пружио маслинову гранчицу Западу, који ће га се, само пет година касније, хладно отарасити.
Посланик конзервативне партије Дејвид Дејвис каже да нема дилему како је афера „Белхаџ“ само врх леденог брега; да ово што се сада одвија пред очима јавности јесте само секвенца „продужене шпијунске саге“ са елементима криминала. Мало ко на Темзи верује да ће најављена истрага у Парламенту отићи даље у откривања државног криминала од сличних претходних покушаја да се допре до дна забрањених истина. Пре ће бити да ће казна стићи самог Белхаџа који се, ето, дрзнуо да уједе руку која га је крунисала.
Горди Албион своју освету сервира хладно. Белхаџ ће тек да види како то изгледа.

[/restrictedarea]