Монокултура ума

Пише Мара Кнежевић Керн

У остварењу права на храну најдаље је отишла Боливија. Доношењем Закона о Мајци Земљи, који природи гарантује иста права и заштиту као и људима, председник једне од најсиромашнијих латиноамеричких земаља Ево Моралес је показао да се будућност мора градити на новим темељима

Право на храну једно је од основних људских права, признато међународним конвенцијама и јасно дефинисано у повељи ЕСЦР (Committee on Economic, Social and Cultural Rights): „Право на одговарајућу храну је остварено кад сваки човек, жена и дете, само или у заједници, има омогућен физички и економски приступ, у сваком тренутку, одговарајућој храни или средствима за њену производњу.“
У остварењу права на храну најдаље је отишла Боливија. Доношењем Закона о Мајци Земљи, који природи гарантује иста права и заштиту као и људима, председник једне од најсиромашнијих латиноамеричких земаља Ево Моралес је показао да се будућност мора градити на новим темељима. У делу Закона под називом Ley de Derechos de la Madre Tierra прецизиране су мере које би требало предузети у циљу радикалне промене ставова и предузимање акција везаних за спровођење права на „неометан наставак виталних природних циклуса и процеса, без људског уплитања, право на чисту воду и ваздух, као и право да се у ланац исхране не уносе генетски модификовани производи и они који утичу на измену ћелијске структуре“. Једно од најконтроверзнијих права, које задире у саму срж проблема либералног капитализма је „право да Боливијци не буду погођени мега-инфраструктурним и развојним пројектима, који делују на урушавање екосистема и угрожавање људске заједнице“.

МРТВАЧКИ КОВЧЕЗИ ПОЉОПРИВРЕДЕ
И док се сиромашна Боливија бори против корпорација које би да отму од народа сваки комад земље, италијанска влада је објавила намеру да приватизује сво земљиште у власништву државе, што је покренуло талас протеста на трговима престонице. Угледни индијски активиста др Вандана Шива је упутила поруку незадовољним Италијанима: „Окупирајте земљу, а не тргове. Земља је једини спас и мора да припадне онима који је обрађују.“ У недавно објављеној књизи „Повратак земљи“, др Шива нуди визију будућности у којој ће бити превазиђена зависност од корпоративних диктата и предвиђа да ће цела Индија до 2050. године прећи на производњу органске хране. Да би се то догодило потребно је, пре свега, из корена изменити образовни систем: „Савремени систем знања установљен је тако да ради у име и за рачун колонизатора, а с обзиром на то да је израстао из доминантне културе колонизатора, он је сам по себи колонизаторски. Из преовлађујуће глобалне перспективе, локална знања губе статус систематског знања и добијају епитет ‘примитивни’ и ‘ненаучни’, иако префикс ‘научни’ нема ништа са суштинским знањем, већ је израстао на моћи. Историјско искуство говори да је западни систем знања слеп за алтернативе и да је савремена наука наметнута да би била беспоговорно прихваћена, а не да би била вреднована. Алтернатива као могућност уништава се самим принципима савремених знања, којима доминира монокултурни доминантни ‘научни’ приступ пољопривредној производњи, а он се одражава и на монокултуру мисли и идеја.“
Ова Шивина визија се управо остварује у малој хималајској држави Бутан. На самиту под називом „Благостање и срећа: дефинисање нове економске парадигме“, закључено је да „благостање“ или економским језиком речено – бруто друштвени производ, нису адекватне категорије за одражавање среће и добробити народа. У том контексту се одустало од категорије БДП, да би била замењена категоријом „бруто национална срећа“, којом се мери добробит природе и друштва. Премијер Бутана је том приликом прецизирао у којем правцу се креће политика његове земље: „Пораст органског значи и пораст среће и благостања“, а др Вандана Шива је замољена да, у сарадњи са индијском организацијом за очување семена „Навданyа“, помогне Бутану у преласку на 100 одсто органску пољопривреду.
У исто време, на истој планети, наочиглед „међународне заједнице“, у Западној Африци се под покровитељством УН и Била Гејтса (АГРА) одиграва драма отимања земље од народа, да би се под окриљем „хуманитарног“ пројекта „Зелена револуција“, спровела комерцијализација пољопривреде, уз увођење ГМ семена, хемикалија и монокултурне производње. Овај мултимилионски пројекат намеће „решење“ за глад имплементацијом западних пољопривредних метода, уз уништавање локалних земљорадника и угрожавање екосистема.
Уганда је једна од највећих жртава овог амбициозног пројекта, у који су корпорације и „Светска банка“ инвестирали милионе долара, с намером да се пољопривредно земљиште претвори у плантаже палми уз протеривање локалног становништва чија егзистенција зависи од пољопривреде. Дуж обала језера Викторија, у Калангали, средствима УН одвојеним за „помоћ Уганди“, гиганти из индустрије прераде уљарица: „Вилмар интернешенал“ и БИДИКО, уз подршку међународних финансијских институција и Владе Уганде, спровели су геноцидни пројекат, не остављајући локалном становништву никакву алтернативу за опстанак.
Отимачина земље уз логистику „развојних“ фондова неометано се одвија и у Малију. Нови власник земље „Малибyа агрикалчр“ заузео је 100.000 ари у зони Мацина, с намером да производи храну за извоз. Очајни сељаци сведоче о бруталним методама примењеним над локалним становништвом у циљу потеривања са земље предака. Наоружане банде плаћене из „фонда“ сурово су се обрачунале са народом – тукли су чак и трудне жене.
Сомалија је после незапамћене суше 2006. године постала жртва „дародаваца“, који су се сјатили да у оквиру програма међународне „хуманитарне помоћи“ колонизују земљу. Чим су сомалијски сељаци изнели своју жетву на тржиште, WFP је започео дистрибуцију хиљада тона бесплатног жита, онемогућивши пољопривреднике да продају своје производе. Дошло је до масовних побуна, огорчених сељака, после чега се WFP извинио, да би се 2007. године поновио идентичан „ексцес“. Овим чином је укуцан ексер у „мртвачки ковчег“ сомалијске пољопривреде.

МЕРЕ ИЗГЛАДЊИВАЊА
С обзиром на то да је пољопривреда у Африци традиционално ослоњена на женску радну снагу, против „Зелене револуције“ и наметања ГМ семена прве су се подигле жене, а њихове интересе заступа Фату Бата (Fatou Batta), координатор „Граундсвела“ из Буркине Фасо. „Жене су те које контролишу семе, врше селекцију и брину о његовом очувању – од њих зависи опстанак породице. Узимајући им семе из руку, компаније им одузимају душу“, каже Фату Бата, апелујући на још чвршће повезивање сељачких покрета из Буркине Фасо, Гане, Малија, Гвинеје и Сенегала, окупљених под слоганом „Ми смо решење!“ Фату Бата се бори за право народа да у своје планове за будућност угради термине: правичност, једнакост, сигурност: „Кад жене кажу ‘Ми смо решење’ мисле на заборављене термине правичност и солидарност – њих нема у корпоративним приручницима за ‘искорењивање глади’.“
Палестински народ је такође подвргнут мерама изгладњивања, како путем међународних санкција, тако и недавном акцијом израелске владе, која је започела сечу палестинских маслињака на земљи коју палестински сељаци генерацијама обрађују. На овај начин је староседеоцима одузето основно људско право на производњу хране, што се може сматрати софистицираном варијантом геноцида.
Планетарни програм уништавања породичних фарми спроводи се и на „развијеном“ Западу. После уништавања сточног фонда (помор домаћих животиња са црном, коврџавом длаком) и опструкције гајења здраве хране, држава је кренула на разарање породичног језгра и етичке структуре пољопривредне заједнице. Ради се о предлогу измене Закона о раду (осмишљен у У.С. Департмент оф Лабор), који забрањује укључивање деце у радове на пољопривредном газдинству. Од сада ће храњење пилића, чување оваца, берба јабука, поливање баште… бити сматрано криминалним актом уколико послове обавља дете млађе од 16 година.
У замену за домаћи одгој, држава предлаже организовање тромесечног пољопривредног курса за заинтересоване, на којем ће се упознати са савременом индустријском производњом у складу са ГМО стандардима и достигнућима биотехнолошке револуције. Пољопривредници кажу да ће овај закон допринети дефинитивном удаљавању младих од пољопривреде, а цео процес је осмишљен са циљем да се Американци одвоје од земље и здраве хране, као и једни од других.
На протестима у Волстриту о свом незадовољству је проговорила и рурална Америка, а једну од најзначајнијих конкретних акција покренула је Ешли Сандерс (Ashley Sanders) Кампањом за легализацију демократије. Овај покрет је основан са циљем да натера Владу на промену Устава, како би се права којима тренутно располажу корпорације пренела на локалне заједнице. Сандерсова је у том циљу оживела институцију Политичког уличног позоришта, следећи традицију америчког активизма, са јасном политичком поруком: „Окупирај своје суседство, преузми иницијативу на локалном нивоу.“ На овај начин се локални Покрет за легализацију демократије прикључио глобалном покрету Вандане Шива из Индије и Фату Бата из Африке, борећи се пре свега за право на образовање, савременим језиком речено: за право на информацију. Сандерсова наглашава потребу промене свести просечног Американца, без које нема суштинских промена: „Капитализам није неизбежан. Беда није неизбежна. Другим речима: они нису нерањиви – можемо им се супротставити и могу бити побеђени. Пред нама је гигантска вежба за деколонизацију; то је битка да се збаце окови самозваних господара наших умова.“