Почетна / Култура / Момир Војводић: Косовски заветник

Момир Војводић: Косовски заветник

Пише Владимир Димитријевић

Тражећи уточиште пред језом наше историје, на српском жртвеном пољу, Момир Војводић у збирци бугарштица „Божурова суза бројанице“ прибегава слави језика српског, древног као патња и постојаног као постојање само

 

Човек не може без гађења да гледа шта се дешава у Црној Гори, коју су у 19. веку звали „Српском Спартом“, и чији је краљ, Никола Први, у средиште химне „Онамо, намо“ ставио Високе Дечане као главни циљ мистичке геополитике српске Црне Горе. Колико је данас преливода, мутивода, издајника вере и имена; колико бестидника, бесрамника и себеубица, маскираних у монтенегрине који сваког дана, у сваком погледу, све више напредују ка томе да постану „Црвени Хрвати“ (црвени не од срамоте што зла чине, него од жеље за српском крвљу, којом би да потврде свој нови, србомрзачки идентитет). Којекакви брковићи и килибарде, који су, ко у младости, ко у старости, кликовали и којевитезовали у име светосавског племена, покушавајући да своје каријере изграде на србовању, сада су се ухватили у аветно коло, у dance macabre брозоморе, ватиканофилије и НАТО-патије, а не виде да играју над понором…
Па ипак, како рече један други, а непорециво наш песник „није све пропало кад пропало све је“. Има још црногорских Срба који су остали на свом огњишту, и који пркосно и поносно кажу ко су, шта су, одакле су и куда им је ићи. Један од њих је и косовски заветник Момир Војводић. Војводић је не само презименом, него и читавим својим националним радом: ко ће заборавити његово посланиковање у Већу грађана СР Југославије, када је бранио српски национални интерес бритком речју као бритком сабљом? Ко ће заборавити његову смелост да јасно и гласно каже и напише оно што многи нису смели ни да мисле (видети књигу политичких записа „Амерички арнаутлук“ )?
Рођен је 1939. године, од оца Мира, једног од учесника ослобађања Старе Србије 1912. године, и мајке Милке, у Поношевцу код Ђаковице, као потомак војводе Богића Братојевића, који је због турског зулума добегао из Метохије у Морачу, од звона дечанских звонима морачким, Војводић је, још као дете од две године, морао да бежи, породично, с кућног прага, да га не би убили шиптарски балисти, подржани од Хитлерове и Мусолинијеве Уједињене Европе. У белешци на крају књиге, Војводић, не без лековите горчине поносног непристајања, вели: „Пјесник ни данас не зна који Арнаут посједује његову очевину у Метохији, са које су га прогнали 1941. године под заштитом Мусолонијеве солдатеске, а Брозолинијев режим бољшевички је 1945. године забранио да се српски изгнаници врате у Метохију, на своја имања и кућна згаришта, населивши на српским имањима Арбанасе. А данас су поробом евроамерички србогонци сасвим очистили Метохију и Косово од Срба. Пјесник бугари над својом изгнаничком судбином и проклиње планетарне окупаторе и давитеље народа под заставом ОУН-а“.
И ево пред нама збирке његових изабраних бугарштица, под насловом „Божурова суза бројанице“. Песме са Косова и око Косова, о Метохији и за Метохију. Уз све песничко (и нешто прозе), ту је и веома упутна селективна библиографија песникова, за будуће истраживаче.

[restrictedarea]

КОСОВСКА МЕРА И ПРОВЕРА
Пишући о поезији Момира Војводића, Милован Витезовић истиче: „Све што смо изгубили у Боју на Косову, спасили смо у песмама о Боју на Косову (…) У српском песништву певање о Косову је прва естетска мера – еталон такорећи. Онај наш песник који не запева о косовској судбини Срба и није српски песник“. Због свог непрестаног огледања у косовској песничкој тематици, Витезовић Војводића (симболика презимена, овако стављених једно уз друго, сама се очитује) назива „најсрпскијим савременим српским песником“. Цела збирка „Божурова суза бројанице“ је о српском жртвеном пољу, и доказ је за Витезовићеву тезу.
Збирка је подељена на неколико тематских циклуса: „Жертвено поље“ бави се с Косовским бојем и његовим непосредним последицама; „Ребра Проклетија“ преносе нас у песникову личну судбину, неодвојиву од народне – то је повест о томе како су га као двогодишњака раскућили шиптарски зулумћари и сведочење о томе колико је наш народ страдао држећи се зубима за црницу коју им у наслеђе оставише Дечански и Лазар великомученик. „Излазак Чарнојевића“ је жал за мером Душановог царства и сведочење о сеобама после којих је косовска земља остајала пуста, да би у њу, са планина, силазили туђини, спремни да отму и похарају све до чега су могли да допру (а никад нису могли да допру до смисла светиња које су други, у Христу утемељени, подигли на земљи што су је зулумћари пљачкали и харали). „Косово је кнез свих српских речи“ опет варира теме са жртвеног поља, успостављајући празничну меру песништва – јер празник је продор вечности у време, када се као у „Претпразничкој вечери“ Алексе Шантића спајају садашњост, лична прошлост (рајско стање детињства ), прошлост рода (отац у Шантићевој песми уз гусле пева „лијепу пјесму Страхињића Бана“) и свештени тренутак када је Бог постао Човек, отворивши нам занавек двери бесмртности. Тако и Војводићеве песме указују на незалазни Празник човештва, које јесте Богочовештво ( „Него отри сузе крвавим рукавом/ И не волнуј мртве чемерним немиром,/Не дај своју наду накоту лукавом/ И крени у Призрен озарен Свемиром!“, каже Војводић у једној од песама овог циклуса).
У поговору за збирку Драган Лакићевић, који Војводића зове „метохијским погорелцем“, указује на њега као на двозавичајника, који је од Мораче и Метохије, песничком речју, направио двојединствену слику свести о пореклу. „Из рајског врта пећких и призренских палата изгнан је песник као двогодишње дете, а Србин стар хиљаду година“, вели Лакићевић, подсећајући нас на чињеницу да у песништво о којем пише каткад улећу, као после експлозије, крхотине сирове, непреображене стварности, речи које нису довољно „одстајале“ у златној течности естетике. Јер, експлозија се десила: Војводић је доживео да му утваре и габељи преименују језик, да монтенегризују и латиниче Црну Гору (која би се, како рече Његош, да је у њој лако живети, звала „млечна или медена“); после експлозије тешко је сваком речју остати на аполонским висинама, док око тебе лудују козоглави и козоноги, чија је девиза у се, на се и пода се. Зато ту има, као у песми „Раскровише Љевишку Шћиптари“, „Са Левишке дигла кров од бакра,/ Арнаутска и европска багра“, и још: „Искежене арнаутске сказе/ Око нове америчке базе“; или „Метохијски изгнаник Европи“ (песма пуна болног, а дечјег беса): „Исток на Западу, запад на Истоку!/ Папе виде Србе као клану стоку!/ Зато, Срби, никад не гостите папе,/ Српском крвљу пишу своје моћи мапе!“; или у песми „Срби јече од косовског бола“ – „Јача злоба Рима од Стамбола“… А нарочито у „Међу Римом и мед Цариградом“: „Туђим трагом та јадна елита/ Води српски народ развјерени;/ Нигдје мужа, храбра и честита, / Кукавци су српски суверени!// Не читају ни архијереји/ Светосавски завјетнице књиге/ И њима су лихвари Јевреји/ Наметнули Лихварије бриге!“
Песма уместо крика пристоји Војводићу – чак и кад је просечна рима, неузнета на лирске висине за које је он кадар.

ИТАКА И КОМЕНТАРИ
Цела ова књига била би сиромашнија без записа „Изгон мене са родног огњишта из Метохије од Арнаута 1941.“, који је, у ствари, сведочење старице Милке, Момирове мајке, која је о Васкрсу 2004, када је запис настао, имала 93 године. Милка се удала у Метохију, никад пре тога не напустив Морачу; и Метохија јој је, са својим оријенталним мурдарлуком, личила на хаос којем се смисла не види: „Да није Дечана светих, и свете Пећаршије, како је ти зовеш, просто не знам шта нас тамо вуче у Арнаутлук! Збориш о Призрену царском, но то је било када је било цара! Данас нема Цара, има само Шиптара и биволица!“ Мајка Милка није могла да опрости зулумћарима оно што су урадили: Миро, Момиров отац, кућу и окућницу био је удесио по, што би се данас рекло, „европским стандардима“ – уложио је у свој метохијски дом све што је зарадио десетогодишњим радом у свету. Воћњаци, виногради, хиљаду стабала јабука, двадесет радника на имању, коњ као вила… Али, чим је Југославија доживела слом 1941, ето „зулумћара, љута Арнаута“, што рече народна песма (и од старца Милије до данас, упркос ЕУ-НАТО „стандардима пре статуса“, остадоше Арнаути што су и били – љути, и зулумћари). Војводићи су из Метохије понели само оно што су могли да обуку и у рукама понесу – двоје мале деце. Ево слике: „Жене кукају, мужеви им у војсци већ три мјесеца, ђеца плачу, старци јече, стока диже уку: овце блеје, говеда ричу, јагњад и јарад мече, кокоши кукају, види и марва и живина муку, све плијене, отимају се око робе и стоке пљачкаши, куће горе, пуцњава само са њине стране, од народа нико и нема чиме да припуца, све је било гола врата“.  Арнаути би све поклали да Немци („хумани“, наравно, ако се не узме у обзир да су нас окупирали и Арнауте, своје савезнике, пустили да себи дају „одушка“) нису интервенисали и спасили српску нејач (у којој беше и Момир, који је као двогодишњак викао и плакао: „Извадише ми очи!“) И док су се, под немачком пратњом, пели кроз кланац Руговске Бистрице, једна несрећница из Пиве бацила је своју бебу у реку, павши у очајничко безумље (мужа јој нема ниоткуда, а четворо деце вуче са собом). То су слике Војводићевог детињства; и то је стварност Титославије, како је види његова мати Милка: „Кад рат сврши, Миру су рекли да му не дају да се врати на своје имање!То су уредили тако комунисти са тим њиним Шиптарима!Нудили су нам Војводину, а Миро је ракао да неће да иде на туђа и отета имања, када му, већ, не дају да се врати на своје имање, које је купио 1937. године (…)“
Итака пуна туђина, који су ти отели дом и детињство: Метохија у песниковом животу; завичај којем се не можеш вратити, него га носиш под ребрима и у речима које ти, за песму, нуди матерњи језик.

СТОПАНИК ЊЕГОШЕВЕ ТРАДИЦИЈЕ
Војводић пише у непрестаној потреби да искаже оно битно што припада њему и његовом народу. Реч престиже реч, рима риму; има понављања, варијација, враћања истом, али никад, нигде, ни у једном часу – ларпурлартистичке самодовољности. Спреман је да остане и сам, а да се не одрекне сведочења: „Одбегло ме друштво без помира,/ Косовом сам на самоћу вико;/ Вај се чује Косовца Момира: / Чији ветар дува не зна нико!“, каже он у песми која је насловљена по њеном потоњем стиху. Песме су му каткад радосни усклици због постојања живих сведока нашег идентитета, као у бројаници од речи, званој „Небески манастири“: од Студенице, „мајке свих цркава“, која „блиста небу и када смркава“, преко Дечана који „беле као подне“, до Житомислића која отвара небо над Мостаром. Он је, још 1971, у „Мукама краља дечанскога“, видео како из свечевих старачких зена „лете два лабуда“ и како „излећу лептири из венца од трња“. Песник уме да се моли, као у песми „Уздигнутих руку изнад Проклетија“: „Погледај, Свијетли, око Проклетија/ Насијани нараст долинама таме, /Види кроз дим како гори Пећаршија/ И по Метохији како зјапе јаме“…
Судбина нам је, вековима, тешка и тмурна, као да се никад нећемо дићи са дна понора (бенигно названог „кућа насред друма“): „Видим, брате, покриваш пепелом/ На огњишту свога оца ватру,/ опрашташ се са својим почелом/ И пристајеш да ти кућу затру! (…) Залуд тражим сад моје кућиште,/ Преорали све су Арнаути;/ Траг мог оца, што га око иште,/ Не би нашли ни Аргонаути!“ Нема ту велике утехе: „Отаџбину губим од рођења,/ мој животе морни и упорни,/ Боса трњем моја су хођења,/ Пути су ми од мене уморни!“, каже песник („Отаџбину губим од рођења“ ) и нада се, сасвим старински, у песми опет насловљеној по последњем стиху: „Болан гледам ка Гази Местану/ И молим се муњобији Виду:/ да рушења светиња престану,/ Да још једном видим Симониду“.
Тражећи уточиште пред језом наше историје Војводић прибегава слави језика српског, древног као патња и постојаног као постојање само. И о томе оставља траг у једној од најлепших песама ове књиге „Исјечено свето српско сопство“: „Цео вијек из зрачног бокала/ Пијем жубор и шумор вокала// Изворника српскога језика/ Опојника српскога пјесника,// Који уз шум хочанскога вина/ Химни химну за Оца и Сина,// Коју поје славја самогласана,/ Плетисанка милосна и сласна;// Са истока исконска музика/ Сугласника и самогласника// Са усана српскога говора,/ Уз вечито шумљење ловора,// Уста пуна земље гласно поју/ Бугарштицу о Косовском боју,// У коме је пануло у ропство/ Исјечено свето српско сопство“.
Да, то је нађена матерња мелодија која спаја Метохију и Морачу, и због које се Момир Војводић није одрекао себе и свога.
„Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека бићу задовољан“, говорио је Конфучије. Дакле, ако данас и немамо Његоша, имамо оних који су стопаници његове традиције и који песмама ткају коротну капу, ону што ју је смислио владика Раде, да је носимо док догодине не уђемо у Призрен. Творац књиге „Божурова суза бројанице“ је управо из такве традиције, традиције непостидне Црне Горе.
Задовољни смо што смо га срели у мрчави у којој се обретосмо, бранећи име и имање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *