Почетна / Интервју / Миодраг Стојановић: Инквизицијски протоколи

Миодраг Стојановић: Инквизицијски протоколи

Разговарала Биљана Ђоровић

Једноставно је кључно питање које ми морамо да поставимо у предмету генерала Младића:  Јесте, јасно је да је било много жртава војног сукоба, али  гдје су оне сахрањене? Именом и презименом. Одговор је: Нема других гробница него што су оне које ви сада нама подводите под „организовано, планско стрељање“

 

Службени почетак процеса генералу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом започео је по стандардном обрасцу демонизације: западни медији  користили су стандардизовани вокабулар који генерала Младића описује као одговорног за убиство 8.000 голоруких мушкараца и дечака, што је постало стандардна формулација којом је жртвама (одраслим мушкарцима) придодата категорија дечака како би политизација геноцида добила на тежини. Масакар у Сребреници наставља да се категоризује као најтежи злочин у Европи после Другог светског рата, а стандардном поступку демонизације придодаје се и понављање поступка чија премијера јуна прошле године није успела у потпуности: демонизација којом се (опет) тврди да је генерал Младић претио „мајкама Сребренице“ које су се налазиле у галерији суднице, тако што је прстом превукао преко свог грла.
О службеном почетку процеса генералу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом разговарамо са Миодрагом Стојановићем, другим адвокатом генералове одбране.

Како са професионалног становишта оцењујете уводну реч Тужилаштва у процесу који се пред Хашким трибуналом води против генерала Ратка Младића и зашто је дошло до одлагања почетка доказног поступка, и то на неодређено време?
Уводна реч тужиоца била је у границама очекивања свих нас из тима одбране, као и самог генерала Младића. Искуство са таквим уводним речима одлучило је да  смо ми генерала Младића и припремили за то што је best of што Тужилаштво може да изнесе из свог доказног поступка, а и да, успут, направи једну холивудску представу, филмовану и уприличену како би светска јавност, која је са пажњом пратила уводну реч, била уверена да ће Тужилаштво током судског поступка доказати сваку изговорену реч. Мој лични утисак, после дводневног излагања, јесте да је тужилац Грум био уопштенији и мање конкретан, а уводна реч тужиоца Макловског, која се односи на Сребреницу, била је очигледно резултат једног дубоко промишљеног избора доказа и докумената, видео и фотозаписа којим би импресионирали све присутне у судници.
Оно што је нас довело у ситуацију да кажемо „то је кључ целокупне приче“ је да су се сви светски медији после уводне речи тужиоца, уместо да причају о томе шта је Тужилаштво рекло у својој уводној речи, бавили оним шта је Суд рекао на почетку другог дана заседања: да суспендује своју раније донесену одлуку о почетку тока суђења. И свако ко прати светске агенције и светске медије могао је да види да су све насловне стране и наслови вијести који су послати ишли у правцу тврђења да је то бламажа коју Трибунал у последњим данима свог постојања и у свом најзначајнијем предмету није смео себи да дозволи.

Одбрана је од децембра 2011. године указивала на то да  процес обелодањивања доказа није у складу са Правилником о доказима и поступку.

[restrictedarea]

Од децембра 2011. године одбрана је својим писменим поднесцима тражила да се процес објелодањивања доказа контролише, јер смо сматрали да начин објелодањивања није у складу са Правилником. Чак два пута смо се писмено обратили и Судском вијећу, тражећи да се управо због наших аргумената одложи почетак суђења и суд је у оба случаја одбио наш приједлог којим смо тражили најпре тромесечно, а потом и шестомесечно одлагање суђења, вјерујући Тужилаштву да процес објелодањивања доказа иде како би требало. Но, у само предвјечерје претпретресног поступка и по завршетку претпретресне конференције дефинитивно је Тужилаштво морало да прихвати да два хард диска, за која су они имали увјерење да су нама достављена, технички нису ваљана и да негдје око  7.000 докумената нама једноставно никада није достављено. То је био разлог да Тужилаштво признајући своју грешку саопшти и свој став да мисли да би било повређено право одбране на фер и непристрасно суђење уколико не би дошло до одлагања судског процеса. Суд више није имао избора и морао је донјети одлуку о суспензији почетка тока суђења. И то је, чини ми се обиљежило читаву недељу у којој је Тужилаштво изложило своју уводну реч.

Службени почетак процеса генералу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом западни медији пропратили су стандардним вокабуларом: Младић се описује као одговоран за убиство 8.000 голоруких мушкараца и дечака. Стандардном опису придодаје се и најновија демонизација генерала, о чему је иначе и „Печат“ писао у прошлом броју, а којом се тврди да је он претио рођацима жртава који су се налазили у галерији суднице!
Чини ми се да је први дан уводне речи тужиоца управо та поново изговорена неистина, ноторна нетачност, обиљежила медијски простор свих медијских кућа које су пратиле ово суђење. Говорим сада као неко ко је био у судници, ко се налазио на један метар од генерала Младића, на метар и по од стакленог зида који раздваја галерију од суднице, некога ко је могао да види и да чује све оно што се тог тренутка дешавало у судници. И сада могу и да кажем јавно да сам после окончања првог блока уводне речи Тужилаштва, када смо се кретали ка излазу, видио само једну од посјетитељки у галерији која је прстима показивала нешто према генералу Младићу. Нисам реаговао, јер нисам могао ни да схватим о чему се ради. Ушавши за генералом Младићем у просторију у којој он борави током паузе, он је одмах рекао да је имао провокације од стране галерије, да на те провокације није узвратио, и да тражи од адвоката да обавјесте суд о томе, и да уклоне ту особу која је тако гестикулирајући очигледно непримерено реаговала према њему. Ми смо обавестили секретара Судског вијећа, тражећи да то пренесе Судском вијећу, и то се одиграло јавно, тако да су медији могли да то забиљеже. Суд је рекао да су и од обезбјеђења добили информацију да је било неких гестикулација које би могле да буду непримерене, да инсистира код свих учесника у овом процесу да се са тим прекине, јер ће у противном бити принуђени да ставе засторе на стакленом зиду који раздваја судницу и галерију.

Како објашњавате да се поновила иста матрица из јуна прошле године,  када је Младићу приписан гест који симболизује одсецање главе, а који је Младићу са галерије упутила Када Хотић? „Асошијетед прес“ је јуна прошле године најпре објавио тачну вест о томе да је Хотићева претила Младићу, да би затим на волшебан начин субјекат и објекат у садистичкој пропагандној машинерији заменили место.
Управо се појавила иста матрица, као из јуна прошле године, и кажем да такве ствари нису тачне. Генерал Младић није прелазио прстом преко врата и није људима у галерији слао ружне и непримерене поруке. Да се нешто тако одиграло било би забележено на видео снимцима, јер уверавам вас да се буквално свака наша реч и сваки гест снима у судници. Интерна телевизија је инволвирана у све дјелове суднице у којој се ми налазимо, тако да би, да се тако нешто десило, било сасвим извесно да би то и било показано у форми видео материјала. Веома је лако проверити да ли се тако нешто догодило, али пошто тако нешто нема нико, и није могао да каже: ево, видите, ево доказа да се тако понашао генерал Младић.
Друга ноторна неистина коју су медији тог дана исфабриковали је да је генерал Младић у рукама држао књигу коју је наводно написао краљ Петар, која је написана ћириличним писмом, и да је том књигом махао. И то је тотална неистина о чему непосредно сведочим, јер сам био у прилици да видим: генерал Младић је понио књигу коју је требало да да нама како би је предали некоме другоме, а говорило се о пчеларству, дакле једна потпуно бенигна књига која ни својим насловом, ни садржајем не би могла никога да испровоцира. Дакле, провокација је била са друге стране, провокација је свјесна и провокација је жељела да створи представу о ономе што би по унапред задатом сценарију медији  известили: ето, код генерала Младића нема кајања, он је човек који и даље гура своју причу. На тај начин се наставља медијска сатанизација личности генерала Младића.

Да ли је овде, како и неки домаћи упућенији аутори то тврде, реч о хашкој, „завршној агресији на Републику Српску и Србију“, о заправо кулминирајућој фази пројекта демонизације којом ће Срби бити проглашени нацистима 21. века?
Као адвокат и правник, не могу се на начин аналитичара бавити свеукупним последицама судске пресуде, мој посао би био мање претенциозан и усмерен на бављење конкретним наводима из оптужнице који се односе на генерала Младића. Но, акцептирајући све оно што сте рекли, нисам  далеко од таквог размишљања из простог разлога што је и у уводној ријечи тужилац поновио да је план етничког чишћења и стварања потпуно чистих етничких простора на територији Босне и Херцеговине било стратешки циљ српског народа. То је, по ставу Тужилаштва, била политичка одлука, а онда је у реализацији удруженог злочиначког подухвата процјењено од стране политике да је најпогоднија личност за реализацију у војничком смислу тог политичког циља управо генерал Ратко Младић, и они су га у том правцу и предложили да буде изабран на скупштини 12. маја 1992. године као командант Главног штаба Војске Републике Српске. Та почетна теза Тужилаштва, дакле, говорио у смислу да су политички, војни и полицијски руководиоци српског народа у БиХ били учесници у реализацији једног заједничког плана, а да је тај план злочин, јер се није могао реализовати без злочина, а тиме би могли да доведу и до озбиљних последица у смислу ревизије одлука из Дејтонског споразума и ревизије, ја бих рекао, политичких права српског народа на простору БиХ.

Како би прокоментарисали изјаву Сержа Брамерца којом он уводи у оптицај тезу да би требало похапсити и судити Младићевим јатацима током свих „година скривања генерала Младића“?
Једноставно кажем да кад докон поп хоће да ради нешто, онда он и јариће крсти. Дакле, када немамо више великих играча и када немамо више механизама којима ће се бавити Хашки трибунал, јер су се сви оптужени нашли у Шевенингену, онда хајде сад да се бавимо и јатацима. Истина је да то није у надлежности Хашког суда, већ у надлежности локалног правосуђа, то јест правосуђа Србије, и на томе Србија и ради: имамо већ један актуелан предмет који тече, а кренуо је и други актуелан предмет, према томе, нема потребе да се тиме бави господин Брамерц, зато што он има много значајнијих послова од приче о јатацима. Али, мени је то потпуно јасно: требало би држати и стално догревати ватру, стално имати штап у руци којим би се правосуђе Србије и Србија могли да се на неки начин „дисциплинују“.

Дејан Атанасијевић, новинар листа „Време“, сада дописник „Танјуга“ из Брисела, изјавио је недавно за ТВ „Б92“ да је, пошто је имао привилегију специјалног увида у дневник Ратка Младића, открио прве важне детаље о „дубљој умешаности Србије у ратна збивања у Босни“ и у том смислу као кључна навео је имена тадашњег шефа безбедности Србије Јовице Станишића и начелника Генералштаба Момчила Перишића.
Искрено, не видим у дневничким биљешкама генерала Младића било шта што би бацило неко ново свјетло или дало неки нови капацитет било коме у Међународном суду правде, да може ићи толико далеко да ревидира поступак Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе. Ништа новога, ништа спектакуларног у свему томе нема што би нас довело у позицију да кажемо да је то аргумент који Међународни суд правде, када је донио онакву одлуку, није имао.

На округлом столу посвећеном књизи професора Едварда Хермана и сарадника, аутора књиге: „Масакар у Сребреници, докази, контекст, политика“, одржаном у „Руском дому“ априла ове године, ви сте изнели запрепашћујућу чињеницу: да је из МУП-а Републике Српске нестала документација вођена током асанације терена, на којем су се водиле борбе између припадника 28. дивизије Армије БИХ и Војске Републике Српске. Ова документација  представља изванредан документ о броју жртава које су биле легитиман војни циљ, а које је једноставно конструктор мита о геноциду придодао броју стрељаних муслимана.
Суштина наше тезе је у следећем: Дијалектика овога предмета је показала да је велики број припадника 28. дивизије Армије БиХ донело војничку одлуку да се не предају после пада Сребренице, него да крену у офанзивну борбену акцију. Пробој положаја Војске Републике Српске, улазак у дубину територије Републике Српске за око 50 км и излазак на територију под контролом Другог корпуса Армије БиХ је била легитимна одлука 28. дивизије Армије БиХ.  Али, све жртве у тој легитимној борби с једне, и друге зараћене стране, требало би да буду легалне и легитимне жртве сваког борбеног догађаја, па и овог у којем је борбена колона имала сукобе са Војском Републике Српске. Ти људи који су изгубили живот у борбама јесу легитимне жртве, али уместо да тако буду и третирани, ти војници се данас подводе као жртве масакра: организованог, планског и систематског стрељања мушкараца и дечака Сребренице. И ти људи се сврставају у групу стрељаних људи, од преко 7.000 коју Тужилаштво спомиње. Ми кажемо да то елементарно није тачно, јер несумњива је чињеница, и то поткрепљујемо низом докумената који нису из извора Војске Републике Српске, него од међународних посматрача и Армије БиХ који кажу да је број жртава око три до четири хиљаде.
Међутим, ти људи су у једном тренутку, кроз асанацију терена као легитимну активност сахрањени: укопани у масовне гробнице. Ту активност асанације терена је радио МУП Републике Српске 1995. године, па чак и 1996. године, после завршетка ратних догађања. Нажалост, и сада долазимо до одговора на питање које сте ми поставили, те документације о броју људи који су пронађени на траси пробоја колоне 28. дивизије, о покушајима идентификације тих људи и мјестима где су они пронађени, и мјестима гдје су они сахрањени, једноставно нема, иако је та документација вођена. Зашто те документације у МУП-у РС нема?   Сада могу само да нагађам.

Изнесите нам, молим вас, своје претпоставке о томе где је и како нестала документација из МУП-а Републике Српске.
У најкраћем ћу вам рећи: Некоме ко је радио тај посао асанације терена у једном тренутку то није одговарало, јер је по Женевској конвенцији морао да уложи напор и да идентификује све жртве. Тај напор није уложен, него су тела једноставно покупљена и бачена у масовне гробнице. Дакле: онај ко је то радио, сада после свих ратних догађаја постаје накнадно паметан и каже: пазите, ја могу да имам проблем што сам то тако радио, боље да не кажем да сам то радио, јер су се ти људи морали сахранити у појединачне гробнице како налаже Женевска конвенција, али ти људи су сахрањени у масовним гробницама, и то без идентификације. И то је разлог због којег они који су то радили немају интерес да покажу и доставе документацију. Нажалост, то је тако. Кажем „нажалост“, јер да ми сада имамо егзактне податке о броју погинулих у борбама који су пронађени на траси пута 28. дивизије и који представљају легитимне жртве рата, тај број од 7.000 би се показао као једно кукавичје јаје. Једноставно питање које ми морамо да поставимо у предмету генерала Младића је: Јасно је да је било много жртава војног сукоба, али гдје су оне сахрањене? Именом и презименом. Одговор је: Нема других гробница него што су оне које ви сада нама подводите под „организовано, планско стрељање“. Па, то није тачно, и то је оно што ми суштински желимо да кажемо. Ми настављамо да радимо на истрази и покушавамо да дођемо до тих података, без обзира на то да ли то некоме конвенира или не. То би била револуционарна доказна чињеница која би показала да су наводи о броју жртава, које представљају легитимне жртве, знатно веће од онога што Тужилаштво жели да призна.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Много успеха господину Стојановићу у одбрани генерала Ратка Младића пред хашком инквизицијом.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *