Почетна / Документи / Миломир Марић: Запад не прашта срчаност београдских разбојника (део први)

Миломир Марић: Запад не прашта срчаност београдских разбојника (део први)

Разговарала Наташа Јовановић

Ко су били лоши момци који су Париз шездесетих година бацили на колена, зашто је Ален Делон до обожавања волео Мишка Милошевића, а био означен као убица његовог најбољег пријатеља Стевице Марковића, те да ли је лансирање у највише француске кругове био тек авантурситички подухвата или задатак Удбе?

 

Одрастао сам уз причу о Стевици Марковићу и Мишку Милошевићу. Била је то прича о двојици шармантних београдских мангупа, која су прешла пут од јаких фрајера, песничара испред „Мажестика“, до донова париских клубова, штићеника француских мецена, љубавника најпожељнијих светских дива, интимуса Алена Делона, коначно Де Голових фигура које ће потрести политичку сцену Пете Републике. Слушајући приче о њима, седамдесетих и осамдесетих година, сви смо одреда прижељкивали тако спектакуларни, пустоловни живот као што су они водили, правећи се при том да не знамо за њихов трагични крај. Стевица Марковић је убијен на ђубришту поред Париза, после чега су му одсекли мушкост и ставили у уста, док је први Србин код Делона, Милош Милошевић, 1966. године, страдао на прагу филмске каријере, пронађен мртав у породичној вили славног глумца Микија Рунија у Холивуду, каже у разговору за „Печат“ новинар Миломир Марић, аутор документарног филма „Лепи и мртви“посвећен српским краљевима Париза

Већ деценијама у српској јавности повремено се отвара „случај Марковић“ о којем садашње генерације готово да ништа не знају. Да ли је случајно да се та прича увек нађе у медијима када год дође до смене француског председника?

[restrictedarea]

Последњи пут је активирана пре две године, када је, истина, нови француски председник Никола Саркози одликовао Франсоа Маркантонија, корзиканског кума и главног осумњиченог у афери Марковић, Легијом части заслуга за народ. Али филм који сам урадио и посветио чувеном двојцу пре свега настао је као дуг мојим авантуристичким дечачким премишљањима. Тек онда долази подударање да се он емитује у години избора новог председника, мада прича о Маркантонију, као и политички аспект афере Марковић говоре о блиској вези судбине чувених Београђана са избором тадашњег председника Француске.
Случај Марковић имао је тамну, застрашујућу позадину. У том мраку свој живот ће на најмистериознији начин скончати не само његови главни актери, већ и сви сведоци ове афере, било да су се затекли у Холивуду, Бриселу или на Копаонику. Преживели сведоци морали су да ћуте, на тај начин су платили свој живот. Зато што је оно у шта су они били упућени превазилазило причу о српским емигрантима који су својом срчаношћу, лепотом и безобразлуком на колена бацили декадентни Париз. Они су урадили оно што нису смели. Изазвали су Запад, рушећи њихов накарадни систем етичких вредности. Јер ако су њихове краљице биле распусне, о чему се обично сазнавало два века после њихове смрти, правила политичке моћи била су неприкосновена. Стевица и Мишко су покушали да их понизе.

Стевица Марковић и Натали Делон

Да ли је неразумевање Запада по дефиницији српски увод у трагичне неспоразуме?
Стевица није схватао правила игре Запада. Та правила није схватила ни Србија после пада Берлинског зида. Али трагична судбина  Милоша Милошевића и Стевице Марковића је њихова приватна ствар, авантура коју су платили животом. Тек много година касније цела прича ће добити и своју политичку димензију, а судбина младих Београђана који су први открили Запад постаће и наша судбина. Са њима почиње наш страх од Запада, страх да би наша осиона вера у то да ми цео свет можемо да бацимо на колена и да њиме као најлепши и најјачи владамо, и да нам нико ништа не може, ипак могла бити кажњена. И кажњени смо. Као одговор на наше сумње уследило је бомбардовање. Тако смо упозорени, предочено нам је колико смо мали,  постали смо део пројекта којим управљају марионетски режими по избору Запада. Лако је за појединце. Они завршавају бачени на ђубриште, али са земљом операција је много опаснија. Јер лепо је владати светом и као народ, и као појединац. Али ако не знате правила, игра постаје смртно опасна. Млади момци из Београда су прва генерација која је то открила… Радећи на овом пројекту схватио сам о чему се заправо ради. Мајка најбољег друга Стевице Марковића била је једна дама, предратни Рокфелеров стипендиста у Америци, која је по повратку у земљу уписала медицину, да би рат који је затиче на студијама провела радећи као болничарка у штабу Драже Михајловића. После рата губи могућност да настави студије медицине. Горко искуство је пренела свом сину Вуку Благојевићу: „Децо, ви морате да побегнете од овог комунистичког терора и одете на Запад – тамо ћете видети светлости велеграда, Париз, обећани град…Она је то свакодневно понављала, а они су упијали. Искуство са комунизмом имао је и Стевица Марковић, иако је био из комунистичке породице. Његова мајка, шеф рачуноводства у хотелу „Мажестик“, у време Инфорбироа бива затворена и пребачена у женски логор на Светом Гргуру где јој се губи траг. Његов отац се, да би политички напредовао одрекао жене, зашта је награђен функцијом председника Општине Младеновац. А Стевица, који остаје са сестром, бабом и старијим братом Александром то није могао да опрости. Но, у обећаном граду светлост је потрајала таман колико је била реална њихова вера у бољи живот.

Да ли можете да опишете време и амбијент у којем су Милошевић и Марковић стасали и да ли се они могу подвести под романтичарску структуру било које идеологије?
То је било време када су почеле прве фер туче у Београду, када се снага одмеравала песницама испред  „Руског цара“ или сата, срчаност скоком са Савског моста и  бројем заведених градских лепотица. У то време директор „Авала филма“, легендарни Ратко Дражевић, један од најнеобичнијих људи тог доба, који се у разговору са мном похвалио да је убио 2.000 људи и спавао са исто толико жена, причао ми је да су тада у Београду снимани суперспектакли, долазиле су највеће светске звезде, осећао се светски џет сет. Кроз „Клуб књижевника“ у Скадарлији продефиловале су највеће звезде тога доба. Осиони, јаки и необуздани, Београђани попут Стевице и Мишка веровали су да могу више и да су способни бар да понове нешто из живота светских дива. Желели су да покоре цео свет, сматрајући да је живот авантура из које могу изаћи само као победници. Веровали су у своју предодређеност. У физичку снагу, али и снагу интелекта. Много година касније Ален Делон је изјавио да се Стевица последњих месеци пред смрт понашао јако чудно. Он га је затицао повученог и загледаног у књиге. Делон није знао и није разумео да су то били начитани момци, упознати са стваралаштвом и Достојевског, и Толстоја, и Камија. На реалној и интелектуалној надмоћи они су базирали свој однос према Делону. Док је Делон био звезда опште праксе, Стевица је имао интелектуалну знатижељу. Они су заправо били генерација уверена да снагом своје личности и безумне храбрости може да изађе свему и свакоме на црту. Снага је била реална, али правила игре нису била на њиховој страни.

Како је могуће да Ален Делон који је тада био светска звезда, у Београду, 1958, упозна двојицу беспосличара који ће постати његови животни сапутници, ако знамо да је у то време до значајних личности могла да их доведе само Титова служба безбедности?
Прича каже да је Ален Делон, тадашњи суперстар, дошао у Београд како би снимио филм о Марку Полу. Постоје митови како су се упознали. По једној верзији постојао је план да се нађе група мангупа која би сачекала Делона испред „Мажестика“ и почела да га бије, док би друга група, у којој је био Мишко, била одређена да га брани. По другој верзији Мишко је пришао Делону и предложио да ломе руке, после чега је победио. Зорица Милошевић, Мишкова сестра испричала ми је праву причу. У Београду је наиме постојала драмска школа коју је Милош похађао. После снимања Марка Пола на дружење су позвани сви ученици глумачких школа и академије, статисти и каскадери, и управо тада се дешава познанство које ће Мишку променити живот за 180 степени. Филм Марко Поло имао је велике проблеме. Тадашњи највећи француски продуцент Раул Леви који је измислио Брижит Бардо и француски нови талас упао је у финансијске проблеме. Говорило се да је он спалио ролне са филмом, да би се на крају убио. Од тог филма није остао ниједан кадар. Зорица ми је испричала да је Милош отишао са Делоном у Венецију, као његов дублер, да сними нове сцене, а како од тога није ништа било, продужили су за Париз. Ако је у Венецију кренуо са каскадером и дублером, Делон је у Париз стигао са телохранитељем и најбољим пријатељом. Неколико месеци касније, пошто је професорка одржала обећање и због осионости га оборила на матури, илегалним преласком границе у Париз стиже и Стевица Марковић. Његов пут до Париза ишао је преко Италије и Белгије, али су их на том путу карабињери ухватили. У то време су из Југославије извожена дрва у Италију, а званични Рим је заузврат враћао југословенске бегунце. Да не би постао Титов затвореник Стевица је са руке скинуо позлаћени сат, из џепа извадио тридесетак долара и дао их карабињерима. Пут је био слободан, а у Марковићевом џепу је остала само Мишкова цедуља са именом Алена Делона и његовом адресом у Паризу… Без знања језика и професије Париз није ништа обећавао. На наговор Вука Благојевића, с којим долази у Париз да упишу факултет, Стевица подсмешљиво узвраћа ударац: Ајд упиши ти факултет, па ако прођеш први годину, ја ћу те стићи, јер сам паметнији од тебе. Вук је завршио комерцијалу, упознао Францускињу, оженио се, почео да се бави модом и направио фирму за најбоље џемпере на свету, који су били популарни од Њујорка до Токија. Са Стевицом се видео тек неколико месеци пред смрт, када га је Стевица изненада позвао. То је прва исповест неког његовог друга. Стевица је одабрао други пут.

Стевица Марковић и Ален Делон

Какав је уопште био живот тадашњег Париза ако знамо да је после рата Француска била свега жељна?
Париз је увек био уточиште протува, дисидената и избеглица из целог света. Ко није провео младост у најлепшем граду на свету, тај није ни живео. Декадентни Париз је био очаран Стевицом и Мишком. Отмено друштво највише воли разбојнике. Мишковић није носио ниједно одело испод 3.000 долара, каиш 500, кошуља 500. Њему Делон није давао новац. Он је био шармантни заводник  који је голицао машту и ломио срца престоничких дама. Чак је возио и бољи аутомобил од Делона. Када је Делон пропао у Холивуду, он је себи рекао: „Бољи сам од њега. Холивуд чека моју звезду“.
Тада је било питање части за сваку милијардерку да има неког Југовића на платном списку. Таквих  је било на хиљаде младића. За ову двојицу знамо због дружења са Делоном, Холивуда, трагичне смрти. Али су сви они имали веома занимљиве биографије. Рецимо један Македонац, кога су звали Коста Коњ, оженио се са наследницом свих француских дизалица мадам Потем. Он је успео да две милијарде долара списка за деценију, две. После вожње „ролс-ројсом“, живот је завршио у старачком дому.

Ако се зна да је Ален Делон у то време уживао статус Бога у Француској, може ли се закључити да су и Стевица и Мишко у једном тренутку поверовали да су и сами посланици на земљи, с правом да пребију кога хоће и да утичу на политику Републике Француске?
Стевица се придружује Мишку Милошевићу који, под руку са Делоном, пуним плућима живи живот Града светлости. На једној од разузданих ноћних забава неодољиви плејбој Мишко Милошевић упознаје Францускињу рођену у Алжиру Франсис Канавас. Успоставиће се да ће кроз неколико месеци лепа Франсис узети име од своје ћерке Натали и постати супруга Алена Делона. То неће засметати Мишку, као што ће и Ален, широких погледа на свет, прећутати каснију Наталину везу са Стевицом Марковићем. Ноћу играју фудбал по Јелисејским пољима, у име очувања старог заната бију Арапе по парским булеварима, и остале важне фаце француске престонице, заводе лепотице, са Аленом деле Натали, са Џоном Холидејом Стевица његову супругу Силви Вартан… Богаташице лудују за њима. У слободно време сликају туристе испред Ајфелове куле и Тријумфалне капије. За новац деле признанице, на које одмах заборављају. Америчким туристима нуде добру цену за Ајфелову кулу. Они су били мангаши, то им је била лична забава.
Милошевић одлази у Америку на позив  милијардерке Синтије која ће му отворити врата долине снова. Виђен као наследник Џејмс Дина, Мишковић се вратоломном брзином лансира у сам врх Холивуда. Снима филм „Руси долазе“, скида жену славног глумца Микија Рунија, спрема да са Софијом Лорен заигра ролу у спектаклу „Пад Римског царства“… У међувремену Стевица постаје Делонов миљеник, станује у његовој париској палати, исмева Делоново рано устајање. У „Пари мачу“ излази репортажа по д насловом „Стевица Марковић – најјачи и најлепши човек у Паризу“ и Стевица одговара низом скандала о којима брују читава Француска. На спектакуларном концерту отима гитару Џони Холидеју и тражи да виче: „Живео Милош Обилић“, у чувеном кафеу „Флор“ шамара француског филозофа Жан Пол Сартра. „Он је матор, ружан и паметан. Ми смо млади, лепи и глупи. Морао сам да га бијем.“ Али то је врхунац њихове славе. Убрзо превагу односи тамна страна медаље.
Наставиће се

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ONO STO MI SE NE SVIDJA KOD MARICA I CELE OVE PRICE OKO NASTRADALIH BEOGRADSKIH MOMAKA JE MARICEVA RECENICA..PARAFRAZIRAM…ONI SU ISTI KAO MILOSEVIC, ON JE BIO MEGALOMAN ONI SU BILI MEGALOMANI, MISLILI SU DA MOGU DA POKORE SVET…TAKVO POJEDNOSTAVLJANJE STVARI PA JOS I PLJUVANJE MOMAKA ZA KOJE JE SAM REKAO DA SU MRZELI KOMUNIZAM I DA SU POBEGLI U SVET JER SU ZAPRAVO BEZALI OD BROZOVOG REZIMA JE CIST IDIOTIZAM…DA JE NEKI SRBIN U SRBIJI UBIO STEVANA I MILOSA KRV BI SE DO DANA DANASNJEG LILA A MRZNJA NARASTALA A OVAKO SHVATAM DA SU CAK I PORODICE -A KAMOLI SRBIJA ONA I NE BRINE O SVOJIM DRZAVLJANIMA- OPROSTILE UBICAMA I VEROVATNIO CE NEKO NEKADA SNIMITI FILM O NJIMA TEK KADA DELON RIKNE A FRANCUSKA SE RASPADNE




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *