Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Разговарала Биљана Ђоровић
То што је виђено у представи „Зоран Ђинђић“ у ствари је стратешки циљ хрватске културне и оне друге политике (испод жита), у чему бесловесно београдско „глумиште“ (пази израза!) заједно са знатним делом медија и интелектуалне елите ентузијастички саучествује на основу уигране титоистичке логике самоослепљивања и самозаглупљивања
У току је завршна фаза практичне реализације усташке идеологије: симболичко уписивање усташких злочина у симбол „Срби“ и ревизија историје којом се постојање концентрационих логора и холокауста у НДХ (1941-1945) измешта из сада неовисне Еуропске Хрватске и инсталира у Србији. Методолошку варијацију овог процеса можемо видети у представи „Зоран Ђинђић“ загребачког редитеља Оливера Фрљића, премијерно одржаној 18. маја 2012. године, у „Атељеу 212“, у Београду, на отварању „Муцијевих дана“, која је повод за кратки разговор са професором Миланом Брдаром.
Представа, која се игра под светлима, почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише „Новија српска историја“, а завршава се сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве, а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице, а владика Амфилохије Радовић са калашњиковим држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку „Устава“ пише „Руке су нам крваве, али нам је савест чиста!“
О дотичној представи као уметничком догађају излишно је расправљати. То је најобичнији, сирови политичко-пропагандни перформанс, подешен нивоу медиокритетске свести, ваљда да би се постигао ефекат грађанске узнемирености (уз помоћ увреда здравог разума). Могућност таквог догађаја потребно је повезати са: 1) више него видљивом патологијом наше позоришне сцене, на којој ових дванаест година завидну улогу, ако не преовлађујућу, имају комади препуни псовки, простаклука и вређања Срба и антисрпске пропаганде до нивоа постмодернистички темпиране инструментализације дебилизма, кретенизма и мазохизма. Број случајева представа те врсте, заједно с нашим филмом („Српски филм“, и остали) представљају довољан узорак више за психоаналитички, него за уобичајен критички третман; 2) речени догађај требало би повезати с разгранатим деловањем антисрпског, односно хрватско-усташког лобија у Београду, у медијама и институцијама културе, где спада, како промоција деценијама титоистички форсираног писца Мирослава Крлеже, кога у Загребу мање воле него у Београду, и у шта се уклапа и одбијање Председништва САНУ да дистрибуира енглеско издање књиге Виктора Новака „Magnum Crimen“; 3) имамо отворено антисрпску или прохрватску политику наше власти која током последње четири године понавља већ виђену грешку, хрватске злочине 1941-1944. и 1991-1995. гура у заборав ради обнове загрљаја „братства и јединства“ по цену саучествовања у два злочина: прво даље сатанизације Срба, а друго, у злочину заборава Јасеновца и његових жртава.
Пoзоришна представа о којој је реч има своју пуну улогу у том контексту, што ће рећи да је смрт Зорана Ђинђића политички инструментализована у функцији преокретања историје, на чијем крају је невини хрватски свећеник с крстом у руци и кајањем у души, кога коље православни свештеник с маскирном униформом испод мантије и калашњиковим, као парадигма убице Хрвата у стотинама хиљада, како у Другом светском рату, тако и у рату деведесетих.
Аутор представе у интервјуу који је дао дневном листу „Новости“, говорећи о мотивима за настанак представе каже: „Покушали смо да покажемо тај привид демократије. Како овде, тако и у региону. Србија није усамљена појава, демократија служи да би неки људи дошли до позиција моћи.“
Прво и пре свега, демократија је данас свугде привид. Питајте немачке и француске интелектуалце, а о америчким да не говорим. Па ако је тако, откуд то да се дотични привид доказује у Београду, буретом пуним крви и бљувањем по српској застави. Па чак и такав сирово-простачки политикантски перформанс прихватио бих да је дотични смели аутор своју храброст прво доказао истим у Загребу, бљувањем по шаховници над крвавим буретом с написом: Хрватска повијест ХХ стољећа! У Београду је увек било лако пљувати и бљувати по свему српском, како у позоришту, тако и у кафани. У Београду је храброст бранити српство, ево и од оваквих санкилотских изругивања, као што је дотична представа која је најобичнији политички памфлет добијен идеолошком онанијом на већ излизаној матрици: да је Ђинђића убила Црква уз помоћ Војислава Коштунице и традиционалног српског антиреформског мрака. То ће рећи да је текст безнадежно анахрон и може да буде занимљив једино квазисалонским мазохистима из круга београдске двојке.
Да ли се, међутим, иза ових неутралних и тачних констатација показује велика слика дискурзивног режима: диктиране перспективе великог дискурса, у форми владајућег референцијалног мита (Срби=злочинци) који је постао обавезујући у институционалном смислу, али и у смислу симболичке репрезентације, до сада на најмрачнији начин реализоване у сфери филма?
Овај позоришни комад, попут многих других, али само у Београду, јер сличних другде нема, уз горепоменуте чиниоце спада у систематску праксу чији циљ је институционално успостављање референцијалног мита са средиштем у Србима као злочинцима. Циљ је да се успостави његова општеобавезност или статус „општег места“, или чињенице коју је бесмислено оспоравати. У ту праксу свакако спада и српски филм и то не само у току последње деценије, него већ више од четрдесет година, укључујући тзв. црни талас касних шездесетих година. Срби су у нашим филмовима деценијама прво опростачени, приказивани као полудивљаци с Балкана који не знају да држе нож и виљушку, тако да се на те стереотипе само надовезује Србин-дивљак с камом за клање. У исту праксу функционално спада ћутање или јаловост наше академске заједнице, односно друштвене науке, од политикологије до историографије. Празна места која оне остављају за собом лакше испуњава пропаганда, она припрема терен да и позоришни комади, као што је овај о којем говоримо, сутра постану критичко и освешћујуће сведочанство историје.
Чин повраћања по српској застави представља симболични чин пљувања на Србију и очигледан пример „говора мржње“. Може ли се чин повраћања српске заставе уметнички подвести под метафору која има за циљ да покаже како су „свим политичким опцијама на простору некадашње Југославије појмови држава, нација, патриотизам – маска за криминалце и лопове најгоре врсте, који су у приватизацији опљачкали властити народ“?
Ова представа, као и многе друге, представља перформанс дискриминације Срба у региону и шире, што уз увреду земље – где ћеш веће од повраћања по застави – даје посао за повереника за заштиту против дискриминације проф. др Невену Петрушић. Она, наравно, неће реаговати, јер је већ осведочила да је за њеног мандата у Србији једино безопасно дискриминисати Србе и Србију као државу.
То што је виђено у представи „Зоран Ђинђић“ у ствари је стратешки циљ хрватске културне и оне друге политике (испод жита), у чему бесловесно београдско „глумиште“ (пази израза!) заједно са знатним делом медија и интелектуалне елите ентузијастички саучествује на основу уигране титоистичке логике самоослепљивања и самозаглупљивања.
Циљ овакве представе није да се отварају било каква озбиљна питања, него да се обезбеди „уметничко“ покриће отрцаним флоскулама политикантске антисрпске интелектуалне онаније која све више постаје сува икебана у вази, која би била заборављена да није толико понављана. Тиме се, наравно, непрекидно затрпавају управо озбиљна питања и замењују квазиодговорима дементно-политичког нивоа. Па ко подлегне. Већ сам рекао да је представа у погледу тобожњег отварања очију било коме безнадежно анахрона, а њена промоција уз ауторово самооправдање представља провинцијално фолирање уз дизање медијске прашине о тобожњој грађанској храбрости ухођеној од стране служби итд. Нема ту ни трунке храбрости. Реч је о полтронском додворавању антисрпском београдском лобију, давању алибија за његове свакодневне антисрпске испаде и наравно о изванредном примерку хрватско-усташке антипропаганде, независно од тога како сам аутор доживљава свој „перформанс“. За овакве представе неко би требало да одговара, само нема ко да то обави. У озбиљним државама такви перформанси нису могући.
