Почетна / Култура / Милан Брдар о „Зорану Ђинђићу“: Прљаве руке без савести

Милан Брдар о „Зорану Ђинђићу“: Прљаве руке без савести

Разговарала Биљана Ђоровић

То што је виђено у представи „Зоран Ђинђић“ у ствари је стратешки циљ хрватске културне и оне друге политике (испод жита), у чему бесловесно београдско „глумиште“ (пази израза!) заједно са знатним делом медија и интелектуалне елите ентузијастички саучествује на основу уигране титоистичке логике самоослепљивања и самозаглупљивања

 

У току је завршна фаза практичне реализације усташке идеологије: симболичко уписивање усташких злочина у симбол „Срби“ и ревизија историје којом се постојање концентрационих логора и холокауста у НДХ (1941-1945) измешта из сада неовисне Еуропске Хрватске и инсталира у Србији. Методолошку варијацију овог процеса можемо видети у представи „Зоран Ђинђић“ загребачког редитеља Оливера Фрљића, премијерно одржаној 18. маја 2012. године, у „Атељеу 212“, у Београду, на отварању „Муцијевих дана“, која је повод за кратки разговор са професором Миланом Брдаром.

Представа, која се игра под светлима, почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише „Новија српска историја“, а завршава се сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве, а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице, а владика Амфилохије Радовић са калашњиковим држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку „Устава“ пише „Руке су нам крваве, али нам је савест чиста!“
О дотичној представи као уметничком догађају излишно је расправљати. То је најобичнији, сирови политичко-пропагандни перформанс, подешен нивоу медиокритетске свести, ваљда да би се постигао ефекат грађанске узнемирености (уз помоћ увреда здравог разума). Могућност таквог догађаја потребно је повезати са: 1) више него видљивом патологијом наше позоришне сцене, на којој ових дванаест година завидну улогу, ако не преовлађујућу, имају комади препуни псовки, простаклука и вређања Срба и антисрпске пропаганде до нивоа постмодернистички темпиране инструментализације дебилизма, кретенизма и мазохизма. Број случајева представа те врсте, заједно с нашим филмом („Српски филм“, и остали) представљају довољан узорак више за психоаналитички, него за уобичајен критички третман; 2) речени догађај требало би повезати с разгранатим деловањем антисрпског, односно хрватско-усташког лобија у Београду, у медијама и институцијама културе, где спада, како промоција деценијама титоистички форсираног писца Мирослава Крлеже, кога у Загребу мање воле него у Београду, и у шта се уклапа и одбијање Председништва САНУ да дистрибуира енглеско издање књиге Виктора Новака „Magnum Crimen“; 3) имамо отворено антисрпску или прохрватску политику наше власти која током последње четири године понавља већ виђену грешку, хрватске злочине 1941-1944. и 1991-1995. гура у заборав ради обнове загрљаја „братства и јединства“ по цену саучествовања у два злочина: прво даље сатанизације Срба, а друго, у злочину заборава Јасеновца и његових жртава.

[restrictedarea]

Пoзоришна представа о којој је реч има своју пуну улогу у том контексту, што ће рећи да је смрт Зорана Ђинђића политички инструментализована у функцији преокретања историје, на чијем крају је невини хрватски свећеник с крстом у руци и кајањем у души, кога коље православни свештеник с маскирном униформом испод мантије и калашњиковим, као парадигма убице Хрвата у стотинама хиљада, како у Другом светском рату, тако и у рату деведесетих.
Аутор представе у интервјуу који је дао дневном листу „Новости“, говорећи о мотивима за настанак представе каже: „Покушали смо да покажемо тај привид демократије. Како овде, тако и у региону. Србија није усамљена појава, демократија служи да би неки људи дошли до позиција моћи.“
Прво и пре свега, демократија је данас свугде привид. Питајте немачке и француске интелектуалце, а о америчким да не говорим. Па ако је тако, откуд то да се дотични привид доказује у Београду, буретом пуним крви и бљувањем по српској застави. Па чак и такав сирово-простачки политикантски перформанс прихватио бих да је дотични смели аутор своју храброст прво доказао истим у Загребу, бљувањем по шаховници над крвавим буретом с написом: Хрватска повијест ХХ стољећа! У Београду је увек било лако пљувати и бљувати по свему српском, како у позоришту, тако и у кафани. У Београду је храброст бранити српство, ево и од оваквих санкилотских изругивања, као што је дотична представа која је најобичнији политички памфлет добијен идеолошком онанијом на већ излизаној матрици: да је Ђинђића убила Црква уз помоћ Војислава Коштунице и традиционалног српског антиреформског мрака. То ће рећи да је текст безнадежно анахрон и може да буде занимљив једино квазисалонским мазохистима из круга београдске двојке.

Да ли се, међутим, иза ових неутралних и тачних констатација показује велика слика дискурзивног режима: диктиране перспективе великог дискурса, у форми владајућег референцијалног мита (Срби=злочинци) који је постао обавезујући у институционалном смислу, али и у смислу симболичке репрезентације, до сада на најмрачнији начин реализоване у сфери филма?
Овај позоришни комад, попут многих других, али само у Београду, јер сличних другде нема, уз горепоменуте чиниоце спада у систематску праксу чији циљ је институционално успостављање референцијалног мита са средиштем у Србима као злочинцима. Циљ је да се успостави његова општеобавезност или статус „општег места“, или чињенице коју је бесмислено оспоравати. У ту праксу свакако спада и српски филм и то не само у току последње деценије, него већ више од четрдесет година, укључујући тзв. црни талас касних шездесетих година. Срби су у нашим филмовима деценијама прво опростачени, приказивани као полудивљаци с Балкана који не знају да држе нож и виљушку, тако да се на те стереотипе само надовезује Србин-дивљак с камом за клање. У исту праксу функционално спада ћутање или јаловост наше академске заједнице, односно друштвене науке, од политикологије до историографије. Празна места која оне остављају за собом лакше испуњава пропаганда, она припрема терен да и позоришни комади, као што је овај о којем говоримо, сутра постану критичко и освешћујуће сведочанство историје.

Чин повраћања по српској застави представља симболични чин пљувања на Србију и очигледан пример „говора мржње“. Може ли се чин повраћања српске заставе уметнички подвести под метафору која има за циљ да покаже како су „свим политичким опцијама на простору некадашње Југославије појмови држава, нација, патриотизам – маска за криминалце и лопове најгоре врсте, који су у приватизацији опљачкали властити народ“?
Ова представа, као и многе друге, представља перформанс дискриминације Срба у региону и шире, што уз увреду земље – где ћеш веће од повраћања по застави – даје посао за повереника за заштиту против дискриминације проф. др Невену Петрушић. Она, наравно, неће реаговати, јер је већ осведочила да је за њеног мандата у Србији једино безопасно дискриминисати Србе и Србију као државу.
То што је виђено у представи „Зоран Ђинђић“ у ствари је стратешки циљ хрватске културне и оне друге политике (испод жита), у чему бесловесно београдско „глумиште“ (пази израза!) заједно са знатним делом медија и интелектуалне елите ентузијастички саучествује на основу уигране титоистичке логике самоослепљивања и самозаглупљивања.
Циљ овакве представе није да се отварају било каква озбиљна питања, него да се обезбеди „уметничко“ покриће отрцаним флоскулама политикантске антисрпске интелектуалне онаније која све више постаје сува икебана у вази, која би била заборављена да није толико понављана. Тиме се, наравно, непрекидно затрпавају управо озбиљна питања и замењују квазиодговорима дементно-политичког нивоа. Па ко подлегне. Већ сам рекао да је представа у погледу тобожњег отварања очију било коме безнадежно анахрона, а њена промоција уз ауторово самооправдање представља провинцијално фолирање уз дизање медијске прашине о тобожњој грађанској храбрости ухођеној од стране служби итд. Нема ту ни трунке храбрости. Реч је о полтронском додворавању антисрпском београдском лобију, давању алибија за његове свакодневне антисрпске испаде и наравно о изванредном примерку хрватско-усташке антипропаганде, независно од тога како сам аутор доживљава свој „перформанс“. За овакве представе неко би требало да одговара, само нема ко да то обави. У озбиљним државама такви перформанси нису могући.

[/restrictedarea]

11 коментара

  1. Beograd je najmanje srpski grad, nije ni cudo sta vam sve ustase poturaju kada je i bivsi predsednik bio zainteresiran samo za „dobre odnose sa ubicama“ kao i njegovi poltroni i lopovi. Od koga ce ova omladina nauciti da voli Srbiju. Od takvih koji neprekidno pljuju sami po sebi, izvinjavaju se ubicama koje su ih ubijale, pljackaju sami sebe,prave nase predivne srpske djevojke prostitukama (keze se matorci – mozes je imati za 10 evra, ma sta za ,coca-colu) mladi su kao i svi ostali na rubu ekonomskog propadanja, a SANU penzioneri pustaju sve sto je nenormalno jer nije popularno biti srbin a jos manje reci nesto protivno ocekivanjima srpskih ubica. Predlozila bi jednu predstavu po srpskom receptu koja bi se mogla odigrati u Zagrebu ili u Osijeku naprimjer – pranje ruku u kaci od 1000 litara krvi sa natpisom kurvini sinovi sa koljackom historijom i tisucljetnim snom, jedna od scena mogla bi biti korpica puna ociju, pa onda odrezana glava ispod koje bi pisalo -srpska glava svjeze odrezana, izvinite staru nismo mogli dosegnuti,jama je bila previse duboka. Bilo bi dobro kada bi pokraj kace stajao papa sa bosiljkacom i par pedofila iz njegove svite na cijim bi odorama pisalo djecoljubci, obavezne crvene papucice,onda u kolonu slicnih mogu da stanu danke dojcland igraci, francuski sverceri oruzja sa imenom KRK pa natovi generali i naravno saudijsko arapska sabraca i pokoji mudzahedin. Glavnog lika nema,ispod postera sa natpisom glavni lik pise umro slucajno od raka „na kraju svog zivota“ Na zastavi za formulu 1 bi trebala povracati australijska imigracija zbog migrene radi materijalnog potpomaganja pokreta ( nema srpskih kuca a bogami ni kuna).I na kraju dok se povraca na zastavu veliki otac nacije kao vampir istrcava sa nocnom posudom skupljajuci ispljuvke govoreci „Jesam li vam rekao da kupujete samo rvatsko, kupujte rvatsko, vegetaaa,,,mogu vam kazti ako su vam ruke vegetirane mora da vam je i svjest cista“““Cool, ajde da vidm ko bi ovo odigrao na rvatskoj pozorisnoj sceni, ima li neko j… Mozda treba pitati nekoga iz SANU (sorry my france).




    1



    0
  2. a jel’ taj O’frljic – dobio i novce za tu ‘paskvilu’ – ili ce samo gledaoce placati da to vidu ?




    0



    0
  3. Od dolaska srbomrzca zvanog Tito, Beograd nije srpski grad. Beogradska antisrpska kuga širi se Srbijom. Krajnje je vreme da se zaustavi i da se kazne akteri, jer bez sankcija, ovo zlo neće stati. A kako ih kazniti kad ne postoji zakon koji štiti ugled i dostojanstvo države. Postoji zakon za sankcije klevete protiv pojedinca, ali ne i protiv države. U prevodu, u Srbiji vlada ne demokratija, već ANARHIJA i organizovano antisrpsko delovanje. Uskoro će proterivati Srbe i fizički. A onda će „intelektualna elita“ da se iznenadi ili da proguta sve mitove o srpskoj krivici i prenese ih sledećim pokolenjima. Svi pravi srbski intelektualci treba da se ogranizuju i zajedničkim se snagama suprostave. Oni nisu popularni u medijima, jer nisu „politički korektni“, ali postoje tribine, nezavisne novine, plakati i sl.




    1



    0
  4. Pišimo knjige da se istina ne zaboravi.




    0



    0
  5. NEMOJMO PREBACIVATI GRESKE NA DRUGE!!!!
    Sve sto se dogadja, dogadja se po zakonu spojenih posuda. Sta se moglo ocekivati, kako ce se ponasati drugi, ako se sami (TADIC) ponasamo „u korist vlastite stete“. „RIBA SMRDI OD GLAVE, A CISTI SE OD REPA“ Napokon, poslije izbora, SRBIJA je bez „smrdljive glave“, i treba da nastavi ciscenje prema repu.Bit ce veoma tesko, ali i efikasno. Svi koji su prekrsili USTAV SRBIJE, dakle najvisi zakon zemlje,a ne ukrali veknu hleba, da u svjetlu promjena odmah zavrse na sudu. Kao prvi, parlamentarci koji su prekrsili USTAV…………….Ceda Jovanovic zbog zagovaranja nezavisnog KOSOVA.Unistavanja nacionalne banke, Divlje (pljackaske privatizacije) Clanovi nevladinih organizacija koji djeluju protivustavno….Sonja Biserko, Natalija Kandic,……………….da ih ne nabrajam.Ako bi se pocelo tako, nikome od onih „sitnih riba“ne bi palo na pamet da budu saucesnici u organiziranju ovakvih kazalisnih pretstava.Zabili bi se u misju rupu i molili BOGA do pravda ne dodje do njih………………….nego da se ipak usredsredi na one krupnije……….




    1



    0
  6. Pozorišni komad Đinđić mogao je da se prikaže u Beogradu jer
    Beograd nije bio 100 godina srpski grad.
    Sada govorimo dasmo za promene ali koje??? Beograd tako zvana
    elita postaje glavni grad Jugoslavije pre Tita, od tada Beograd
    vodi računa šta se dešava na TRIGLAVU a zaboravlja PRIZREN i
    OHRID gospodo. Vreme radi za Srbiju moramo se vratiti sebi i
    svom SVOJSTVU da bi opstali kao narod. Novi predsednik iz
    Srbije mora raditi za Srbiju i njene građane to je obećao!




    1



    0
  7. треба сменити директора, уметнички савет већ ко је све одговоран, а представу скинути са репертоара, а и забранити је за приказивање било где




    0



    0
  8. bogdan basaric

    Pravo ime Kokaknu Mladenovic je Sandokan. Ova predstava,koja je odigrana u sred Beograda u nekada slavnom Ateljeu 212,samo je dokaz,da su neki malobrojni i problematicni ljudi,skinuli maske.
    Ovu predstavu je finasirala drzava Srbija,kao i niz drugih umetnickih projekata,od filma,preko pozorista,do brojnih izlozbi. To je kulturna politika,koju decenijama sprovode neformalne grupe,koje predstavljaju,najcesce same sebe,ali za to povlace ogromene pare iz drzavne kase.




    0



    0
  9. Загреб се сручио на Београд.Исто као што се Јаеновац био обрушио на Србе.Олуја и бљесак су доказ да дух Јасеновца никад неће нестати.Славећи их они нам то изриком саопштавају.
    Ова представа је мерило нашег отпора тим историсјким трагедијама и патологизиран,басаријаризам, дела наше јавности.
    Изведите представу Степинац у Загребу и изнесите повађене зубе из уста оних који су трпани у Јасеновачке казамате и које су после рата као докуменмтарни филм објавили неки наши филмови и видећете како ћете се провести.Тамо неће проћи ниједна истина ако није антисрпска.
    Сад Николић, наведен изјавиом Јосишповића да није наклоњен Хрваткој,зове хрватског председника да дође на његову инаугурацију и не схвата да је натоциљан и овом представом и овом изјавом и да не схвата да сени Јасеновца, бљеска и олује, са те стране и даље подједнако прете и да нико не зна кад ће да се у неком облику на нас поново сруче.Ко то из свега овога не види -много не види




    1



    0
  10. Ovako nešto može proći samo u Beogradu. U Banjaluci je ovakva budalaština nezamisliva. I kada bi nekom prevarom stigli do pozornice, od buradi na glavama ne bi znali ni gde su vrata, a kamoli ustaški Zagreb. Eee jadni Beogradjani, sve mislite daleko je Jasenovac od vas, to se nekom drugom dešavalo, a povampirena NDH samo čeka novu priliku.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *